Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

За читање и уживање / Карло Колоди


ПРАЗНИЧНА



рича коју вам сада приповедам није једна од оних приповетки какве се иначе често препричавају, већ истинита, заиста истинита, сасвим истинита прича.
    Требало би, дакле, да знате да је грофица Марија (жена пуна врлина коју сам веома добро упознао, баш као што и вас познајем), остала удовица са троје деце: два дечака и једном девојчицом.
Најстарији, Луиђино, могао је да има између осам и девет година: Алберто, други син, навршио је седму, а Ада, најмлађа од свих, тек што је ушла у шесту, премда је на први поглед показивала као да има више, што због своје висине, сувоњавости али и љупкости.
   Грофица је добар део године проводила у једној од својих вила. То није чинила из забаве, већ због љубави према дечици која су била нежног и врло крхког здравља.
   Чим би се завршили часови, Луиђинова омиљена игра била је да јаше величанственог коња риђана; животињу пуну живота и жестине, коња који би могао да превали и стотину километара у једном дану, само да од рођења није имао једну мајушну ману – та мана беше што је он заправо био дрвени коњић!
   Међутим, Луиђино га је свеједно волео, као да је прави коњ. Довољно је рећи да га је сваке вечери чешљао четком од вуне. Када би га очеткао, уместо сена и корова, стављао би пред њега шачицу сланог боба. И уколико би се коњ упорно одбијао да једе, онда би му Луиђино говорио мазећи га:
   „Видим да вечерас ниси гладан. Полако. Ја ћу појести слани боб.    Здраво до сутра, и лепо спавај.”
   А да би коњ заиста заспао, стављао би га не душечић испуњен ватом. Уколико би зима била оштра и хладна, никада не би заборавио да коња покрије малим огртачем обложеним вуном који је наменски сашио кућни тапетар.
   Алберто, млађи брат, неговао је другу страст. Сав се усредсредио на прелепог Пулчинелу*, марионету која би, када би се повлачили одређени конци, муњевито померала очи, уста, руке и ноге, исто онако како би урадио прави човек. А да би у потпуности био налик човеку, недостајала му је само једна ствар – да проговори.
   Замислите само Албертов гнев! Тај добри дечачић није могао да нађе ниједан разлог због којег је његов Пулчинела, веома послушан када треба направити било који покрет, тврдоглаво одбијао да разговара помоћу речи, као што то чине лепо васпитане особе – са устима и језиком.
   Између Алберта и Пулчинеле распламсавале су се расправе са чаркама и извесном озлојеђеношћу, као на пример:
   „Добар дан, Пулчинела”, говорио би му Алберто, вадећи га свакога јутра из малог ормана где се одмарао. „Добар дан, Пулчинела.”
А Пулчинела не би одговарао.
   „Добар дан Пулчинела”, понављао је Алберто. А Пулчинела, као заливен! Као да се њему није ни обраћао.
   „Хајде, доста је било! Не изигравај глувог и одговарај сместа. Добар дан Пулчинела”.
   А Пулчинела – упоран!
   „Уколико не желиш да говориш са мном, погледај ме бар у очи”, говорио је Алберто, помало срдито.
   А Пулчинела озбиљан, окретао би поглед ка њему и гледао га.
   „Али зашто”, викао би Алберто љутећи се све више, „зашто када ти кажем да ме погледаш, онда ме и погледаш, а када ти пожелим добар дан, ти не одговараш?”
   А Пулчинела – заливен!
   „Неваљалче неваљали! Одмах подигни ногу!”
   И Пулчинела би подигао ногу.
   „Пружи ми руку!”
   И Пулчинела би му пружио руку.
   „Сад ме помилуј!”
   И Пулчинела би пружао руку и дотицао Албертов врх носа.
   „Сада отвори уста!”
   И Пулчинела би широм отворио уста која су личила на пећницу.
   „Кад већ имаш отворена уста, искористи прилику да ми бар пожелиш добар дан.”
   Али Пулчинела, уместо да одговори, остајао би отворених устију, непокретан и ошамућен, какав је иначе обичај – уопштено говорећи – са дрвеним људима.



