3320 25. 9. 2015.
Лице које је нашло писца
ПРКОСНЕ РОЛЕТНЕ
Својеглав, до крајности посвећен животу војника и у балканским и у Првом светском рату, Миливоја Анђелковића историја је незаслужено затурила. Све док није васкрсао у роману „Време смрти” Добрице Ћосића
ажан део приче, онај који можда најсликовитије говори о томе какав је војник био Миливоје Анђелковић, нигде није записан. Сачувало га је, на срећу, сећање најближих, породице. За „Забавник” га препричава Јован Плаовић, унук. Њему га је казивала мајка му Милица, кћи пуковника Кајафе, а њој се поверила њена мајка Бранислава. Отац је, по обичају, ћутао, војнички шкрт на речима.Догађај се збио крајем новембра, можда и почетком децембра, године 1914. Швабе притисле Београд, главнина српске војске стисла се око Колубаре пред новом непријатељском офанзивом, противником надмоћнијим и људством и оружјем, осветнички расположеним после пораза на Церу. Чинило се да је све што је у Србији могло да држи пушку било на фронту. Тамо негде, знала је Бранислава, био је и њен Миливоје, командант Дунавске дивизије првог позива у саставу Прве армије генерала Живојина Мишића. Није га одавно видела, понекад би по куриру стигао глас да је жив и здрав што, дабоме, и свима њима жели.
А њих је било петоро: она, Бранислава Анђелковић, кћи пуковника Милана Андрејевића, једно време и министра војног Краљевине Србије, и њихово четворо деце: Милан, Владислав, Павле и Милица. Глад и болештине десетковале су становништво главног града. Тифус је савладао и четрнаестогодишњег Павла. Скрхана болом, Бранислава шаље писмо на фронт, на руке пуковнику Миливоју Анђелковићу:
„Данас је умро наш син Павле. Сахрана сутра.”
Одговор са Сувобора стигао је пред саму сахрану. Донео га је војник после педесетак километара јахања. У писму је била само једна реченица:
„Бранислава, ја као отац јако жалим што ми је умро син, али и овде су моја деца и гину сваког дана. Миливоје.”
На синовљев гроб пуковник Анђелковић стигао је тек после два месеца, када у Србији – после сјајне победе у Колубарској бици – више није било ниједног непријатељског војника.
Забринути Живојин Мишић
Живот и прикљученија војника Миливоја Анђелковића Кајафе дуго су, којекаквим закулисним играма политике и политичара, остали непознати већини која воли да завири у сопствену историју, да сазна нешто више од уобичајених приказа важних догађања. Та већина је о команданту Дунавске дивизије првог позива више сазнала захваљујући роману Добрице Ћосића „Време смрти, заправо четири књиге настале између 1972. и 1979. године, који описује људе и догађаје у Првом светском рату.
Мада ће – у телефонском разговору за „Забавник” пре петнаестак година – Добрица Ћосић (1921–2014) рећи да је оно што је исписао у „Времену смрти” махом плод пишчеве маште, личност Кајафе је, чини се, сасвим аутентична. И није немогуће да су се телефонски дијалози у роману између два команданта – Живојина Мишића и Миливоја Анђелковића – одвијали управо онако како је писац записао, стварно и могуће.
Породична фотографија Анђелковића из првих година 20. века
„Генерал Мишић:
– Зауставите продор. Обухватају нас и стежу. Остао нам је само један пут за повлачење. Рекао сам, лично сте ми одговорни. Ви! Другог немам, чујете ли ме, Кајафа?
Кајафа:
– Учинићу све што могу. Више од тога не смем, генерале!
Генерал Мишић:
– Учините све што мислите да не можете, пуковниче!
Мишић размишља:
...Данас Кајафа сме оно што он више не сме...”.
Смео је пуковник Кајафа много тога што други нису смели ни да помисле. Из времена кад се у Колубарској бици одлучивала судбина Србије остао је и телеграм генерала Живојина Мишића Врховној команди да он више није командант Прве армије јер су му се дивизије, јурећи непријатеља, отеле из командног ланца. Кајафа пре свих.
Касније су време и људи у приличној мери омаловажили улогу пуковника Кајафе и његове Дунавске дивизије у гласовитој бици на Колубари. Разгневљен тим и таквим односом, а у поводу двадесетогодишњице победе у Колубарској бици, угледној „Политици” се дописом јавио Радоје Лазић, начелник штаба Дунавске дивизије из времена Кајафиног командовања:
„Кад сам прочитао, у ускршњем броју ‘Политике’, чланак ђенерала г. Милосављевића о војводи Мишићу, осетио сам у души два супротна осећања: задовољство што се одаје заслужено признање имену једнога нашега великога војсковође и неку врсту сажаљења према једном другом добром команданту, скромном и поштеном човеку и савесноме службенику коме су чињене многе неправде у животу, па и чланком г. Милосављевића, што на одговарајућем месту није довољно истакнута његова велика заслуга за онако брз и потпун слом Поћорекове армије. Реч је о пуковнику г. Миливоју Анђелковићу званом Кајафа…”.
Заслужени надимак
Миливоје Анђелковић рођен је у Београду 1886. године и као изузетно способан питомац завршио све војне школе које су у тадашњој Краљевини Србији могле да се похађају. Пуних пет година, од 1897. до 1902, био је старешина питомаца Војне команде. Тада је као предавач упознао и Драгутина Димитријевића Аписа, личност која је оставила неизбирисив траг у српској историји.
Апис је био један од главних (официрских) организатора убиства краља Александра Обреновића и краљице Драге, а у тој крвавој ноћи између 28. и 29. маја 1903. године прилазе двору штитио је батаљон Седмог пешадијског пука којим је командовао Миливоје Анђелковић, већ тада знан по надимку Кајафа.
