Живот и прикљученија Анке Обреновић

Трећа кћи Јеврема, најмлађег брата кнеза Милоша, имала је лепо детињство, узбудљиву младост, богат живот и трагичан крај. Уз њено име, без обзира на то што је наша повест махом памти као грешницу, иду бројне првине у Србији...

Рођена 20. марта 1821. у очевом шабачком конаку, који је красотом „дворове превасходио”, одмалена је била права принцеза. Имала је бујну природу и жестоку нарав, а била је лепа на мајку Томанију и оштроумна на стрица Милоша. Постала је прва дама Београда, а уз њено име иду бројне првине: прва је Српкиња која је спавала у кревету, у време када га ни кнез Милош није имао, прва је имала кућног учитеља и за музику, прва је водила дневник, не слутећи да ће бити српски првенац у женској дневничкој литератури, учила је језике и објавила прву књигу превода са немачког код нас.
Када је имала само тринаест година, уврстила се у пионире наше књижевности и постала списатељица и прва „преводчица” обновљене Србије. Јевремова мезимица учила је и музику, клавир и гитару почела је да свира 1829, као осмогодишњакиња, када је њена сестра од стрица Савка Обреновић већ била пијанисткиња. Милошева кћи се од 1823. васпитавала у београдском дому италијанског емигранта др Вита Ромите, а Анини кућни учитељи били су Димитрије и Кристина-Тина Тирол, потом и Јосиф Шлезингер.

Звездице уместо имена

У првим деценијама 19. столећа српске књиге углавном су штампане у Будиму, а трговци су их узимали на великом пештанском вашару и разносили прекупцима и претплатницима, међу којима је била и „сијатељна” фамилија Обреновић. А када је у мају 1831. купљена штампарија и следеће године прва књига у Србији дата у штампу, Ана је постала најзанимљивији сарадник тада радо читаних алманаха. У свет „књижества” укључила се под утицајем Тирола и др Јована Стеића, првог квалификованог шабачког лекара коме је Јеврем Обреновић материјално помогао да у Бечу заврши медицину.
У „Забавнику” за 1834. годину „првоначална списатељица” обновљене Србије огласила се преводима „Елеонора Шеврејка” и „Огледало супружанске љубави и верности”. Преводилачки првенац потписала је иницијалима А.Е.О и девет звездица. Зато у „Примечениу Издатеља”, не наводећи јој име, пише да је преводчица скромна Српкиња и даровита дванаестогодишњакиња пред којом је сјајна будућност.
Ан(к)а је сарађивала и у књижевном календару „Уранија”, који је излазио 1837. и 1838. године а уредник Димитрије Тирол га је потписивао као „воспитатељ сијателне фамилије у Београду, словима Књажеско-Србске Књигопечатње”. Да је 1836. објавила књигу превода „Нравоучителне повести” читатељство је обавестио месечник „Голубица” Глигорија Возаровића. Као „Илиркиња из Србије” објављивала је и у „Даници” Људевита Гаја.

