3320 25. 9. 2015.
Искушења са 7 мора
РАЈ ЗА БРОДСКЕ ПАЦОЛОВЦЕ
Од раног 16. века наовамо јата малих бродова преплавила су светске океане. Морепловци из западне Европе, који су претходно грлили познате обале и пристајали по залихе скоро свугде где им се хтело, уперили су једра ка пустом мору и понадали се најбољем
Поглед на потпалубље старих морских дугопругаша
ад би путници угледали копно, често након многих недеља пловидбе, били су забринутији за воду и храну него за тричаво злато и бедне зачине. Бродски дневници опстали из ове ере поморских истраживања често су изгледали као бескрајан попис онога што се могло наћи на разним местима. Тако сазнајемо да на Зеленортским острвима „није било ни воћа нити свеже воде”, мада су могле да се нађу „врло мале” козе. Од јужноамеричке обале Тихог океана ствари су се поправљале, „много изврсних утовљених коза и добре рибе” помињу записи. И на многима од хиљаду острва архипелага Јаве помиње се једно које обилује добром говедином. Заокупљеност храном није била изненађујућа. Требало је доста времена да нови поморци открију ћуд и понашање океана на које су се запутили, непредвидивих струја и необјашњивих бонаца. Чак и пут из Европе у Америку – који се свео на највише десетак недеља путовања, кад су у карте коначно унесени сви ветрови и таласи – у раним данима могао је да траје и до осам месеци. Кад би се тако нешто догодило, као на пример приликом Колумбовог четвртог путовања, бродске залихе опасно су се празниле.
„А шта с врућином и влагом”, писао је Колумбов син Фердинанд, „чак су и осушени хлебови пуни црва да, тако ми бога, видех многе који чекаху ноћ како би јели супу од овог, а да једући, због мрака, не виде црве.” Дебеле црне главе црва, месо ајкула и пацова купованих по астрономским ценама од бродског пацоловца – све су ово били нови обичаји на путу за нова копна.
Путници су још од преисторијских времена научили како да се снабдеју приликом дугих одсуствовања из дома. Неки од осушених производа који су помагали да седелачке заједнице опстану преко зиме подједнако су били важни и корисни током дугих путовања, будући да су били лагани и нису захтевали посебну пажњу и сложену обраду. Кинези су пре више од две хиљаде година за најбољу пригодну путну храну имали осушену змију, док су Индијци са собом носили осушени пиринач и неку осушену рибу познату као бомбајска патка. У земљама где је хлеб био основна намирница развили су се и поступци за његово очување. Чини се чак да је и јединствена тибетанска мешавина лишћа чаја и неке врсте бутера од јаковог млека пореклом од неке сличне хране пригодне за дуга планинска путовања.
Посебне тешкоће стизале су путнике на дугим морским путовањима, а највише са складиштењем у ограниченом бродском простору. Бродови 16. века често су били претрпани теретом, оружјем, превеликим бројем људи потребних да се савлада све сложенији начин пловидбе, па још и довољно хране и воде који ће их одржати у току непознате и неодређене дужине пловидбе. Врло чест био је случај да су власници, као урок, претпостављали мирну пловидбу и лако налажење копна или пристајање уз неку обалу, па су у складу с овим претпоставкама смањивали залихе воде и хране. Морнари, за разлику од копнених путника, нису били у прилици да скрену са стазе и нађу храну кад би се залихе потрошиле. У изузетним приликама могли су да се хране рибом и морским птицама које су презирали, али пијење морске воде био је сигуран пут у лудило и смрт.
Плутајући затвори
Оно што је морнар јео било је одређено с две претпоставке условљене грађом бродова. Дрвени бродови су пловили јер су били изграђени од материјала који упијају воду, а ово је чинило немогућим држање хране на сувом. Говедина или свињетина која се држала усољена у бурићима није била толико угрожена, али сушени грашак и бродски бисквити које су морнари носили са собом ускоро би оживљавали пуни црва и којекаквих бубица. Следећа брига била је опасност од пожара, посебно на географским ширинама где је сунце потпуно исушивало бродске материјале који су се налазили изнад воде. Једина дозвољена ватра на броду била је она у котлу, па чак је и та морала да се гаси сваки пут кад би брод био погођен олујом или невременом, тако да је морнарова исхрана потпуно зависила од бродског кувара.
Бродски бисквит или тврди крекер или путохлеб, био је прављен од воде и брашна. Тесто би се пекло и сушило до стања такозване бесмртне тврдоће која је задржавала особине јестивости, ако не и некаквог укуса, чак након 50 година. Ова врста хлеба била је толико тврда да ју је било немогуће сломити уколико га претходно нису местимично избушили црви, који су тако стварали својеврсну мустру унутрашњих пукотина.
