3320 25. 9. 2015.
Марсовски летописи
ПРВИ СТЕ
Без обзира на то што их Земљани упорно прозивају, становници Црвене планете, осим у машти писаца, никада нас до сада нису посетили. Ако „Кјуриосити”, најновија америчка летелица, напокон открије да „тамо горе” има живота, Марсовци слободно могу да нам кажу, као што то раде деца кад се играју, реченицу из наслова, а онда...
еј Бредбери би сигурно био задовољан што је место слетања најновије Насине летелице „Кјуриосити” назван по њему. Овај познати амерички писац научне фантастике би, да је поживео, у августу ове године напунио деведесет две године. Бредбери се истакао као један од најзначајнијих аутора чија је машта била заокупљена и становницима Марса, планете на коју је, после петсто шездесет три милиона пређених километара, шестог августа слетео ровер „Радозналост”, унутар кратера Гејл.Бог рата
До шездесетих и седамдесетих година прошлог века и првих летелица које су доспеле у близину или слетеле на Марс, људи као да су се утркивали ко ће надахнутије и „тачније” предвидети изглед цивилизације која наводно постоји или је постојала на црвеној планети. Реј Бредбери свакако није био први, али његови „Марсовски летописи”, објављени 1950. године, сматрају се класиком у мору наслова који су, мање или више успешно, заголицали радозналост читалачке публике и људи широм света жељних да напокон добију доказ о постојању „малих зелених”.
Илустрација која се појавила за једно од многобројних издања Бредберијеве књиге
„Маровски летописи”.
Реј Бредбери је у „Марсовским летописима” описивао освајање Марса и сусрет Земљана са житељима ове планете који имају бакарну боју коже, осећања налик људским и телепатске способности. Иако је марсовска култура надмоћнија, човек успева да је уништи, долази до судара ове две цивилизације, пропасти и стварања сасвим нове врсте Земљомарсоваца.Много векова пре Бредберија, ова сјајна црвена тачка изгледа да је одувек привлачила пажњу посматрача ноћног неба. За разлику од осталих небеских тела, ова планета је због црвене боје поистовећивана с огњем и мачем и зато не чуди што је названа Марс, по римском богу рата.
Још од античких времена постоји веровање да нисмо сами у свемиру. Један од првих ко заступа такво мишљење је Анаксагора, грчки филозоф који је живео у 5. веку пре наше ере. Ђордано Бруно (1548–1600), италијански математичар, филозоф, астроном, по цену живота није желео да се одрекне теорије о мноштву насељених светова и тврдње да у васиони постоје и нека друга сунца и друге планете, осим наше. Завршио је на ломачи, на Цветном тргу у Риму.
Тихо Брахе (1546–1601), холандски астроном, без употребе телескопа одредио је положај Марса, а његов ученик Јохан Кеплер (1571–1630) уписује се међу прве савремене астрономе који је одредио путање планета и законе њиховог кретања. Уочио је кратере на Месецу, не одбацујући могућност живота на тој планети. Холандски атроном Кристијан Хајгенс (1629–1696) је, усавршеним телескопом, проучавао црвену планету, посебно њен јужни пол и смело размишљао о томе да на Марсу можда има живота.
Ко је изградио канале?
Почетак 19. века означава корениту промену у проучавању Марса. На сцену ступа Ђовани Скјапарели (1835–1910), директор опсерваторије у Милану. Скјапарели је 1877. запањио свет тврдњом да је на површини Марса уочио дугачке усеке које је назвао „каналима”. По њему канали нису могли да буду ништа друго него вештачке творевине, што је могло да значи само једно: нека бића су морала да их изграде.
