3320 25. 9. 2015.
Црнопуте амазонке
ПРИНЦЕЗЕ
Већ и сам њихов изглед изазивао је панику у редовима непријатељске војске. Жене из Дахомеја остаће упамћене као борци којима по храбрости није било премца, не само у Африци
едног суботњег поднева, у јесен 1861. године, мисионар Франческо Боргеро позван је да присуствује паради у Абомеју, престоници мале западноафричке државе Дахомеј. Није мала ствар бити почасни гост у земљи проглашеној Црном Спартом, чувеној по неустрашивим војним јединицама које у непријатељским редовима унапред изазивају страх, јер се добро зна да ће се борити до последње капи крви. Краљ Бадоху (1858–1889), који по преузимању трона краљевине Дахомеј узима име Глеле, такође је усплахирен јер му је изузетно стало да госту из Европе своју елитну јединицу представи у најбољем светлу. Пошто је заузео почасно место, Боргеро лепезом настоји да се макар мало расхлади, од топлог и влажног јесењег ваздуха чини му се да ће се онесвестити. Тај тренутак нелагодности кратко траје, оног часа кад је на трг умарширало три хиљаде бораца, под пуном ратном опремом, мисионар више ни о чему другом не стиже да мисли, гледа их не трепћући.
Појас од трња
Босоноги борци, наоружани двосеклим ножевима, тојагама, понеки дугачким копљима са сечивом којим, како напомињу Боргеру, човека без тешкоћа могу да пресеку напола, марширају у потпуној тишини од које се додатно леди крв у жилама.
У савршеном реду ступају према зиду изграђеном за ту прилику, направљеном од наслаганих грана дрвета акације, препуном трња. Борци се обрушавају на зид висок око пет метара. Пењу се уз ту препреку, као да не примећују да им се оштро трње, дугачко и до пет центиметара, забада свуда по телу, отварајући им дубоке ране. Кад освоје врх зида, замахују оружјем и, као пантомимичари, покретима наговештавају борбу са замишљеним непријатељем. Спуштају се потом низ препреку, замишљеног непријатеља доводе пред почасну ложу у којој Франческо Боргеро седи у друштву краља Глелеа и заповедника јединица, а потом се враћају према зиду и поново се уз њега успињу.
У историји ратовања жене из Дахомеја имају почасно место
Кад су најхрабријима подељени појасеви уплетени од лијане и бодљи дрвета акације, вежба је завршена, ратници су се поређали испред почасне ложе, у савршеној тишини. Генерал који је руководио читавим нападом почиње говор. Наглашава да против тако срчане јединице Европљани немају шта да траже.
Као и сви присутни борци и генерал је, наравно, женско. Франческо Боргеро имао је ту част да присуствује вежби чувених дахомејских амазонки, за које се каже да су у том тренутку биле једина искључиво женска борбена јединица у свету.
Звоно упозорења
Није сасвим извесно кад и зашто су у Дахомеју почеле да се регрутују жене. У већини извора наводи се да се то догодило у 17. веку, недуго пошто је око 1625. године основана краљевина Дахомеј, данас Република Бенин. Иначе, то подручје Црног континента било је познато још и као Обала робова, јер су од 17. века одатле одвођени робови и лађама пребацивани у Нови свет.
Неки историчари верују да су дахомејске ратнице настале од група женских ловаца познатих као „гбето”. Један француски поморски лекар педесетих година 19. века сведочио је како је група од двадесет гбета напала крдо од четрдесет слонова и успела да усмрти три џиновске животиње. Ако су се већ показале тако неустрашиве у лову, вероватно су размишљали дахомејски владари, зашто ту њихову храброст не би искористили и у борби.
Има и оних историчара који тврде да су црнопуте амазонке прво биле у краљевој служби, као његова лична гарда, све од двадесетих година 18. века. Припаднице гарде формално су биле венчане за краља, али суштински владар никад није имао блиске везе с њима, тако да је мало вероватно оно што се за њих такође наводило, а то је да су, осим других особина, имале и неутољиву сексуалну глад. Дахомејске ратнице су, истини за вољу, углавном живеле у целибату.