Заљубљени конзул

За време прве владавине кнеза Милоша (1839–1842) написано је више песама посвећених Анки Обреновић. „Литератори” су јој по календарима и магазинима певали оде. Посвећена су јој и два посебна издања, а прво је била књижица коју је „првоначалној србијанској списатељици” у Пешти 1834. лета испевао Данил Младеновић. Песник моли певачицу Сафо да „разгрми славу Списатељке”, тек рођене „Девице која везе златом жеженим” која преводима с немецког жели се „Парнасу на теме попети”.
„Оду тринајстолетној Србкињи Сијатељнејшој Господични Анни Е. Обреновићевој” испевао је Исидор Стојановић. Песмом ју је даровао и Симеон Милутиновић Сарајлија. Књижевник и публициста Теодор Павловић у „Летопису Матице србске” назвао је „крином лепоте”, а за владику Платона Атанацковића била је „прослављена српска звезда”, „Ружица од Истока” и „Српска Аспазија”. „Друга си нам слађана”, поручио јој у песми „Двојака дичност Сијателне Господичне Анне Е. Обреновић” Вукашин Радишић. Јо(в)ан Суботић у оди „Сијателној Господични Анки Е. Обреновић” кличе: „Дижи, дижи песме звук/ нек се ори поље, гора/ нека струји дол и луг/ својим певаш, свог веселиш…”, а за брата рођенога „сладак Сестри сваки труд”.
За заљубљеног конзула Михановића Ана је муза, „анђео” и сунце његове душе. Угледајући се на оца италијанске културе, хрватски песник је своју страст и виђење са фаталном Обреновићевком овековечио сонетом. Петрарка је своју Лауру угледао на јутрењу у Цркви Свете Кјаре у Авињону, а Михановић Анку на пријему у београдском конаку кнеза Милоша. Као из отвореног длана, из песме „Виђење” чита се конзулова опчињеност шеснаестолетном Јевремовом кћерком, а стихови откривају и њен изглед.

Удаја за спахију

Време заљубљивања претворило је господичну Ану у кокету и грешницу. Уживала је у колони обожавалаца и била свесна да о њој сви говоре. Руски историчар Нил Попов тврдио је да је најбоља девојка Србије, а међу онима који су је хвалили био је и инжењер Вилхелм Рихтер. За њега је она „звезда” којој се сви удварају, отмена, образована, идеално лепа, једино људско биће које говори неколико језика „у овој пустој земљи” и „најплеменитији цвет”. А како је Ана заиста изгледала сведочи опис Француза Адолфа Бланкија. Она је 8. августа 1841. године у Бечу на Француза оставила јак утисак, па је забележио:
„Сумњам да се међу својствима која одликују најплеменитије расе жена у осталој Европи може наћи нека слична црта која би се могла применити на личне чари ове српске Књегињице. Човека пре свега изненађује отменост њенога стаса, танког, гипког, високог, и њен ватрени поглед поуздан и благ, упола просвећен, упола варварски. Њена бујна смеђа коса окружује на најособенији начин њено лице нешто снажних али привлачних и живих црта…”
Шест месеци после сусрета са Бланкијем Анка Обреновић се удала за осамнаест година старијег спахију и темишварског финансијског магната Александра Константиновића. Венчање је било 26. априла 1842. а свадба је трајала три дана. Брак је благословио митрополит Петар, кумовао је барон Стеван Дука де Кадар, а стари сват био је руски конзул Вашченко, забележиле су „Новине србске”.
Александар Константиновић је 1858. године изненада умро, а Ана остала са четворо деце: Томанијом, Александром, Катарином и посмрчем Станом. У првој години удовиштва окренула се Јови Герману, удовцу своје сестре Симке. Из везе са њим родила је девојчицу и дала јој сестрино име.
Савременици су Ану Обреновић сматрали фаталном женом. Милан Јовановић-Стојимировић назвао је кобном и „једним лепим чудовиштем”. Када је лепота у питању, за тврдњу му послужила слика на којој лепа Анчица свира клавир, по којој је и данас препознатљива.
Историја сведочи да је до моралног слепила волела власт, своје презиме и своју децу. Обожавала је и раскош, облачила се у европску, турску и српску ношњу, увек луксузно и са укусом. Прва је „оставила” народно одело и носила се по последњој бечкој и париској моди, па су је, многи поспрдно, звали и Анка Помодарка. Свилена хаљина је у то доба била знак „еуропејске” отмености, а у „госпоја Анке луксузне књажеске конаке, морало се да улегне по јевропски вкус, а да си штифлетна и лакована полуципела не види, већ да си само шушка свила и да си у земљу дубоко иде”.