Персивал Лоуел (1855–1916) је, уверен да је Скјапарели у праву, 1894. године у Флегстафу, у америчкој држави Аризони, основао опсерваторију која је била ван града и, по први пут, изграђена на висини од преко две хиљаде метара. Лоуел је петнаест година проучавао Марс и, упркос супротним мишљењима многих других научника, настојао да потврди постојање ванземаљских бића на овој планети. Иако се испоставило да су ти чувени „канали” само игра светлости и сенки, односно најобичнија оптичка варка, веровање у њих дуго није јењавало. Тврдње Скјапарелија, потом и Лоулела, допринеле су правој помами која настаје у популарној култури. Аутори као да су се утркивали ко ће публици понудити што „уверљивију” слику Марсоваца. Иако су измишљени житељи Црвене планете попримали различита обличја, уврежио се израз „мали зелени”. Овај термин за наводне човеколике становнике Марса, зелене боје коже, с антенама на глави, постојао је и пре, за невероватна бића из фоклора различитих народа. Међутим, сматра се да га је у говорни језик увео Едгар Рајс Бароуз (1875–1950), амерички писац, творац Тарзана, хероја из џунгле.
Године 1917. објављена је Бароузова књига „Принцеза од Марса” (по којој је 2009. снимљен и филм) о Џону Картеру, ветерану Америчког грађанског рата, који одлази на црвену планету да би, борећи се с огромним зеленим варварима, спасао марсовску принцезу. Ова подврста научне фантастике, означена као „планетарна романса”, имала је великог успеха код публике. Одједном су многи знани и незнани писци понудили тржишту романсиране приче о љубави Земљана и Марсоваца.
Марсовци у филму ''Рат светова'' (1953)
Веома значајно место у тој врсти „марсовске” књижевности заузима и Херберт Џорџ Велс (1866–1946). Овај енглески писац, који се сматра једним од твораца научне фантастике, 1898. године издао је роман „Ратови светова”. Недалеко од Лондона спуштају се Марсовци који покоравају Земљу. Ова Велсова прича међу првима се бави сукобом до кога долази између ванземаљске и људске расе.
„Рат светова”, као што је „Забавник” писао у броју 2697, остаће пример велике подвале коју је извео двадесеттрогодишњи Орсон Велс (1915–1985), познати амерички глумац, редитељ, продуцент. Он је, заједно с члановима „Меркјури” позоришта, извео радио-драму 30. октобра 1938. године, искористивши текст „Рата светова” који је, за потребе америчких слушалаца, „преместио” у САД, у место Трентон у Њу Џерсију.
Узбудио је радијске слушаоце, у вечерњим сатима, уочи празника познатог као Дан вештица. Орсон Велс је искористио текст свог презимењака да би, не објашњавајући да се ради о драматизацији романа, изузетно повишеним и узбуђеним гласом почео с извештајем о најезди марсовских летелица које прже све пред собом и прете да заузму Земљу.
О овом чувеном радијском догађају касније су се писале многе студије и књиге, а у зависности од аутора, читава та прича попримала је мање или више узбудљиве тонове.
Главати и окати
О освајању Марса писао је и Артур Кларк (1917–2008), славни британски књижевник. Знатно пре познатијих романа, попут „Одисеје 2001 у свемиру” (1968), Кларку је 1951. године објављен „Песак Марса”. У овом роману мисија креће пут Црвене планете да би у будућности, уз одређене „преправке”, учинили Марс пожељном колонијом за живот. Између осталог помињу се необични житељи Марса, који подсећају на кенгуре, хране се постојећом вегетацијом, а иначе су ограничених умних способности.
РАДОЗНАЛА КЛАРА
Кад је Наса расписала конкурс и од америчких ученика тражила да дају предлоге за име летелице која је, с узлетишта у Кејп Канавералу, полетела новембра прошле године и на Марс се спустила овог августа, од око девет хиљада предлога прихваћен је онај који је понудила дванаестогодишња Клара Ма. Ова девојчица сматрала је да је радозналост животни покретач и да због тога ово роботизовано возило, тешко око тону, с механичком руком, ласером за разбијање стена, лабораторијом која ће испитати да ли постоје неопходни елементи за живот, треба да се назове „Кјуриосити” (Радозналост).---------------
Исак Асимов (1920–1992), који се уз Артура Кларка и Роберта Хајнлајна, сврстава у „велику тројку научне фантастике”, 1952. године почео је серију дечјих „свемирских” романа „Дејвидом Старом, васионским ренџером”. Радња смештена у далеку прошлост приповеда о открићу марсовске цивилизације скривене дубоко, испод површине ове планете.
