3320 25. 9. 2015.
За читање и уживање – Иво Андрић
ПРИЧА
а владе царице Ау-Унг био је међу осуђеном Тристо педесеторицом уротника прогнан и пјесник Мори Ипо. Три године је проживио на најмањем од Седам Отока, у кућици од рогоза. А кад је царица обољела и њена моћ стала све више да опада, њему је успјело, као и већини од Тристо педесеторице, да се поврати у главни град Једо. Становао је накрај града у једном крилу неке свећеничке зграде.
Грађани, сити крвавог господства луде и окрутне царице, завољели су пјесника, а већ они од Тристо педесеторице бијаху му нераздруживи другови. Од руке до руке су ишли његови кратки стихови о јунаштву и смрти, а његов добри смијешак био је у њиховим расправама као ријеч која одлучује.
Тада се догоди да од отрова свеопће мржње умрије царица преко сваког очекивања нагло. Њени се неваљали дворани разбјегоше, а она је лежала надувена и грдна у пустом двору и није било никог ко би је сахранио.
Брзо се сакупише Тристо педесеторица уротника и преузеше власт. Подијелише између се чинове и части и стадоше да владају јединственим царством на Седам Отока.
Кад је у двору некадање царице било прво свечано вијеће, пребројише се Тристо педесеторица и видјеше да једнога нема, а кад се прочита списак свих завјереника видје се да нема пјесника Мори Ипо. Не хтједоше да вијећају без његова гласа него одмах послаше роба са двоколицом по њега.
У неко доба се врати роб са празним колима; речено му је да је Мори Ипо отпутовао и да је за вијеће Тристо педесеторице оставио писмену поруку. Најстарији у вијећу прими савијену хартију и предаде је начелнику државних учењака а овај је стаде на глас да чита:
„Мори Ипо поздравља, на растанку, другове своје, завјеренике! Благодарим вам, другови моји, на заједничкој патњи и вјери и побједи и молим вас да ми опростите што не могу да с вама дијелим и власт као што сам дијелио борбу. Али пјесници су – противно од других људи – вјерни само у невољи, а напуштају оне којима је добро. Ми, пјесници, смо за борбу рођени; страсни смо ловци, али од плијена не једемо.
Танка је и невидљива преграда што ме дијели од вас, али зар није и оштрица мача танка па ипак је смртоносна; без штете по своју душу не бих могао преко ње до вас, јер ми подносимо све осим власти. Зато вас остављам, другови завјереници, и идем да потражим има ли гдјегод која мисао која није остварена и која тежња што није извојевана. А ви владајте разборито и срећно, али дође ли икад на наше царство од Седам Отока каква биједа и искушење и буде потребна борба и утјеха у борби, потражите ме молим вас.”
Ту је предсједник вијећа, који је био мало наглух, читање прекинуо и старачком нестрпљивошћу, с негодовањем у гласу рекао:
„Каква биједа може задесити царевину за праведног и слободоумног владања Тристо педесеторице!?”
Сви вијећници кимнуше главама; старији се осмјехнуше презриво и сажално: Каква биједа?! Читање се не настави него започе вијећање о закону за увоз и царину.
Само начелник државних учењака прочита до краја пјесникову поруку, али у себи, и онда је смота и похрани у архиву некадање царице.
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