Луди сан о кнежевском трону

Од седам кћери Јеврема Обреновића само је Ана дуже поживела, али је насилно умрла обележена грехом када је своју кћер Катарину гурнула у загрљај кнеза Михаила!
Књажевско брачно небо помрачило се у јесен 1861. године, када је Анастас Јовановић открио да се кнегиња Јулија дописује са аустријским кнезом Карлом Аренбергом. Двороуправитељ је отворио писмо и сазнао да ће се њих двоје прељубника састати у кући у којој су се пре седам година упознали. Српска кнегиња му је писала да јој је неопходно да се виде, „да не би у овој тамници пресвисла”. А када је писмо Анастас ставио кнезу на сто – „тајац је прекрио двор”. Михаило се затворио у кабинет и осам дана касније поверио свом Дневнику:
„Не спавам. У празној тмини бдим. Отишла је. Нагнао сам себе да је испратим до пароброда, али јој руку пољубити нисам могао. Ни додирнути… Седам година је уз мене још неко други постојао…”
У лето 1865. Михаило и Јулија коначно су се растали.
Након нагодбе са Јулијом, четрдесетдвогодишњи кнез планира брак с унуком свога стрица Јеврема. Србија није схватала свога господара, а он није крио да је „очајно” заљубљен у сестричину. Због блиског сродства са малолетном Катарином, то је постало политичко питање првог реда. Кнез се надао да ће црква прихватити његову женидбу, а свој захтев образлагао је тврдњом да „љубавницу неће, нити странкињу за жену... У конкубинату живети нити оћу, нити ми то пристоји”, говорио је, подвлачећи да „лична човекова срећа вреди барем колико и трон”.
Митрополит Михаило нови кнежев брак на видику назвао је „безбожним и нечувеним делом”, а председник владе и министар спољних послова Илија Гарашанин сматрао је да је све то „брука и несрећа која се не да поднети”.

Пуцњи у Топчидеру

Трагедија у Топчидеру учинила је крај неразумној кнежевој одлуци.
Када се 29. ма ја 1868. после подне Михаило извезао у Кошутњак, са њим су биле три Обреновићке – Томанија, Анка и Катарина – а од мушкараца, дежурни ађутант Светозар Гарашанин и дворски момак Мита Тимарчевић. Усред шуме дочекали су их Коста Радовановић, устабаша у сапунџијском еснафу, угледан не само у Шапцу, Лазар Марић и Станоје Рогић. Наоружани ханџарима и револверима, сва тројица су пуцала, а Коста је полумртвог Михаила исекао ханџаром, светећи се због кнежевог одбијања да помилује његовог брата Љубомира, адвоката у Ваљеву, који је због кривотворења осуђен на седам година заточења.
Ађутант Гарашанин, који није стигао ни сабљу да извуче, рањен је у руку. Анка је полетела да брани Михаила. Аустроугарски конзул у Београду Бењамин Калај записао је у свом Дневнику:
„Анку, која је хтела да помогне кнезу, погодила су два метка и она је пала. Катарина је стала да бежи, али су је два метка погодила у леђа, и она се бацила на земљу правећи се мртва. Убице су кнежево лице и главу потпуно искасапили ханџарима... Анки је један метак ушао кроз слепоочницу и изашао на други образ, а други јој се зарио у груди…”
Томанија је једина остала неповређена.
Србија је данима жалила кнеза Михаила и сви Срби били су у црнини.
Ану су већ сутрадан опојали у Вознесенској цркви и на брзину сахранили у породичној костурници манастира Раковица, крај сестре Симке, оца Јеврема и брата Милоша. Погинула је настојећи да заштити у народу омиљеног Михаила, а умрла као најомраженија међу Обреновићима. Српство је и данас памти као грешницу, а забораву је препуштена због приписане одговорности за кнежеву смрт. Време покоре за њу је почело већ 31. маја 1868. године: тада су „Србске новине” донеле само ноту о погребу „земних остатака г-ђе Анке Константиновићке, братучеде блаженопочившег нашег Господара и Кнеза, која је с њим заједно пала као жртва злочиначке руке” .