апослетку, Алберто, начином расуђивања својственим за већину деце, поче да замишља како његов Пулчинела неће да прича, нити да му одговара, зато што се наљутио на њега. Наљутио! ... Због чега? Зато што је приметио како је лоше одевен, с капицом од беле вуне, у дроњавој кошуљи и панталонама кратким и бедним, да су му досезале једва до пола ногу.
   „Јадни Пулчинела!” једнога дана рече Алберто, сажаљевајући га искрено, „не чуди ме што се дуриш. Ја те држим обученог као просјака... али пусти да се побринем! Ускоро ће прослава Божића. Тада ћу да разбијем моју касицу... и са тим парама, хтео бих да ти набавим лепу кошуљу, пола од злата, пола од себра.”
   Да бисмо разумели шта је Алберто хтео да каже, ваља дати на знање да је грофица успоставила обичај да својој деци даје неколико парица недељно, зависно, ваља рећи, од њиховог доброг понашања. Ти новчићи су одлазили у три различите касице; у Луиђинову, Албертову и Адину. Осам дана пре прославе Божића, касице су се отварале и са новчићима који су се налазили унутра, девојчица, као и двојица дечака били су овлашћени да купе оно што су сами смислили.

ао што је природно, Луиђино је размишљао да за свога коња купи узде од сјајне коже са бакарним копчама и лепу простирку испод седла, која би га заштитила када буде оседлан. Ада, која је имала лутку већу од себе, није више могла да издржи да јој не набави свилену хаљиницу, подигнуту позади, по последњој моди, као и пар деколтованих ципела за бал. Што се Албертове жеље тиче, лако је замислити. Његова жарка жеља била је да обуче Пулчинелу у тако бајно рухо, да сви помисле да је какав велики господин.
   У међувремену, Божић се приближавао, кад ето једног јутра, док су двојица браће са њиховом сестрицом кренули у шетњу око палате, нађоше се испред једне разрушене уџерице која је личила на пастирску колибу. На прагу је седео неки јадни дечачић, полуго, који од хладноће дрхташе као лист на ветру.
   „Чика Бернардо, гладан сам,” рече дечак танушним гласом, окрећући се једва ка унутрашњости просторије у приземљу.
Нико није одговарао.
  А у тој приземној просторији, шћућурен на поду, лежао је човек риђе браде који је је држао лактове на коленима и главу међу шакама.
   „Чика Бернардо, гладан сам!”, понови дечак после неколико минута, гласићем који се једва чуо.
   „Хоћеш ли да ућутиш?”, повика човек с риђом брадицом. „Знаш да у кући нема ни залогаја хлеба. Ако си гладан, хватај ову кломпу па се наједи!”
   И изговоривши то, безочни човек скину са стопала кломпу и баци је према дечаку. Можда није имао намеру да га повреди. Нажалост, погодио га је право у главу.
   Потресени овим догађајем, Луиђино, Алберто и Ада, извадише неколико комадића хлеба које су случајно нашли у својим џеповима и похиташе да понуде несрећно дете.
   Међутим, дечак најпре ручицом додирну повређену главу. Затим, гледајући сву крваву руку, промрља полугласно:
   „Хвала... сада више нисам гладан...”
   Када се деца вратише у вилу, пуни саосећајности, све испричаше својој мајци. И о том случају се говорило кући наредна два-три дана. А затим, као што је случај са свим стварима на овој земљи, заборавише и више га не поменуше.
   Међутим, Алберто није заборавио. Сваке вечери, одлазећи у кревет, и поново размишљајући о јадном необученом дечаку који је дрхтао од зиме, говорио је мешкољећи се у топлоти своје постеље:
   „Ох, како мора да је ужасна хладноћа! Бррр”
   И пошто би то изговорио и поновио два три пута: „Ох, како мора да је ужасна хладноћа!”, слатко би заспао и сањао све до јутра.

