Мале тајне великих мајстора

ПРИПРЕМНЕ ВЕЖБЕ ЗА БЕСЕДНИКЕ

Прво су ми се ознојиле руке. Онда сам осетио врелину на лицу и лупање срца. Приближавао се тренутак мог наступа. Још троје пре мене... још двоје

У себи сам понављао како се зовем. Понављао сам своје име уплашен да ћу га заборавити. Стигао сам на ред. Устао сам, промуцао те две речи и сео назад у столицу, уз приличан тресак. Успео сам и био сам срећан, иако ми је између имена и презимена излетело „овааај”, та кратка речца, поштапалица која открива сву нашу несигурност.
    Било ми је први пут у животу да сам морао јавно да наступим пред непознатим људима. Не пред превеликим скупом, свега тридесетак особа, углавом деце, као што сам и сам био, који су дошли да саслушају предавање једног познатог дечијег књижевника, а он нас замолио да се представимо. И ништа више, само да се представимо.
   То је била трема и временом сам успео да је се решим.
   А онда је дошао тренутак када више нисам могао само да се представим, тренутак када сам морао нешто и да кажем, да објасним, изнесем своје мишљење. На састанцима или скуповима, пред познатим или непознатим људима, с пријатељима на неком дружењу, није важно. И то што сам желео да кажем требало је да буде јасно речено, тако да ме сви сигурно разумеју. Али то није увек било баш тако како сам желео. Често се дешавало да почнем без неког реда, па се запетљам, па почнем опет са оним тешким „овааај” и „онааај” и све то на крају не личи ни на шта.     Можда је моја мисао била и добра, али нико је није разумео. Бар не онако како је требало. На крају – као да ништа нисам ни рекао.

Али нисам на то обраћао превелику пажњу. Све док нисам добио позив да одржим мало озбиљније предавање у другом граду и у потпуно непознатом окружењу. Прихватио сам с лакоћом и, наравно, сео да напишем говор. И схватио да то уопште није добро. Говор ми је стално испадао или досадан или нејасан. Поново су почеле да ми се зноје руке, да осећам врелину на лицу и да ми срце снажније лупа. Вратила се трема, схватио сам да не знам да одржим говор, без обзира на то што познајем тему. Сетио сам се првог дечијег наступа и муке око изговарања имена и презимена.
   Или ћу успавати публику или ћу се осрамотити.
   А зашто је то тако? Толико ствари сам учио и огромну већину тога неупотребом заборавио, али запамтио сам довољно да знам где и како да тражим одговоре. Међутим, беседништву ме никада нико није учио, вероватно сматрајући да је то више-мање ствар даровитости. Па и сам сам то тако сматрао.

   Али некада су деца учила у школи како се правилно држи говор. Био је то обавезан предмет у низу граматика-поезија-беседништво. Прво су учили да не праве граматичке грешке, затим да уживају у лепоти речи преточених у поезију и, на крају, да изразе мисли смислено и јасно.
   Уџбеник за беседништво звао се „Прогимнасмата” или „Припремне вежбе за беседнике”. Можда најбољи написао је ретор Афтоније из Антиохије, за кога се зна само да је живео крајем 4. и почетком 5. века, али његов уџбеник, у коме је на најбољи начин сакупио сва знања грчких и римских беседника, превођен је и штампан широм Европе све до краја 19. века, па и почетка 20. Чак је и Бранислав Нушић, за потребе Војне академије, написао „Реторику” засновану на истим поставкама као „Прогимнасмата” ретора Афтонија.

Дакле, мало сам се потрудио и нашао Афтонијев уџбеник. Па и није тако страшно, помислио сам, књижица од педесетак страница, а већина од тога су примери. Прочитао сам дело, а онда узео хартију и оловку и написао кратки подсетник. Ево овако:
   Постоје три врсте беседа које ћемо назвати – саветодавне, судске и свечане.
   Саветодавне говоре о будућности, судске о прошлости, а свечане су оне које се говоре у неким посебним, свечаним приликама.
   Постоји укупно четрнаест вежби које треба научити и помоћу којих може да се састави сваки добар говор. Па, идемо редом.

    Хрије, басне и изреке најчешће се користе у саветодавним беседама. Оповргавање, утврђивање, опште место и позивање на закон углавном припадају судским беседама. Похвала, куђење, поређење и сликање карактера значајни су у свечаним беседама. Опис и епизодно приповедање једнако припадају свим врстама беседа, док нам теза углавном служи за саветодавне и свечане беседе.
   И то би било све.
   Уз мало вежбе сасвим довољно за састављање доброг говора.
   А како сам ја прошао са својим говором након проучавања уџбеника ретора Афтонија?
   Сјајно. Требало је да говорим о напретку човека кроз живот. Значи, саветодавна беседа. За почетак искористио сам „хрију”. Показао на један зид и рекао „ово је прошлост”, па на други зид и рекао „ово је будућност”. Онда сам се окренуо лицем према зиду „прошлости” и почео да ходам уназад према зиду „будућности”.
   „Овако не треба”, рекао сам, „запећу за нешто.”
   Затим сам се окренуо лицем према зиду „будућности”.
   Шта сам даље користио од Афтонијевих реторских савета, закључите сами.