Морнари су радили оно што су могли с оваквим хлебом, потапајући га у мало воде и правећи кашасту смесу коју би, ако има, побољшавали комадима усољене свињетине и капима сирћета. Овакво јело частили би бајним именима као што су: Скилиголи, Лобскус, Шкотска кафа. С месом су могли да ураде врло мало. Оно је увек било непријатно слано, јер је било премало свеже воде која би могла да се потроши на натапање, а понекад и толико жилаво да су морнари радије из њега изрезивали бурмутице него што су га јели. Пиво би се врло брзо укиселило, бутер би ужегао и пре поласка брода, а за сир би се говорило да је тврђи од старе коже или бабине пете.
Бродовласници и касније поморски службеници одговорни за обезбеђивање бродских намирница били су немаштовити у оној мери у којој су били шкрти. Њихов цеховски принцип био је да обезбеде храну или намирнице које су чврсте и јефтине и које ће остати јестиве и под најгорим могућим условима. За обичне морнаре није било зачина који би храни давали бољи укус, па ипак се на броду понекад могло наћи нешто од зачинских биљки под маском медицинске неопходности за бродску болницу. Такође није било никаквог одговора на жалбе због недостатка шећера што је био резултат слане и скробасте исхране. Сушено воће је помагало, али су га набављачи сматрали чистом раскоши.
Заглупљујући резултати
Недостаци морнарске исхране нису стварали само гастрономске невоље. Уистину, многи бродови који су испловили из западне Европе на путовање било које дужине убрзо су бројали многе болесне и умируће међу својом посадом. Путовања су се обично започињала у рано пролеће, кад су многи људи били лошег здравља након месеци проведених без свежег воћа и поврћа. Одлазак на море у то време успешно је продужавао зимску исхрану конзервираном и слабашном храном, а резултат је редовно био скорбут. На Да Гамином првом путовању у Индију више од пола посаде помрло је од последица ове погубне болести. Чак и у почецима скорбут је био и заглупљујућа и деморалишућа ставка путовања. Болест је била лако препознатљива, писао је енглески поморац из 16. века сер Ричард Хокинс: „отицање десни, отицање ногу и прстију и свеукупна лењост”. Ране су тешко зарастале. Отеченим деснима агонију је продужавало жвакање тврдог меса и бродског бисквита тако да су болесни јели све мање и мање и убрзо бивали исцрпљени глађу.Кинези су, чак још у далеком 5. веку, имали обичај да на путовања носе саксије с ђумбиром. Холанђани су, под утицајем Кине, научили да су агруми врло важни у поморској исхрани и ту су поруку пренели целој старој Европи. Засигурно, кад је енглеска „Источноиндијска компанија” послала прве бродове ка Индији 1601. године, мала флота отиснула се до јужног врха Мадагаскара и прикупила поморанџе и лимун који су били изврстан природни извор воде, односно сока, који је најбољи лек против скорбута.
Међутим, службена памет није налазила начин узгоја довољне количине зелениша на пловилима с бројном посадом, а агруми су власницима били прескупи. Многи од њих тврдили су да скорбут не изазива помањкање свеже воде, већ превелико узимање усољене хране – и то је било нешто против чега ништа није могло да се предузме. Током скоро 200 година омаловажавани су једини познати лекови за скорбут, док је трајала потрага за другим који би били пригоднији и наравно – јефтинији.
Коначно, крајем 18. века било је прихваћено, макар само у Британској морнарици, да је сок од агрума једини лек против болести која је убијала више морнара него добро наоружан непријатељ. Адмиралитет је објавио да одређена количина лимуновог сока мора дневно да се дели свим морнарима након 5. или 6. недеље проведене на броду, а као потпора овој одлуци од 1795. до 1815. године потрошило се 1,6 милиона галона ове намирнице. Смртност је очигледно опала.
Лимунов сок углавном се мешао са следовањем рума чије је издавање било најсветлији тренутак у току морнаровог дана. Након освајања Јамајке 1655. године, рум, који је дуже остајао сладак, почео је да замењује морнаричко пиво у западним индијским водама, али редовних пола литра дневно показало се као превише за многе од њих, поготово у току озбиљних подухвата. Године 1740. због тога је одређени адмирал Вернон увео нову разводњену варијанту. Тако је порција грога, односно новог рума, постала опште место у морнарици, а лимунов сок јој је био додат 1795. године. Половином 19. века лиметин сок с Кариба заменио је средоземни лимун, новотарија коју су многи морнари посматрали с великом подозривошћу. И уистину, сок од лимете који садржи знатно мање витамина Це него лимун или поморанџа, показао се као мање делотворан против скорбута. Питање је колико је глава у том налету подлегло последицама помодарске одредбе неког у копно укопаног власника посла.
Аутор:
В. Џидић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
