3320 25. 9. 2015.
С оне стране вероватног
ПУТНИЦА
Кратки филм из 1938. године показује девојку која разговара држећи у руци мобилни телефон!?
асмејана девојка корача у друштву вршњакиња. Већ на први поглед јасно је да је врло весела. Диван сунчан дан. И још нешто: девојка која се види на кратком филму прича мобилним телефоном. Бар се тако чини. После неколико секунди прекида разговор, односно везу. Убрзо се филм завршава.И? Шта је ту чудно?
Ништа, осим чињенице да је филм о којем је овде реч снимљен 1938. године у САД. Ето, шта се не уклапа у оно што је данас најобичнија појава. Филм је снимљен пре седамдесет пет година! А наше баке и деке данас углавном још нису у стању да савладају руковање мобилним телефонима. За њих је то и даље тајанствена новотарија. Да ли је могуће да су их још тада имали? Рекло би се да је ствар сасвим невероватна…
На изласку из фабрике…
Кратак филм постављен пре неколико месеци на светској мрежи за размену видео-података (Youtube) доживео је велику гледаност за кратко време, а посебно међу онима који су склони да верују у невероватно. Наводно, црно-бели филмчић снимљен је на излазу из једне од фабрика у Леминстеру, у савезној држави Масачусетс, крајем тридесетих година прошлог века. Начин како су обучени радници, фризуре и читаво окружење, слажу се с временом када је снимање обављено. Једина појединост која „искаче” из уобичајене слике јесте направа коју девојка држи у руци. Веома личи на данашњи мобилни телефон. Како је то уопште могуће?
Једноставно, одговарају људи који су уверени да је реч о старој завери. Реч је о путовању кроз време! Другог одговора не може бити. Зато је филм и назван „Путница кроз време, 1938”. Да би све било још много загонетније, овај видео-запис потом је „скинут” са светске рачунарске мреже. Зашто?
Званично, први огледи с мобилним телефонима потичу из 1973. године. Било је то у Сједињеним Америчким Државама. Телефони су се затим појавили на тржишту осамдесетих година прошлог века. Међутим, ти први модели – уколико их се неко још сећа – били су гломазни. А овај који користи девојка из филма од пре седамдесет пет година личи на данашње.
Занимљиво је било прочитати коментаре оних који су погледали филм о девојци из фабрике с мобилним телефоном. Један од такозваних корисника интернета, са псеудонимом „planetcheck” препознао је девојку. Она није никаква млада преваранткиња, уколико је неко то помислио. То је његова прабака Гертруда Џонс. Поврх свега, и даље је жива! У време снимања филма имала је седамнаест година. Свега се одлично сећа. На питање праунука како је уопште дошло до снимања, објаснила је да је у фабрици постојало одељење за телефонске везе. Она је била једна од особа које су учествовале у раду тог одељења. Значи, ипак је баратала неком врстом мобилног телефона? „Planetcheck” је то овако објаснио:„Прабака је рекла да су вршили огледе са бежичним телефонима и то у самој фабрици. Госпођица Џонс и још пет девојака, радница у фабрици, добиле су те телефоне како би провериле да ли раде. Могле су да их користе током целе једне недеље. У време снимања прабака је, како се одлично сећа, разговарала с једним од научника из поменутог одељења.” И данас, наводно, она чува тај телефон у посебно направљеној стакленој кутији. Заједно с нестанком филма, нестали су и коментари и начин да се ступи у везу са Гертрудиним унуком.
Дакле, изгледа да нема потребе да замишљамо уређаје уз помоћ којих се пролази кроз време. Додуше, нема посебних доказа да су у Леминстеру, који је тада имао око двадесет хиљада становника, истраживали било шта што има везе с телефонским везама. Било је то уочи Другог светског рата! Посебно не с телефонима који ће бити усавршени тек неколико деценија доцније. Другим речима, доказ праунука Гертруде Џонс није лако проверити. Али, то су званичне приче. Извесно је да није лако донети веродостојни закључак на основу кратког немог филма. Како је могућно потврдити да је девојка разговарала када филм нема тона?
Чарлијева глумица и Кинез са сатом
Још 2010. године други кратки видео-запис изазвао је запрепашћење у јавности, али и наметнуо нека питања. И у том случају црно-бели филм узбуркао је јавност. Да све буде занимљивије, то није филм који је био непознат… Улицом је ходала госпођа с великим шеширом и на уху држала непознати предмет. Неки уређај. Ходајући, она је то нешто придржавала и говорила. Укратко, била је у пози коју свакодневно имамо прилике да видимо. Као да телефонира! Међутим, то је био инсерт из филма „Циркус” Чарлија Чаплина из 1928. године. Нажалост, овај снимак такође није довољно јасан. И када се успори и када се увећа, не може да се дође до тачног закључка шта то глумица заправо држи у руци. Да ли је Чарли Чаплин био видовит? Па јој је дао играчку да би потомци имали око чега да се споре? То је једно од питања на које ваља наћи одговор.
Али, питање над питањима, када је већ реч о сличним загонеткама, јесте оно које је наметнуло наводно откриће археолога у Кини, пре неколико година. У једној гробници из времена династије Минг (1368–1644), која је први пут отворена приликом ископавања, археолози су нашли сат. Не некакав старински сат, већ модерни, мали швајцарски часовник од метала – величине прстена. Сат је показивао десет часова и шеснаест минута! Да ли је неко ипак раније копао по гробници?
Зар је потребно рећи да у време владавине династије Минг није било ручних сатова? Швајцарски „путници кроз време” некако су – тумаче опет присталице теорије завера – умешали прсте у ову работу! Тако су онима заувек уснулим, и то далеко од европске престонице сатова, на неки тајанствени начин оставили часовник. Нажалост, нису се потрудили да им ставе добар механички сат. Тај „древни сат” имао је изгледа краћи рок трајања од онога који бисмо очекивали. Да бисмо остали без даха!
Аутор:
M. Oгњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