Надимак Кајафа (у Јеванђељу по Матеју у Новом завету Кајафа је поглавар свештеника, познат по строгости, који су осудили Христа на распеће) стекао је као сасвим млад официр а наденули су му га, и у почетку крили, потчињени, јер је до ситница истеривао ред и дисциплину мучећи друге али не штедећи ни себе. Вероватно су управо због тога његове јединице увек биле кадре да учине оно што је заповедник захтевао.
У ратовима који су врло ретко мимоилазили Србију Кајафа је, по опипљивим сведочанствима, са својим војницима чинио чуда од јунаштва. Командујући Јаворском бригадом у Првом балканском рату против Турака 1912. године умео је и смео да зађе дубоко у позадину непријатеља, муњевито ослобађајући место за местом. Тако су пали Сјеница, Пријепоље, Пљевља. А све далеко од главнине српских снага и потпуно самостално.
Упамтили су га и Бугари годину дана касније. У боју на Говедарнику, 21. и 22. јула, три пута је на бајонет заузимао положаје које је бранио много бројнији и боље наоружан непријатељ.
Без белог коња
Кајафа је у војничку легенду крочио првих дана Првог светског рата. Прилично збуњени брзим налетом аустроугарских дивизија влада и Генералштаб нису били начисто да ли и како да бране престоницу Србије. Министарство војно, које се с владом повукло у Ниш, те Врховна команда, смештена у Крагујевцу а ослабљена одсуством свог начелника, војводе Радомира Путника, који је с лечења у иностранству хитао у домовину, договорили су се да одлуку шта (у)чинити с Београдом оставе Миливоју Анђелковићу Кајафи.
За војника Кајафиног кова недоумице није било: Београд мора да се брани по цену да до темеља буде разрушен. И бранио га је, чак и уз помоћ трећепозиваца, све док није стигла наредба да иде даље, на тада много остљивија места по одбрану Србије. У уџбенике херојства ушла је битка на Мачковом камену, од 19. до 22. септембра 1914. године. Кајафа је и ту, својеглаво, често био испред свих.
Његов удео у Колубарској бици, једној од најбриљантнијих победа коју су савезници извојевали у Првом светском рату, већ смо поменули наводећи цитат из романа „Време смрти” као својеврсно сведочанство о Кајафи као војнику који је хтео само напред. Из времена пре одсудног напада потиче и једна прилично озбиљна љутња надређених на пуковника Анђелковића. Сасвим лакомислено, замерили су му, одвео је регента Александра Карађорђевића на прву линију фронта, те је Његовом величанству могло нешто ружно да се догоди. Није се догодило, али је зато Кајафа врло брзо осетио како је то кад се свемоћна политика умеша и међу војнике.
Званично, пуковник Миливоје Анђелковић Кајафа није се у ослобођену Србију вратио на белом коњу. Наиме, погрешно обавештен о снази непријатеља, 1916. године поражен је од четири пута бројнијих Бугара које је предводио генерал Бојаџијев. Белог коња није добио ни генерал Павле Јуришић Штурм, тада претпостављени Кајафи.
Тај пораз, једини у његовој блиставој каријери официра, био је, изгледа, сјајна прилика да „војник посебног кова, херој и родољуб, честит и поштен, строг и дисциплинован и велики командант” буде склоњен у страну. Јер, на помолу је био Солунски процес (1917), суђење пуковнику Драгутину Димитријевићу Апису и његовој тајној организацији „Уједињење или смрт” због наводног покушаја атентата на престолонаследника Александра, а била је јавна тајна да је Кајафа био велики и изузетно утицајан Аписов пријатељ, саучесник и у Мајском преврату 1903. године. Заједно с Љубом Вуловићем и Радом Малобабићем, Апис је стрељан, док је Кајафа, у немом бесу, био принуђен да погне главу и прихвати да оде у пензију.
Цвет са гроба
Понижења војника посебног кова прерано отераног с бојног поља нису престајала ни кад је Велики рат отпловио у историју. Некадашњи васпитач, што се војних вештина тиче, принчева Ђорђа и Александра – обојица су га из поштовања ословљавали са Бата Мика – године 1925. нашао се чак на насловним страницама престоничких новина. Овако:
„Претрес код г. М. Анђелковића... Осим личних ствари г. Анђелковића, у његовом стану нађена су и два сандука Краљевића Ђорђа. Сандуци су били закључани и пломбирани...”.
Уз то, г. Анђелковић је, по писанији неких новина, био оптужен и за „комунистичку пропаганду”. Прича је била толико наивна да није стигла ни до колико-толико озбиљног суда, али је озбиљно, међу светом, пољуљала част и углед пуковника у пензији. Наиме, било је то време кад је краљу Александру било потребно да старијег брата Ђорђа, престолонаследника по првенству рођења, смести у санаторијум код Ниша, и што више удаљи од престола. Откуд па ту Кајафа? Било је општепознато да су принц Ђорђе и пуковник Анђелковић били велики пријатељи и да су, пре принчевог слања у санатаријум и претреса куће пензионисаног официра, планирали да заједно отпутују у Швајцарску. И то преко Солуна, да још једном обиђу гроб Драгутина Димитријевића Аписа.
Код потомака Миливоја Анђелковића Кајафе, у једном плавом избледелом коверту, и данас се чува дописница. На предњој страни је исписано: Са Аписовог гроба; на полеђини, изнад пресованог цвета, пише: Убрано 15. априла 1919. у 4 сахата после подне...
Миливоје Анђелковић Кајафа умро је 1940, у педесет четвртој години. Тек тада су га се, као изузетног официра у Балканским и Првом светском рату, сетиле поједине новине. Други светски рат већ је тутњао Европом.
Аутор:
Петар Милатовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