еколико дана потом Алберто на кућном степеништу сусрете Розу. Она је била баштованка и долазила је да продаје свежа јаја власницима виле.
   „Господине Албертино, добро јутро, Ваше господство”, рече Роза.    „Колико је прошло од како сте прошли крај Баукове куће?
  „Ко је Баук?”
   „Зар се не презива тако онај човек с риђом брадицом који живи на главној улици?”
   „Ах! А како је његов мали?”
   „Јадничак! Шта ће? Остао је без тате и маме, у рукама тог чика Бернарда...”

-------------------------
КАРЛО КОЛОДИ (1826–1890), рођен у Фиренци као Карло Лоренцини, италијански писац и новинар који је светску славу стекао написавши књигу о пустоловинама дрвеног лутка Пинокија. Добровољац који се истакао у борбама за уједињење Италије, Колоди је почео да објављује најпре као новинар, пишући врло духовитим и живахним стилом. Основао је неколико хумористичких листова у којима је писао о особама важним за живот тадашње Фиренце. Прве радове објавио је у збиркама „Скице – приповести”, „Шаљиве приче”, „Успомене на истините згоде”, „Веселе белешке”. У часопису за децу почео је да објављује „Причу о једном лутку” (1880), да би књига била објављена 1883. године као „Пинокијеве пустоловине”.
---------------------------------

   „Који мора да је лош човек каменог срца, зар не?”, додаде Алберто.
„Нажалост, тако је! Срећом, сутра путује у Америку... и можда се никада неће вратити.”
   „Води ли нећака са собом?”
   „Не, господине. То јадно детенце узела сам ја, и држаћу га као да је мој.”
   „Честитам ти, Роза.”
   „Истину говорећи, хтела сам да му сашијем неку одећу, тек да се покрије, због хладноће... али тренутно сам у беспарици. Ако ми Бог да живота, обућићу га боље на пролеће.”

лберто се замисли, а затим рече:
„Слушај, Роза, сутра око поднева дођи поново до наше куће. Треба да се видимо.”
   „Не сумњајте, долазим.”
   Наредни дан био је дан силно ишчекиван, силно жељан и помињан: дан када се славило свечано разбијање три касице.
   Луиђино је у својој касици нашао десет лира. Ада у својој једанаест, а Алберто девет и по лира.
   „Твоја касица”, рекла му је мама, била је сиромашнија у односу на друго двоје. Знаш ли зашто? Зато што си протекле године имао мало воље за учењем.”
   „Имао сам воље”, одговорио је Алберто, „али чим бих сео да учим, воља би одмах престала.”
   „Надамо се да ти се то следеће године неће догодити”, додаде мама.   Затим, окрећући се према својој деци настави: „Од данас до прославе Божића, као што знате, има тачно осам дана. Током тих осам дана, како је договорено, свако од вас слободно располаже новцем који сте нашли у касицама. Онај који буде на најбољи начин искористио новац добиће од мене, уместо награде, један посебан пољубац”.
   „Ја ћу свакако добити пољубац!”, рече у себи Луиђино мислећи на богате појасеве и лепи прекривач које је наручио за свог коња.
   „Ја ћу свакако добити пољубац”, помисли у себи Ада, мислећи на лепе ципелице за игру које је поручила код обућара за своју лутку.
   „Ја ћу свакако добити пољубац!”, рече у себи Алберто, мислећи на светлуцаво одело које је намеравао да купи за марионету.
   Али док је мислио на Пулчинелу, зачу Розин глас како га гласно дозива са травњака испред виле:
   „Господине Алберто! Господине Алберто!”
   Алберто је одмах сишао. Не знам шта је рекао Рози. Али знам да је та добра жена, одлазећи, поновила неколико пута:
   „Господине Алберто, верујте ми. Ви сте учинили величанствено добро дело и Бог ће Вам послати све најбоље, како Вама, тако и Вашој породици”.
   Осам дана прошло је брзо. И после осам дана дође Божић.
   Чим су завршили доручак, грофица рече својој деци уз осмех:
   „Данас је Божић. Дакле, да видимо како сте потрошили новац из ваших касица. Подсећам вас да онај ко је на најбољи начин потрошио свој новац добиће од мене, у име награде, најлепши пољубац. Ајде, Луиђино! Ти си најстарији и на теби је да будеш први.”
Луиђино изађе из собе и врати се готово истог часа водећи свог дрвеног коња окићеног тако раскошним уздама и тако блиставим прекривачем, да би му и коњи римских царева позавидели.
   „Немам речи”, рече мајка осмехујући се. „Тај плашт и те узде прелепи су, али имају велику ману... сувише су лепи за јадног дрвеног коњића.  Хајде Алберто! Сада си ти на реду.”
   „Не, не!” повикао је дечачић, бунећи се малчице. „Пре мене нека буде Ада.”

