За читање и уживање

Близу француско-италијанске границе, на обали Средоземног мора, налази се једна мала држава по имену Монако. Многи мали провинцијски градови могу да се похвале већим бројем становника него то краљевство, јер оно има само седам хиљада становника, и кад би се цела земља овог краљевства поделила, не би дошао ни по један хектар на становника. Али у овој играчки од краљевства постојао је прави краљ; а он је имао дворац, дворјане, министре, бискупа, генерале и војску.
То није била велика војска, свега шездесет људи, али то је ипак војска. И у овом краљевству су постојали порези као и свуда: царина на дуван, на вино и алкохол и такса на гласање. Али, премда су људи тамо пили и пушили као и у другим земљама, било их је тако мало да би краљ имао много муке да исхрани своје дворјане и службенике, па и самог себе, да није пронашао један нови извор прихода. Ови нарочити приходи долазили су од једне коцкарнице где су људи играли рулет. Људи су играли и, кад год би губили или добијали власник би добио известан проценат од једног окретања; а од ове добити плаћао је краљу велику суму новца.
Разлог је био тај што је то била једина коцкарница у Европи. Неки мали немачки владари имали су обичај да држе сличне коцкарнице, али пре неколико година им је забрањено да то раде, зато што су коцкарнице наносиле много зла. Човек би дошао да окуша срећу, тада би рескирао све што има и изгубио би, и у очају би се и сам убио. Тако су Немци забранили својим владарима да добијају новац на такав начин, али краљу Монака није имао ко то да одбрани и њему је и даље остајао монопол над тим послом.
Тако је свако ко је хтео да се коцка ишао у Монако. Свеједно да ли би они губили или добијали, краљу би његов проценат ишао у џеп. „Часним радом се камене палате не зарађују”, каже пословица, а краљ Монака знао је да је то прљав посао, али шта да ради? Он мора да живи, а да извлачи добит од пића и дувана, ни то не ваља. Тако он живи и влада, згрће новац и држи двор са свим церемонијалима правог краља.
Он има своје крунисање, свечане пријеме; он даје награде, изриче пресуде и помиловања; има и своје смотре, савете, законе и праведне судове; баш као и други краљеви, само у мањем обиму.
Али пре неколико година се у овом играчка-краљевству догодило једно убиство. Народ овог краљевства је мирољубив и таква ствар се никад раније није десила. Судије су се сакупиле са много церемонија и судиле случај најзаконитијим путем. Било је судија, тужилаца, поротника и бранилаца. Они су расправљали и судили и на крају пресудили да се злочинцу одсече глава, како то закон налаже. До тада је све било добро. Затим су поднели пресуду краљу. Краљ је прочитао пресуду и потврдио ју је. „Ако човек мора да буде погубљен, нека буде погубљен.”
У тој ствари је постојао само један чвор; нити су имали гиљотину за одсецање главе, нити извршиоца погубљења. Министри су разматрали ствар и решили да упуте молбу француској влади да им Француска позајми једну машину и стручњака за одсецање глава злочинцима и, ако може, да ли би их Француска љубазно обавестила колико ће то да кошта. Писмо је послато. Недељу дана касније стигао је одговор: могу да им пошаљу једну машину и стручњака, али то ће да кошта 16.000 франака. Ово је било предато краљу. Он је размислио. Шеснаест хиљада франака! „Не вреди дати толико новца за ту лопужу”, рекао је. „Може ли то да се уради некако јевтиније? Па 16.000 франака је више од два франка по сваком становнику. Људи то не могу да плате и може да дође до буне!”
Тако је сазван Савет да размотри шта може да се учини, и било је решено да се сличан захтев пошаље Италији. Француска влада је републичка влада и према томе нема правог поштовања за краљеве, али италијански краљ је брат монарх и можда ће зато дати ствар јевтиније. Тако су написали још једно писмо и убрзо примили одговор.
Италијанска влада је писала да ће са задовољством да пошаље и машину и стручњака, цела ствар ће да кошта 12.000 франака, укључујући путне трошкове. Ово је било јевтиније, али је још било много. Заиста се није исплатило потрошити толико новца за једну хуљу. Још би то значило по два франка више на становника. Поново је сазван Савет. Они су расправљали и разматрали како да изврше пресуду с мање издатака. Зар не би можда могао и један војник да то учини на груб, домаћи начин? Позвали су генерала и упитали га: „Можете ли да нам нађете једног војника који би том човеку одсекао главу? Војници у рату убијају људе. У ствари, томе их и учимо.” Генерал је преговарао са својим војницима да види да ли ће неко да се прихвати тог посла. Али ниједан војник није то хтео да ради. „Не”, рекли су, „ми не знамо како се то ради, то нисмо учили.”
