3320 25. 9. 2015.
Забавников историјски Забавник
ПРИЧА
Мало је познато да, у потрази за бољим животом, наши људи нису путовали само на Запад. Ни Сибир им, тада, није био далеко. Градили су железницу, војевали, отварали посластичарнице и мештане залуђивали музиком...
а језику номадских народа-староседелаца Сибир, у преводу, значи Успавана земља (сиб-спавати, ир-земља). И дуго је то огромно парче наше планете између Урала и Охотског мора – десет милиона квадратних километара, четвртина азијског континента – спавало мртвим сном, далеко од људи и свега оног што су они собом (до)носили. Све до 16. века када је козачки атаман Јермак, више него стидљиво, успоставио прве везе с домороцима и неизмерно великим пространством.Све донедавно људи и време су у Сибир, тамо где „минус 40 Целзијусових степени није мраз, где 40 гради није вотка и где 100 километара није растојање”, терали осуђенике. Да међ' снегом и ледом хладе своје усијане главе.
Успавана земља, брзо је утврђено, крила је у својој утроби неслућена природна блага. Само је до њих ваљало стићи, а с птицама се човек, онда, није могао надметати. Без обзира на то што су Сибирци одувек умели да разговарају са звездама. Да то пријатељско ћаскање с далеким небеским комшијама није тек једна од многих сибирских бајки, тамо се, пре више од четрдесетак година, уверио новинар Драгиша Поповић. И овако то протумачио:
„Путујући ноћу пртином кроз тајгу, колона је застала да се одмори. Изненада се чуло шуштање, задихани путници су се гледали, помислили су да није у близини нека дивља животиња. Како су сви, осим једног, били дошљаци у Сибир, питали су се шта се догађа. Смирени Сибирјак је рекао: „Таваришћи, то звезде шалућу!” Тајну им је одмах открио: топао ваздух који издишу, на веома ниској температури, одмах постаје ледена прашина. Муњевит процес претварања топлог ваздуха, водених честица пљувачке, у ледену прашину, на температури од минус 40 Целзијусових степени праћен је шуштањем. А то највише личи на шапутање звезда...”
И Руси са запада, Кинези и Јапанци с истока – почетком 20. века придружују им се и Американци – кренули су у освајање Сибира. А за експлоатацију недирнутог богатства били су неопходни људи. Добар део нашег света тада је променио смер и, уместо на Запад, почео да пристиже на Исток. Док су о онима који су се укотвили на западној полулопти исписани томови, о насељеницима Сибира који су приспели с наших страна мало се зна.
Тек проласком српских, односно југословенских добровољаца који су 1915. и 1916. године морали да преко Сибира хитају према Солунском фронту, налазимо прве писане трагове боравка наших људи у Успаваној земљи. У сведочењима наших добровољаца нема много докумената. Све су то, углавном, утисци стечени после једног или два сасвим случајна сусрета. Ово су кратки одломци из тих сећања објављених у књигама које су изишле одмах после Првог светског рата.
Гусле у Сибиру
Железница која се од европског дела Русије градила према Владивостоку, далеко на истоку, привукла је мноштво наших људи...
„Из Харбина води железница кроз живописне пределе у Руску Сибирију, у Усуријску Покрајину, кроз многе тунеле и смело саграђене вијадукте. Ову пругу градили су Срби инжењери, све до Владивостока: Југовић и други....”
Добровољци који су хитали на исток да помогну Србији, тада на западу, забележили су и нека имена. Истина, сасвим овлаш.
„Становали смо и даље у вагону, на другој железничкој станици усред брезове шуме. Тамо смо поред нашег инжењера Лаушевића, који је већ 30 година на служби код сибирских железница, упознали и симпатичну породицу Новицкога, шефа тамошње железничке радионице...
У Ново-Николајевску сам се поново видео са г. Лаушевићем. У његовом дому све је чисто српско: и наше народне песме и гусле и једна стара повеља – декрет – Лаушевића, са потписом министра војног Франасовића....”
Пруга је тада у Сибиру значила живот. Уз њу се све одвијало, те не чуди и овај запис:
„Од Каче до Краснојарска врло је велики успон и за свако јаче оптерећење воза мора да се прикачи још једна јака локомотива. Том јаком локомотивом већ више од 15 година управља наш Србин, машиновођа Спасојевић из Рушња (код Ресника), који се тамо оженио учитељицом Рускињом и живи са својом породицом у Краснојарску Тамо сам срео и два наша Приморца: Бутковића и Томљеновића. трговце...”.
У мукотрпном пробијању кроз Сибир, када је Русију већ захватио грађански рат, добровољци су забележили и слатке тренутке. Све уз помоћ својих земљака, тамошњих мештана:
„У Краснојарску налазимо неког брата Србина, Бачванина... Он је овде отворио посластичарницу, која му врло добро иде. Ту се оженио, има већ и дете, па и не мисли више да иде никуда одатле. Ми смо одмах сложно навалили на његове колаче, који су заиста били без мане...”
О колачима говори и наредни запис:
„Последњи ме је у Харбину поздравио Цвијо Нинић, Босанац, службеник на железници у Харбину. Тамо се оженио Рускињом. Он има свој фургон на станици где живи. Унутра је све укусно и уредно удесио. Саградио је и пећ где смо често пекли тесто и колаче...”.
Муке српских уметника
У далеком, по много чему чудесном граду Харбину, у то време – а била је друга деценија прошлог века – налазила се велика југословенска колонија. На срећу, није промакла белешци добровољаца:
„Ти наши људи су већином предузимачи, инжењери, градитељи. Неки од њих су дошли још онда када се овде железница градила. Има их који су већ зашли у године, па чак готово заборавили матерњи језик, али има међу њима и млађих људи, у пуној снази, који раде и стварају...
Југословенска колонија нам је једне вечери приредила и банкет у једном од највећих ресторана... Посматрао сам овога нашег младог домаћина, високог и снажног Далматинца, кад говори кинески. Док би с нама говорио нашим језиком, црте на његовом лицу биле су сасвим мирне, усне природно на осмех развучене. Али кад би хтео да проговори са келнерима на кинеском, он је онда упадљиво мењао израз лица, правио чудну неку гримасу, па, жмирећи очима и кезећи зубе, на велико задовољство келнера Кинеза, који су му истим таквим гласовима одговарали.
Кад су се већ сасвим развеселили, наши земљаци су и певали заједно с нама. Али су њихове песме биле старе, оне које су се код нас певале у време кад су они живели у нашим крајевима. Али како тако, било је врло весело, па су нам на крају наши одушевљени домаћини предлагали да ми са наша два пука војника окупирамо Харбин и да га држимо све докле не настану код Руса редовне прилике. Јер, кинеска окупаторска војска није уливала нимало поверења...”.
Добровољци су доживели и један сасвим необичан сусрет блиске врсте. Изненађујући у сибирској пустолини:
„Једне лепе ведре јесење вечери када Сунце залазаше, јединствено у Сибиру: пурпурно, озарено, чујем звуке нашег оркестра и равномерно наизменичне квинте контрабаса. Приђем ближе и нисам се преварио да су то наши Цигани. Имали су неколицину у комори. Упитах их откуда им велики контрабас? Држао сам да је некакав украден инструмент, али ми они рекоше да су га сами направили. И збиља из близа видео сам да је здељан и 'слупан', али је ипак свирао. О нашим Циганима још једна прича. Кад сам по други пут ушао у Чељабинск, наши емисари гонили су неке наше Цигане у пук. На некој страни уз пут приђе један и умоли да их ослободим, да их не гоне и не спроводе у пук. „Ми смо српски уметници”, рекоше ми они. Ја сам им одговорио, нека се ноћас у мраку изгубе око Ново-Николајевска. Захвалише ми и – изгубише се.
После месец дана рече ми један пријатељ, Рус, који је био тога лета у Семипалатинску, да је тамо слушао једну добру капелу српских Цигана у једној башти-ресторану. То су били они моји 'српски уметници' који су ширили песме у Семипалатинској области...”.
Намет Влах-Алије
Наравно, није тада тамо све било музика. Посебно не у време када су „бели” и „црвени” тутњали Успаваном земљом спорећи се оружјем коме ће припасти простор од Урала до Охотског мора.
Разуме се да ни ту у то време није могло без нашег удела.
„У Харбину је главни руски представник и војне и цивилне власти, ђенерал Хорват, по пореклу Србин и досељеник у Јужну Русију. Хорват је имао и свој лични одред војника Срба које је фантастично униформисао. Хорват је издавао и новчанице које су биле средство за плаћање у овом крају. Хорват је био такође виђена личност и за време царизма, а умео се снаћи и под новим приликама. Адмирал Колчак дао му је власт губернатора Источног Сибира...”.
Немалу моћ имао је и војвода Влада Михајловић звани Воскар.
„Сви возови који су са Далеког истока ишли на Запад пошавши из Манџурије подвргнути су били његовом 'царинском' прегледу и једној другој, не тако похвалној, цензури. Ту власт себи није ни од кога добио, већ је по својој иницијативи, силом својих људи и оружја, наметнуо. Засео је поред друма као Силан Влах Алија и разрезао десетак на робу. Зато је овај одред био одлично снабдевен оделом, храном, оружјем и новцем, без чега би било немогуће одржати људство на окупу.
Заповести су војводине брзо извршаване кратким поступком без оног размишљања, шта ће настати после извршеног дела. Околина и пролазећи путници су од ових војника примали свако мучење без протеста... Његове присталице читају му вољу са чела и само на један миг убијају ако треба и где треба...”.
А о ескадрону Жарка Магарашевића добровољци који су пропутовали Сибир исписали су праве хвалоспеве:
„Ево још један бисер нанизан на груди беле лепотице што се зове Сибир. Сретам их у своме путу дуж железничке линије, опремљене, дивне. Тај је скуп људи у добу најлепше младости, жељан пустоловина и по цену живота. Опијени снегом, врелом крвљу, ови људи су себи нашли вођу према својој намени, у лицу наредника Одеског корпуса Жарка Магарашевића, родом из Срема... Волели су силу и снагу, па где су је нашли, ставили су је у службу независно од народности, политичке боје...
Магарашевић је леп човек, висок, округла црномањаста лица, са црним малим брчићима, поносног хода, охолог држања. Волео је слободу акције за себе и свој ескадрон и за њом је трчао по целој Русији чепркајући да је нађе, на челу свога ескадрона. Готов је био служити свакога ко му поштује све његове разуздане поступке. Чим би се нечија рука почела спуштати на његове коњанике, а које није могао пресећи мачем, прелазио је одмах на супротну страну. Простори, вотка и жене широм Русије били су њихови...”.
Наравно, мало је било и Магарашевића, и Воскара, и Хорвата. Много више оних који су у малим насељима, најчешће неубележеним чак ни на локалним мапама, у потрази за неким својим парчетом неба, у немом дослуху са звездама, остали да буде Успавану земљу. Можда ће неко некад успети да доприча њихове приче и потрпа их у какав споменар оних који су одлазили „трбухом за крухом”. Како онда, тако и данас.
Аутор:
Петар Милатовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