Занимљив је и роман „Ајлита” (1923) руског писца Алексеја Николајевича Толстоја (1883–1945), један од првих научнофантастичних романа у тадашњем Совјетском Савезу. Толстој, који је иначе увек морао да објашњава да му је славни презимењак само веома далеки род, пише о инжењеру Мстиславу Лосу који креће у мисију на Марс и тамо се заљубљује у лепу Ајлиту, кћерку марсовског врховног владара. На Марсу постоји класа привилегованих и потлачених те Лосов помоћник покушава да изведе класну револуцију. Буна пропада због чега Земљани морају да побегну с црвене планете. По овом роману годину дана касније снимљен је и неми филм.
А кад смо већ код филмова, у мноштву кинематографских остварења, којима су на велико платно пренете најразличитије приче које се одвијају на Марсу, можда треба издвојити два. „Тотални опозив” (1990), у режији Пола Верховена, прати судбину Земљанина (Арнолд Шварценегер) који одлази на Марс да би решио неке нерашчишћене рачуне. Ипоставља се да је на црвеној планети постојала интелигентна раса која је давно смислила како Марсу да обезбеди атмосферу, на коју су људи навикли.
„Марсовци нападају!” (1996), у режији Тима Бартона, пародија је на петпарачке научнофантастичне приче, с дозом црног хумора и политичке сатире. Таман кад се чинило да Марсовци долазе на Земљу с пријатељским намерама, све се изроди у сукоб незамисливих размера у коме „главати, огромних очију” уништавају, између осталог, препознатљиве симболе: Ајфелову кулу, Биг Бен, Таџ Махал, зграду Конгреса у Вашингтону. Наравно, прича има срећан крај, Марсовци су уништени, спречен је напад на Земљу.
ТЕСЛА И МАРСОВЦИ
Текст Николе Тесле (1856–1943) „Разговор с планетама” објављен је 9. фебруара 1901. године у часопису „Колијерс Викли” (http://www.tfcbooks.com/tesla/1901-02-09.htm). Осим што наводи да није немогуће претпоставити да на неким планетама можда постоји одређен облик живота, као на пример на Марсу или на Венери, наш великан наводи лично искуство. Кад је у својој лабораторији у Колорадо Спрингсу 1899. године вршио неке огледе, примио је, како Тесла наводи, неке чудне „интелигентно управљане” сигнале. Тек касније приписао их је ванземаљској цивилизацији. Тесла предлаже начин да се успостави веза са становницима Марса. Наравно, од тог тренутка Николу је пратио глас као о чудаку који „прича с Марсовцима”.
Кад је почео с градњом Варденклифског торња у Шорему, на Лонг Ајленду (торањ срушен 1917), многи су говрили да Тесла заправо жели да успостави везу с неком ванземаљском интелигенцијом. Иначе, Варденклифски торањ поново је у жижи јавности јер је у току акција скупљања новца да се откупи земљиште на коме је био изграђен, а да се потом на том земљишту подигне Музеј Николе Тесле, први у Америци.
----------------
Иако су свемирске мисије, односно различите америчке, руске, европске, јапанске летелице увериле јавност да, колико је за сада познато, на Марсу не постоје услови за живот, никад се не зна. Наиме, ако се испоставило да на нашој планети, на великим дубинама, постоји одређена врста живота, што се у неколико наврата испоставило спуштањем посебних подморница у утробу океана (о чему смо такође писали) да ли онда и испод површине Марса пулсира неки облик живота? Сви се уздају да ће „Кјуриосити” дати бар неки одговор.
Аутор:
В. Софреновић
Илустровао:
Добросав Боб Живковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