Иначе, није било нимало тешко заинтересовати жене из Дахомеја да се приклоне ратничком животу. У тим временима припаднице лепшег пола живеле су изузетно тешко и нису имале богзна каква права у свету којим су владали мушкарци. Жене су знале да ће им ратнички позив пружити другачију судбину од оне која им је рођењем била намењена.
По цену живота нису напуштале бојно поље
Женске трупе живеле су унутар зидина краљевског дворца и имале пристојан смештај. Знале су да никад неће оскудевати у храни, као ни дувану, алкохолу. Ричард Бартон (1821–1890), британски истраживач, посетио је Дахомеј шездесетих година 19. века и, између осталог, забележио:
„Кад су амазонке излазиле изван зидина палате, свака је била у друштву бар једне робиње која је држала звонце. Звук звона наговештавао је мушкарцима да им се склоне с пута, задрже пристојно одстојање и, кад се нађу очи у очи с њима, обавезно окрену главу и погледају на другу страну.” Јер, како је још нагласио Бартон, сваком живом створу у краљевини било је познато да, дирне ли неко било коју од ратница, одмах ће себи потписати смртну пресуду.
Горка освета
У то време дахомејске амазонке нису биле једине ратнице у Африци. Жене су се бориле, на пример, у редовима племена Ашанти, као и у Гани, али Дахомеј се издвајао од осталих подручја Црног континента јер је имао јединице искључиво створене од припадница нежнијег пола. Једино су се Дахомејке заветовале да ће, не трепнувши, дати живот за краља и отаџбину.По неким проценама, само у другој половини 19. века у борбама је погинуло шест хиљада Дахомејки, а неки верују да је тај број знатно већи, чак петнаест хиљада. У последњој борби вођеној против Француза, опремљених знатно савременијим оружјем, на бојно поље изашло је око хиљаду и по ратница, а по окончању битке преживело их је само педесетак.
Дахомејске ратнице највећу славу доживљавају за време владавине Гезе (1818–1858), деветог од укупно дванаест дахомејских краљева. Гезо, кога наслеђује син Глеле, прочуо се у Африци као неумољиви владар који је сваке године, за време сушног раздобља, кретао у неки од похода, посебно на околна племена. У његовој војсци борило се око четири хиљаде амазонки. Знало се да оне обично нападају у зору и уснуле становнике села хватају неспремне. Краљ Гезо је касније заробљенике продавао као робље и тако пунио државну касу.
Међутим, у Првом франко-дахомејском рату, вођеном од 1890. до 1892. године, женске ратнице све су више узмицале пред надмоћнијим Французима. Под вођством краља Беханзина (1889–1894), Глелеовог сина, једва су успевале да одрже корак са опремљенијим противницима. Упркос чињеници што је по окончању рата на две године склопљен какав-такав мир и што је Беханзин у међувремену настојао да своје трупе опреми модернијим оружјем, рат с Французима суштински је био изгубљен, што је само потврђено у Другом франко-дахомејском рату. Французи су колонизовали Дахомеј, још једну од области које су држали у западном делу Африке.
После успешно окончане битке, црнопуте ратнице, приказане на цртежу из 19. века, окупиле су се пред зидинама града који су претходно „украсиле” одсеченим главама непријатеља.
И у Другом франко-дахомејском рату не само да су учествовале и црнопуте амазонке, оне су, како бележе хроничари, биле последње које су остале на бојном пољу. А оне преживеле, бар се тако препричавало у редовима француске војске, намерно су дозвољавале да их непријатељ зароби. Одведене у војнички логор, Дахомејке су се правиле да попуштају пред чарима француских официра. Потом су чекале да непријатељ оде на спавање, а онда га у кревету убијале његовим бајонетом.
Упркос оваквим догађајима, француски војници су за Дахомејке имали само речи хвале. Описивали су их као „принцезе рата”, несхватљиво храбре и неустрашиве чак и у тренутку кад су свесно хрлиле на исукане бајонете.
Аутор:
Весна Софреновић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
