3320 25. 9. 2015.
Бело је тихо
ПССССТ!
Зашто је тако мирно док веје?
Сава Шумановић, „Зима”, Шид, 1940.
еки људи обожавају зиму и снег, док се други згражавају. Све, само пахуљице не! На страну осећај хладноће, зимогрожљивости, односно уживање у скијању, грудвању и санкању. Свако бира шта му највише прија. Баш као и неподношљиве врућине, тако и хладно време може, у извесним случајевима, да буде опасно по живот. Међутим, једно је извесно, а није опасно: када пада снег, као да вео тишине прекрива све наоколо. Чак и у граду, где бука и врева неприкосновено владају, чак када аутомобили и аутобуси не престају да круже, трубећи... Заиста, зашто имамо утисак да је тихо када пада снег?
тисак нас не вара, тишина постаје јача када веје снег. Наиме, мајушни ваздушни „простори” који се стварају између пахуља, упијају звукове. Они се „понашају” баш као плоче за упијање звукова у музичким студијима. Како време пролази, пахуљице се таложе, збијају, тако да „ваздушни мехури” између пахуља постају све мањи. Када се снег стврдне, смањује се и његова способност да упија друге звукове. Бука поново овладава до нове беле вејавице.
стини за вољу, вејавица не мора нужно да буде беле боје. Може да буде и ружичаста, као што се понекад дешава на Гренланду, „зеленом острву”, или пак смеђа, односно црвенкаста. Понекад се дешава да снег на махове постане и зелен. Боје међу белим пахуљицама објашњавају се присуством алги, нарочито алги ЦхламÚдомонас које стално или повремено живе у снежним областима, између осталог, и у Алпима. Оне су најраспрострањеније на температури од минус десет степени Целзијуса. Иначе, црвене и ружичасте боје штите алге од ултраљубичастих зрака. Зелени снег говори да су у снегу присутне зелене, односно плаве алге.
Позоришни трг с Народним позориштем у Београду између два светска рата
ланци у новинама и емисије на телевизијама често нас плаше снегом. Многи стичу утисак да долази ледено доба, баш као што лети преовладавају теме о општем загревању. Живимо у времену брзог ширења вести, па тако и о временским приликама. Један читалац „Забавника” приметио је да међу многобројним вестима које свакодневно слуша о клими и (не)времену нигде није могао да чује или прочита да ли севају муње и праште громови док веје снег... А њега баш то занима!Грмљавина, громови и муње врло су ретки док трају вејавице, али не би могло да се каже да их никада нема. Непогоде с грмљавином и муњама особеност су летњих олуја, будући да током зиме нема услова који их узрокују. Током хладног дела године Сунце остаје ниско на хоризонту и дани су краћи. Због тога се тло не загрева довољно да би се у горњем делу атмосфере створили услови за нестабилност који су неопходни за настанак невремена.
а ипак, дешава се да веома хладан ваздух дође из поларних области. У судару с нешто топлијим, премда и даље хладним ваздухом (на пример, на југу Алпа) стварају се кумулонимбуси који доносе снежна усправна струјања. Тада настаје снежно, а не кишно невреме. Овакве снежне олује, особене за север Европе и Сједињених Америчких Држава, зависе од „силаска” хладног ваздуха у ниже пределе. Догађају се најчешће у јесен. Занимљиво је да и ту грмљавину ретко ко чује. Не зато што се никада не дешава, већ зато што свеж, тек нападани снег, са ваздушним мехурићима упија њихов звук. Због тога на два километра од снежне олује нико ништа не чује. Влада потпуна тишина.
Аутор:
Мирјана Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