не чекавши да је дуже моле, Ада изађе из просторије и поново уђе држећи за руку лутку високу колико је била висока и сама, предивно обучену и то према најновијој моди.
   „Погледај, мамице, какве дивне ципеле за игру!”, рече Ада показујући љупку обућу своје лутке.
   „Ципелице су заиста предивне!”, узврати мама. „Штета, међутим, што ће их обути девојчица направљена од крпа и гипса и која никада неће научити да игра!”
   „А сада Алберто да видимо како си ти потрошио девет и по лира које си нашао у својој каси.”
   „Ето... хтедох... у ствари... мислио сам .... дакле, веровао сам... а после сам се предомислио... и тако, ствар је већ завршена, па нека се више и не помиње.”
   „Шта си то урадио?”
   „Ништа нисам урадио.”
   „Значи да и даље имаш у џепу девет и по лира?”
   „Требало би да су ту...”
   „Да их ниси изгубио?”
   „Не.”
   „Како си их онда потрошио?”
   „Не сећам се више!”
   У том часу, док се чуло благо куцање на вратима, глас споља прозбори:
   „Сме ли се?”
   „Напред.”
   Чим се отворише врата, на прагу се појави, погодите ко? Појави се Роза, баштованка, а за руку је држала дечачића обученог у најобичније одело, међутим, сасвим ново, са капом од тканине, такође новом, а на ногама – чизмицама од беле коже, какве носе сељани.
   „Роза, да ли је то твој дечачић?”, упитала је грофица.
   „Сад, као да је мој. Јер, примила сам га да буде код мене и волим га, као да ми је синчић. Јадничак! До сада је патио од глади и хладноће.    Сада му више није хладно, јер је нашао анђела заштитника који га је обукао од главе до пете.”
   „А ко је тај анђео заштитник?”

аштованка се окрену према Алберту па, гледајући га у лице и показујући његовој мајци, рече задовољно:
„Ево анђела.”
   Албертино тада постаде црвен као трешња. Затим, окренувши се љутито према Рози, поче да виче:
   „Причалице! Иако смо се договорили да ништа никоме не кажеш...”
   „Извините. Зар треба да се неко стиди ако учини добро дело као што сте Ви учинили?”
  „Причалице! Причалице! Причалице!”, понављао је Алберто. Све љући и љући. И напослетку побеже из собе.
   Његова мама, која је све лепо разумела, више пута га је дозивала.     Међутим, будући да се Алберто није одазивао, она се подиже из фотеље и оде да га тражи. Нашавши га најзад скривеног у орману, нежно га загрли, па уместо да га у име награде пољуби једном, пољуби га најмање сто пута!

*Пулчинела – напуљска маска из Комедије дел арте, позоришног жанра који је био прослављен у данашњој Италији од 16. до 18. века. Маску и костим Пулчинбеле осмислио је глумац Силвио Фијорило



Аутор: 
С италијанског превела Мирјана Огњановић
Илустровао: 
Илустровао Славко Крунић
број: