Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Некрунисани владар Србије


ПРВИ СРПСКИ ГЕНЕРАЛ

Као што је порекло Миливоја Петровића Блазнавца будило недоумице, тако је и његова изненадна смрт сматрана тајанственом

Од бојаџије до министра и регента
   Миливоје Петровић рођен је 1824. године у Блазнави, селу које се налази надомак Тополе. Његов отац Петар био је сиромашни трговац. Ништа посебно не би могло да се каже за Миливојеве ране године. Можда га је управо сиромаштво подстакло да не настави очев посао. Уместо тога посветио се другом до нашег времена одавно заборављеном занату – бојаџијском. Ране године Миливоја Петровића обележила је и усмерила чудновата веза с владарским домом Србије. Миливојева мајка пре удаје живела је у домаћинству кнеза Милоша. Касније, кад је Петровић дошао до велике моћи, утицаја и власти, малом Шумадијом проносили су се гласови да је тада рођено дете у ствари син господара Србије.
   До нашег времена није било озбиљнијих потврда, а ако икад буде научно доказано, тако нешто свакако не би ни било неко чудо пошто је Милош Обреновић имао осморо законите и, кажу, макар деветоро ванбрачне деце. Једна особина, поред физичке сличности, била је заједничка Милошу и Миливоју, код овог другог израженија него код све законите кнежеве деце – реч је о неограниченој жељи за влашћу. Иако никад није покушао да докаже своја права по крви на српски трон, Миливоје се током каријере трудио да гласине о њима не оповргне.
    Кнежевина Србија током прве половине 19. века уживала је ограничену аутономију. Турци су живели и у унутрашњости Србије, у земљи је владало двовлашће а српска власт развијала се с мукотрпном спорошћу.   Зато је писменост била довољна препорука Миливоју Петровићу да почне чиновничку каријеру у служби кнежевог брата господара Јована, који је у то време био један од команданата настајуће војске.

Заточени кнез

   Србија је била немирна земља. Суров, патријархално самодржаван и похлепан, кнез Милош је у народним првацима имао оштре и упорне противнике. До 1820. године пошло му је за руком да уклони све познате и истинске супарнике који су му оспоравали право на првенство. Од тог времена, међутим, Милошева власт није постала много сигурнија: као противници јавиле су се тада, истина, мање значајне личности, али су буне постале чешће и све опасније. Међу најватренијим опозиционарима нашао се и део малобројних српских чиновника. Кад је 1835. године букнула Милетина буна, Милош је први пут морао да се повуче и нагоди с бунтовницима.
    У једном од кључних часова борбе између кнеза и побуњеника, кад је верни господар Јован настојао да своме кнежевском брату некако притекне у помоћ, управо је Миливоје Петровић уништио важне поруке које су војске одане српском владару размењивале. Иако је био готово одмах ухваћен, осамнаестогодишњи издајник није убијен. Главу му је тада спасла отпорност на батине. Милош Обреновић је до 1839. године изгубио власт, а три године касније свргнута је први пут и династија Обреновића. Као „мученик” под старим режимом, Миливоје Петровић је унапређен, па је ускоро, иако двадесетогодишњак, постао десна рука Илије Гарашанина, тадашњег помоћника министра унутрашњих дела и једног од најутицајнијих политичара уставобранитељске Србије. Гарашанин је био Петровићев земљак, по том основу и заштитник током наредних четврт века.
    Миливоје је убрзо показао способности које су га и те како препоручивале за сложене и тешке задатке који су неминовно ишли уз политику земље чији је носилац још четрдесетих година 19. века био енергични Гарашанин. Тако се 1848. године, кад је Европу захватио пламен револуција, прогнани кнез Милош запутио ка Србији намеран да буном поврати престо. Уставобранитељима је претила освета за гушење Катинске буне и каснију истрагу обреновићеваца. Гарашанин је свог помоћника упутио прогнаном кнезу у Беч. Није познато како је Миливоје Петровић добио поверење промућурног али остарелог кнеза Милоша.  Ипак, његов утицај ускоро је постао тако велики да намере Обреновића никако нису могле да се остваре. На путу ка Србији Миливоје је прогнаног кнеза навратио у Загреб, а тамо је заједно с хрватским политичарем и препородитељем Људевитом Гајем удесио да га сместа ухапсе и заточе. Тако је стари Милош чамио у затвору, далеко од границе отете му кнежевине, све док се прилике нису смириле, а успешна буна постала немогућа. Наш јунак је штавише превазишао задата упутства искористивши прилику да од збуњеног аустријског затвореника – свог кнежевског послодавца – измами велику своту новца који је касније поделио с Гајем.
    Обреновићи су интригу прозрели касно и крепком Милошу остало је само да се заклиње како ће подлом Блазнавцу кад-тад доћи главе. За то време Миливоје се већ нашао у Србији, одакле је заједно с војводом Стеваном Петровићем Книћанином прешао у Српску Војводовину (Војводину) где је скоро годину дана учествовао у огорченом рату против мађарске војске. У то време Петровић је учио војно знање, па је до краја живота остао задивљен значајем артиљерије и народне војске у модерном рату.