Шта да се ради? Поново су министри разматрали и разматрали. Образовали су једну комисију, па један комитет, па један поткомитет и на крају решили да је најбоље променити смртну пресуду на пресуду вечите робије. Ово ће омогућити краљу да покаже своју милост, а и доћи ће јевтиније.
Краљ се сложио с овим, и тако је ствар била уређена. Сад је једини чвор био у томе што није било згодног затвора за човека осуђеног на вечиту робију. Постојала је само једна мала хапсана у којој су понекад људи привремено држани, али није било јаког затвора за сталну употребу. Ипак су пронашли једно место које је могло да послужи; тамо су ставили младића и поставили му чувара. Требало је да стражар чува затвореника и да му доноси храну из дворске кухиње.
Затвореник је тамо био све док није прошла година дана. А кад је прошла година, једног дана је краљ, прегледајући рачуне примања и издавања, приметио једну нову рубрику у издацима. То је било за одржавање затвореника, а и то није била мала рубрика. Постојао је нарочити чувар, а такође се трошило и на затвореникову храну. Долазило је више од 600 франака годишње. Најгоре је било што је човек још био млад и здрав и могао би да живи шездесет година. Кад човек почне то да разматра, ствар изгледа озбиљна. То тако не може. Зато краљ позва своје министре и рече им:
„Морате да нађете неки јевтинији начин држања овог лупежа. Овако је сувише скупо.” И министри су се састали и поново разматрали ситуацију док један од њих не рече: „Господо, по мом мишљењу морамо да отпустимо чувара.” „Али, онда ће затвореник побећи”, одговорили су остали министри. „Па добро”, рече први говорник, „нека побегне, па ћемо га обесити!” Тако су они известили краља о својој одлуци, и он се сложио с њима. Чувар је био отпуштен и они су чекали да виде шта ће да се догоди. Међутим, кад је дошло време ручку, злочинац је изашао и, пошто више није било чувара, сам је отишао у краљеву кухињу и донео себи ручак. Узео је шта су му дали, вратио се у затвор, затворио за собом врата и остао унутра. Следећег дана ствар се поновила. Отишао је на време по храну, али што се тиче бежања, он није на то ни помишљао. Шта сад да се ради? Поново су се саветовали шта да раде.
„Морамо отворено да му кажемо да не желимо више да га држимо”, казали су. Министар правде је наредио да доведу затвореника.
„Зашто ти не бежиш?”, питао је министар. „Чувара нема, можеш да идеш куд год хоћеш, краљ ти не брани.”
„Ја верујем да ми краљ не брани”, одговорио је човек, „али ја немам куда да идем. Шта могу да радим; Вашом пресудом сте ми уништили углед и људи ће ми окретати леђа. Поред тога, одвикао сам се од рада. Лоше сте се понели према мени. То није фер. На првом месту, кад сте ме осудили на смрт, требало је да ме погубите, али ви то нисте учинили. То је прво. На то се нисам жалио. Онда сте ме осудили на вечиту робију и поставили чувара да ми доноси храну, али после извесног времена сте га отпустили и ја сам морао сам да доносим храну. Опет се нисам жалио. А сад хоћете да ме отерате. То не могу да поднесем. Радите шта хоћете, али ја нећу да идем!”
Шта да се ради? Још једанпут је Савет био сазван. Шта сад да се предузме? Човек неће да иде. Размишљали су и размишљали. Једини начин да га се ослободе био је да му дају пензију. О томе су известили краља. „Нема другог излаза”, рекли су, „морамо некако да га се ослободимо.” Утврђена је сума од 600 франака и то су саопштили затворенику.
„Добро”, рекао је он, „мени је свеједно ако се ви обавежете да ћете ми уредно плаћати. Под тим условом сам вољан да идем.”
Тако је ствар била уређена. Примио је унапред трећину своје пензије и напустио краљево подручје. То је било само четврт сата железницом, и он је емигрирао, сместио се баш с оне стране границе, где је купио комад земље и почео да гаји поврће за пијацу и сада удобно живи. Тачно на време одлази да добије своју пензију. Кад је прими, одлази у коцкарницу, положи два франка, понекад добије, понекад изгуби, а онда се враћа кући. Он живи мирно и удобно.
Срећа што он није извршио злочин у некој земљи у којој не морају да троше новац да би неком човеку одсекли главу или да би га држали на доживотној робији .

С руског превела
Оливера Стефановић