3320 25. 9. 2015.
Забавников ЗОО
ПРВИ НОС
Захваљујући невероватној прилагодљивости ирваси су из свог дома на крајњем северу Европе успели да се пробију до усамљених острва Атлантског океана и срца деце која уочи Нове године и Божића чуље уши у ишчекивању звона и небеских прапораца
завејаној Лапонији деветочлана рогата екипа помоћи ће Деда Мразу да за који дан на санке спакује брдо поклона и поведе га у вожњу ноћним небом како би сваки пакетић склизнуо низ димњак баш у правом часу. Док се деца која су протеклих дванаест месеци била добра забављају цепањем шарених папира, ирваси ће се опростити с Дедом и вратити својим породицама у Скандинавији, Русији, Северној Америци и на Исланду. Кад своје моћи летења оставе по страни, помоћници најпознатијег брадоње на свету најрадије се баве преживањем, трчањем, пливањем и парењем.
Ако сте те среће да икада налетите на крдо ирваса, лако ћете их препознати. Од других врста јелена разликују се по томе што свака одрасла јединка има рогове. Током новембра и децембра скандинавски мужјаци губе рогове који уступају место новима, па све до летњих месеци њихове лепше половине много више прете грабљивицама, макар својим изгледом. Њихови рогови су велики и разгранати, а шире се неправилно и под чудним угловима, па су често и асиметрични. Грађа им се не разликује много од оне коју очекујемо од једног јелена – јак труп и дуже и гипкије ноге код дивљих, а краће и мишићавије код припитомљених ирваса, кратак реп и снажан врат. Како животни век проводе на снегу, копита су им широка и равна како би се лакше кретала по клизавом тлу. Њих не користе само као ослонац – познато је да су ирваси најпре биљоједи, али није реткост да ухвате и понеког ситног глодара или се докопају птичјих јаја, која ломе копитама. Оним врстама чији дом није далеки север копита се прилагођавају годишњим добима. Када дође лето а земља постане мека, на њима се ствара сунђерасти слој који омогућава трчање без заглављивања у расквашеном тлу. Од додатне опреме ту су још и густо крзно кратке длаке, мале уши и њушка обрасла длаком за заштиту од сурове климе. Ирваси су овим условима прилагодили чак и своје дисање. Захваљујући способности терморегулације коју им је природа подарила како им ледени ваздух не би оштетио слузокожу и дисајне органе, ноздрве се приликом удисаја шире и остављају простора за кисеоник који ће се ту, пре него што стигне до плућа, угрејати. Када издахне, ваздух остаје у устима где се кондензује и одатле доспева у крвоток.
Мало је фалило да Рудолф никада не угледа светлост дана, издавачи су се бринули да ће га његов црвени нос представити као – алкохоличара
Грађа је ирвасима омогућила да преживе и одрже се на тачкама света далеким од своје природне постојбине, а људима је пало на памет да их одведу заиста далеко. Сендвичка острва и Јужна Џорџија, која чаме у јужном Атлантском океану, дом су неколицине хиљада ирваса доведених чак из Норвешке. Данас и грб и застава ове територије на себи имају ирваса, као симбола и заштитника острва. А како је он са севера дошао у наше сликовнице, на телевизијске екране и постао становник дечјих снова када се приближи та велика децембарска ноћ?
етећи ирваси које данас познајемо, осам верних помоћника Деда Мраза, рођени су у песми Клемента Кларка Мура (1779–1863) „Свети Никола у посети”, објављеној 1823. године. Вођа поворке, Рудолф, односно Светлан, ирвас црвеног носа, настао је век касније и то као део божићне рекламне кампање. Међутим, веза између ирваса и Деда Мраза можда и не би постала нераскидива да прсте нису умешали сами Лапонци, припадници Сами народа који насељава најсеверније делове Скандинавије. Фебруара 1898. године брод под именом „Манитоба” усидрио се у једну њујоршку луку након дугог и напорног путовања од Каутокеина у Норвешкој. Више од стотине људи стигло је у Сједињене Америчке Државе како би радило на „Ирвас пројекту” који је организовала америчка влада. Као искусни „сточари” Сами су имали задатак да америчке Инуите подуче овом занату. Уз њихову помоћ, број ирваса на Аљасци вртоглаво је растао. Није ни чудо. Током сезоне парења ирваси толико полуде да је право чудо што не постоји изрека „узбуђен као ирвас” (а можда и постоји, али никада није стигла до нас). Током септембра мужјаци у јурњави за лепшом половином заборављају и да једу, па им се дешава да изгубе и трећину тежине. Њихови вратови се удебљавају и красе раскошном гривом, која буја само у ово доба године. Тестиси им се знатно увећају, а вишак рада хормона смирује се и тучама – неретко се дешава да се у надметању за женку узбуђени мужјаци и поубијају. Као да то није довољно, ово узбуђење може да буде кобно и за женке, јер се ирвасима дешава да од силног нестрпљења у љубавном заносу женку усмрте шутирањем копитама. Ипак, мушки пол није једини којег понесе занос. Женке током плодих дана такође подивљају, скачу на друге чланове крда и заводе све око себе, независно од пола и узраста.
Када се нису парили, ирваси Аљаске вредно су радили за људе. Постали су нови извор меса и коже, али и поштари, дресирани да испоручују пакете по леденим забитима севера. Краљ „лудила ирваса” био је Карл Ломан, пословни човек који је први увео рогате поштаре у свет рекламе и продаје. О томе сведочи и одломак из једног северноамеричког Сами часописа штампаног почетком 20. века.
„У циљу рекламирања ирвасовог меса и крзна, Ломан и његово предузеће сарађују са ‘Мејси’ продавницама како би ступили на чело божићне параде – са Деда Мразом и групама ирваса које ће водити припадници Сами народа и домаћи сточари са Аљаске. Матис Ајвар Клементсен Нилика први је Деда Мраз. Парада укључује Портланд, Сент Пол, Бостон, Сан Франциско, Чикаго, Сијетл и Бруклин. Ломаново предузеће шаље лажна дечја писма Деда Мразу која се објављују у америчким новинама. Захваљујући овим писмима и паради, Деда Мраз и ирваси постају саставни део северноамеричких божићних и новогодишњих обичаја.”
Уследио је Волт Дизни, као и „Кока кола” и њен румени дека у црвено-белој бунди, када се Божић Бата пресвукао у – Деда Мраза.
Постоје докази да су људи послали ирвасе да лете небом још много пре него што их је Божић Бата упрегао у своје санке. О великој улози коју је ирвас играо у животима тадашњих људи сведоче и пећински цртрежи на просторима Француске и Шпаније, који приказују саживот ових двају врста, а урезани су још крајем леденог доба. То је допринело да овај период (пре око петнаест хиљада година) носи назив „доба ирваса”.
Митски ирваси, они летећи, рођени су касније, око миленијума пре нове ере. Монголија и Алтајске планине чувају прве „нацрте” Деда Мразових ирваса. Осим резбарија на камењу које приказују ирвасе у лету, мумије древног народа Пазирика који је настањивао ове пределе прекривене су тетоважама међу којима се јасно распознају омиљени јелени данашњице.
а ли због изузетне љубави према размножавању или неприступачних насеобина, изузетне моћи прилагођавања, или због тога што су у њиховом случају људи ипак испали поштени – ирвас је данас врста за коју не морамо да се бринемо. Њихов опстанак није угрожен. Уместо за исхрану и израду свакаквих предмета, ова животиња се, на срећу обе стране, радије користи у рекламној индустрији. Судећи по броју претрага на „Гуглу”, занимање за њих драстично скаче када се приближе празници. Тако долазимо до најпознатијег ирваса на свету, најмлађег члана божићне поворке. Американац Роберт Луис Меј издао је 1939. године књигу о Рудолфу, деветом члану Деда Мразове четвороножне екипе. Главни јунак Мејове приче предводи чаробну небеску колону осветљавајући магловито зимско небо својом црвеном, светлећом њушком. Због својих необичних способности наш Рудолф добио је име Светлан. Прва прича о њему продата је у више од два и по милиона примерака. Издавач се замало није грдно преварио – црвен нос је за „Монтгомери ворд” звучао као карактеристично обележје алкохоличара, те се на прву лопту нећкао када му је Роберт Меј дао понуду. 
Тада је у помоћ прискочио илустратор Денвер Гилен, кога је Меј замолио да Рудолфа представи као љупког ирваса. Слатка животиња раздраганог лица уселила се на странице књиге и мит је рођен. Након великог успеха прве књиге Меј је објавио још две, а уследили су стрипови, цртаћи а затим и сва „пратећа божићна опрема” попут украса, плишаних играчака и сликовница. Јелен са севера постао је јунак дечјих маштарија и омиљени јунак највеселијих празника.
Аутор:
Вања Млађеновић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