Док неком не смркне...

    Вративши се у Србију, Петровић је, вероватно срећући прве српске паризлије и немачкаре – студенте школоване на универзитетима Средње и Западне Европе – одлучио да и он опроба срећу. Одлуци да напусти кнежевину допринела је и чињеница да је кнез Александар Карађорђевић, наводно не одобравајући Миливојева удварања једној од кнегињица, причало се макар, једном покушао да се с њим објасни уз помоћ револвера. Тако је с препорукама и вероватно новцем свог министарства (попечитељства), без знања француског, с искуством српског чиновника и образовањем бојаџије, двадесетпетогодишњи Миливоје Петровић отишао на Војну академију у Мец. У Француској се задржао неко време и из сачуване преписке види се да се добро снашао.    Посебно га је занимала хемија, па је све хемијске елементе и њима придружене таблице знао напамет. Заинтересован за топове, Петровић је, напослетку, наводно изумео пуњење за некакве гранате због чега га је одликовао напуљски краљ!
Прва српска артиљерија у Крагујевцу
    Миливоје Петровић вратио се са студија у јеку Кримског рата. Забринути британски конзул у Београду јавио је да је овај повратник у Србију стигао путујући преко Санкт Петербурга! Тамо се, наводно, сусрео с грофом Неселродом, шефом руске дипломатије, чију је поруку, кажу, пренео српском владару. У време трајања Кримског рата, највећег европског сукоба током протекла два столећа који је мимоишао Србију, Петровић је једно време био управитељ вароши Београдске (претеча дужности градоначелника). Заслужан је за поплочавање дела варошког центра овог у то време подељеног града, у коме тада није живело више од 17.000 становника (сто пута мање него данас). Из тог времена потиче и његов надимак Блазнавац. Међутим, на свом путу Блазнавац је поново наишао на препреку. Средином 19. века Београд је још био подељен између Турака и Срба. Спор око успостављања једне од београдских пијаца довео је првог човека српске престонице у сукоб с београдским пашом који је ускоро ултимативно затражио његову смену.
    Две године касније, 1858. године, на Светоандрејској скупштини ненадано је на престолу поново успостављена династија Обреновића.   Уплашени Миливоје Петровић био је свим силама уз рођаке кнеза Александра који су у својству команданата војске покушали да растерају Скупштину. Међутим, колико он није имао ауторитета, толико је његовим командантима недостајало храбрости, због чега је покушај контрареволуције пропао. Уследила је рестаурација Обреновића, али наш јунак је и овом приликом некако извукао живу главу. Док је некада моћни војвода Вучић отрован у тамници, Блазнавац је само присилно пресељен у родно место.

Сабљом на владу

    У „интернацији” се задржао прилично кратко. Стари кнез Милош умро је већ 1860. године. Нови владар, кнез Михаило, вратио га је у службу и чак унапредио. Сада у чину пуковника, Блазнавац је био задужен за војни програм Србије која је, после реформе војске из 1862. године, постала балканска држава с најбројнијом армијом после османске. Блазнавчева брига за тополивницу у Крагујевцу изазвала је оштре критике страних саветника који су тврдили да су остали родови српске војске у потпуности запостављени. Поред војничке својеглавости, пуковник Блазнавац сачувао је склоност према закулисним играма. Кад је 1868. године постао министар војни и генерал, чинило се да више ништа и нико не стоји на његовом путу. Илија Гарашанин, дугогодишњи председник кнежевске владе, потиснут је због противљења женидби кнеза Михаила блиском рођаком Катарином Константиновић. Колико је захваљујући својој доследности Гарашанин изгубио, толико је Блазнавац добио, чак подстичући владара да учини по својој вољи.  
Илија Гарашанин био је Блазначев дугогодишнји заштитник
Расплет је уследио довољно брзо да кнез не успе да оствари своје жеље, а Блазнавцу за тренутак пропадну намере. Јуна 1868. године кнез Михаило је пао као жртва атентата. Трећи Обреновић је тако, прерано, сишао с политичке и животне сцене, а Блазнавцу је преокрет судбине донео неслућени успех. Ускоро је, први пут у историји модерне Србије, употребио стајаћу војску како би остварио политичку жељу. Политичари на челу с Гарашанином – који је, мада пензионер, успео да спречи заверенике да по убиству кнеза Михаила преузму власт – полако су се припремали да круну врате у руке народа и тако можда у Србији успоставе трећу династију. За то време, у близини београдске вароши, у Топчидерској касарни, одакле је десет година раније безуспешно покушавао да спречи повратак Обреновића, Блазнавац је обезбедио угроженој династији још три деценије владавине. Пред постројеним војницима и официрима први је узвикнуо име четрнаестогодишњег      Милана Обреновића, унука господара Јеврема, брата кнеза Милоша. Било је довољно да касније усред разговора потегне своју сабљу на дојучерашњу кнежевску владу и власт је постала његова, макар до пунолетства новог кнеза. Али, чак ни то није било потребно, само је потапшао балчак сабље, а Гарашанин се повукао уз презриву примедбу да му је лично „ту сабљу и припасао”.

Борба намесника

   Кнез Милан је из Париза доведен у Београд, где је дочекан као владар, а потом и званично изабран на Топчидерској скупштини, вољом хиљаду народних посланика које је, да се не предомисле, опколила војска. Блазнавац је постао кнежевски намесник, поред њега у намесништву су били Јован Ристић, дипломата, политичар и историчар, и чиновник Јован Гавриловић.
    Намесништво је владало уз помоћ полиције и војске доушника. Лични непријатељи Блазнавца и Ристића сматрани су за противнике династије и државе, а неки су се, попут Светозара Марковића, нашли и у затвору. Тај рани и ограничени парламентаризам дао је облик незадовољству српских народњака (будућих радикала) и у то време започето је прво партијско организовање у Србији.
    Намесништво је имало велике намере у спољној политици. На Косову и Метохији (Старој Србији) и Македонији 1870. године отворене су прве српске школе, а у Призрену и Бања Луци основане су богословије. Мала и сиромашна Србија, која је још плаћала годишњи данак Цариграду, спремала се за велики рат и ослобођење и уједињење српског народа.
Али, док су Јована Ристића занимале слава и политичка моћ, Блазнавац је, по свему судећи, имао знатно више циљеве. Убрзо после ступања кнеза Милана на трон, први намесник, генерал Миливоје Петровић Блазнавац оженио се управо Катарином Константиновић, несуђеном српском кнегињом. Почела је и потајна борба око утицаја између двојице намесника – Блазнавца и Ристића. Блазнавац је командовао војском, а Ристић је постепено преузео власт над чиновништвом и полицијом. До јавности су стизале чудне вести, између осталог и да су Блазнавца поједини официри већ ословљавали са „Ваше сијатељство”, обраћањем резервисаним за регента кнежевине.
    Намесници су у потпуности управљали малолетним кнезом Миланом, чак су му нашли и прву девојку.
Прво намесништво кнезу Милану Обреновићу (слева надесно): Јован Ристић, Миливоје Петровић Блазнавац, Јован Гавриловић
    Већи утицај на кнеза имао је Блазнавац, који га је за себе везао почастима, али изгледа и страхом. Частољубиви генерал успео је 1871. године да са својим владаром штићеником оде у аудијенцију код руског цара Александра II. Били су примљени срдачно. Блазнавац је настојао да заинтересује домаћине за судбину мале кнежевине и можда нађе и добру невесту за њеног владара, али је кнез прилично покварио утисак код високог друштва царског двора показавши да уопште не зна да плеше.

Измишљени атентати

    Први намесник настојао је да увери кнеза да би потпуно самостална владавина могла да донесе многе опасности њему и готово искорењеном дому Обреновића. Савременици су веровали да је с тим циљем лукави генерал приредио два лажна атентата на свог господара. Пошто је на Теразијама експлодирала некаква бомба укопана у земљу, и то баш у часу кад је кнез излазио из удаљеног Народног позоришта, Блазнавац је објавио да је реч о несумњивом атентату. У истинитост те тврдње није веровало много људи, с могућим изузетком несрећног владара који је следећом приликом, кад се код Смедерева под сумњивим околностима распао пољски нужник у ком се управо нашао, почео да пуца на све стране. У јавности је овај наводни атентат, који се догодио у упоришту прогнане династије Карађорђевића, назван „смедеревски намештај“.
    Мада је задржао првенство у намесништву, Блазнавцу није пошло за руком да постане нешто више од тога, пре него што је 1872. године, кнез Милан Обреновић постао пунолетан. Кад је млади кнез преузео пуну власт, упркос очитом нерасположењу према бившим намесницима који су његову моћ ограничили Уставом из 1869. године, место председника владе поверио је управо Миливоју Петровићу Блазнавцу. Неочекивано, у 49. години, овај енергични државник, политичар, генерал, хемичар и интригант, умро је од срца. Иза себе је оставио сина и кћерку. Син Војислав такође је био официр, у чину пуковника је током двадесетих година 20. века командовао краљевском гардом југословенских краљева из династије Карађорђевића.
    Као што је Блазнавчево порекло будило недоумице, тако је и његова изненадна смрт сматрана тајанственом. Многи су веровали да је генерал убијен. Много година касније, радикал, новинар Пера Тодоровић написао је причу „Силазак с престола” у којој је извесни млади владар ставио свог генерала и намесника у кућни притвор, а онда му наредио да се сâм отрује како даље последице његове насилне смрти не би биле још погубније. Како било, Миливоје Петровић Блазнавац, некрунисани владар Србије, сахрањен је у гробници Обреновића на Топчидеру, оној у којој почивају чланови дома који нису владали.

                                                               ***
     Блазнавчево дело и његов утицај на историју Србије остали су недовољно истражени и историјски непотпуно оцењени. Живећи у време Гарибалдија, Кошута и Наполеона III, он је био чудна мешавина пустолова, интриганта, частољубивог официра и државотворца. Реформу војске није стигао, а вероватно ни успео, да изведе до краја, што се Србији кобно осветило 1876. године кад је поражена у рату с Турцима, после чега се из Старе Србије између 1878. и 1912. године иселило 100.000 Срба.   
   Ипак, Миливоје Петровић Блазнавац, заједно са својим политичким пријатељима, показао је пут којим је ваљало поћи. И поред многих својих супротстављених особина, Блазнавац је водио малу државу путем успона, снагом због које, између осталог, деветнаести век данас сматрамо великим добом нашег народа.


Аутор: 
Чедомир Антић
број: