3320 25. 9. 2015.
С добитником 32. књижевне награде „Политикиног Забавника”
ПОВРАТАК ПРОГНАНИХ
Књигом „Прогнана бића” Миленко Бодирогић нас је, на узбудљив и маштовит начин, одвео у свет чудесних створења из српске митологије која су плашила наше претке кад су били деца и омогућио нама данас да их чак и заволимо
Бррр... Какви ликови, какве приче! Дању, на светлу, страх бледи, али ноћу, посебно оној без месечине, чак и ћелавцима коса почиње да расте. Ни сан није добра скривница, тек ће ту да те (про)нађу. Ништа од оног „Лаку ноћ, децо”. Јутро ће да буде и главоболно и знојаво. Баш бррр. Посебно ако се пришуња Баба Рога, а она је:
„...стара као што бабе обично јесу, и ружна је. У подугачком опису њене ружноће набрајају се безуба уста, над којима се надвија дугачак, кукасти нос, потом погрбљена леђа, велике уши, кошчате руке и прсти са свинутим ноктима, поцепана, одрпана одећа, налик на рите, и, као круна свега – рог наврх чела. Она живи у пећинама у најдубљим шумама – тамо где сунчев зрак продире само на Ивањдан, кад Сунце застане од страха – међу људима се појављује увек ноћу. И тад вреба децу...”
 |
| На насловној страни победничке књиге свеприсутни Услужни дух зајахао је свеприсутног миша, као што човек зајаше коња |
Бррр... Право ледено доба, време смрзавања од... страха.
Али (нема никакве везе, чак ни у примисли, с Али-Бабом и његовом дружином) ова Баба Рога није таква каква изгледа. Нипошто. Посебно не ноћу кад светлост оде даље, и другима да се осмехне. Јер:
„Баба Рога ноћу обилази децу. Покрива их ако је хладно, брише им чела орошена знојем од тешких снова, дуго седи поред постеље ослушкујући дисање малих спавача. Ако се дете случајно пробуди, она га прострели злокобним погледом испод намрштених обрва и оног свог рога и дрекне: БУ или БА! Дете се зацени од плача и страха, али Баба Рога зна да је боље да се плаши ње него света који га тек чека...”
Оно бррр могло би да устукне пред, ипак олакшавајућим, уффф, а?! Можда Баба Рога с бројном дружином није заслужила прогонство „во вјеки векова”?! Можда су сви они, сва та бића прогнана из српске митологије и наших сећања, на каквом тајном, ноћном, саветовању одлучила да нађу свог заступника, неког ко ће и хтети и смети, али и умети, да стане у њихову одбрану, да их заштити од већ подужег клеветања и опањкавања? Извесно је, пак, да га однедавно и имају. И то каквог! С каквим презименом!
У ноћима без сна, јер једино тада и пише, Миленко Бодирогић – рођен 1964. године у Бијељини – латио се нимало захвалне улоге: да на узбудљив, маштовит, паметан и леп начин одбрани оклеветана чудна бића.
„Некада су боравила ту, око нас, у ваздуху, у водама, на гранама дрвећа, у трави, на крововима кућа и у оџацима. Лутала су, обично ноћу, раскршћима и дрвљаницима, скупљала се на буњиштима и гумнима. Долазила су и са краја света, из предела у којима петлови не певају, где се не зна за глас рога.
Борбе бикова биле су омиљене међу дивовима.
Илустрација Петра Меселџије
Та бића су била и добра и зла. Како које! Нека од њих су волела да помажу људима и да им се нађу у невољи, нека су правила ситне злобе, пакости и неслане шале, а било је и оних која су чинила зло и због нечег се светила. Свако од њих је имало неки свој разлог за добро, за шалу, пакост, или зло, а људи су мислили да познају те разлоге, ма како чудновати они били.
Данас, када више нема кровова и оџака, кад се ни најстарији не сећају шта би то било гумно, када су раскршћа начичкана шареним светлима која трепћу и стакленим очима мотре непрестано и нетремице, а сваки предео постао крај света, јер нема петлова и њиховог јутарњег кукурикања сунчевом руменилу, данас су се та бића повукла, побегла у планине и шуме које су још преостале. Тамо чекају своје последње дане, заједно са дивљим животињама, дрвећем, травама и изворима, и трепере скупа с њима, као јасике, у страху од ишчезнућа.
Клеветана и опањкавана вековима, не могу она да кажу ништа у своју одбрану. Ћуте и чекају безразложну освету, нема и преплашена пред разулареном и бесвесном људском свемоћи...”
Русла и Видоје венчавају се венцем.
Илустрација Милоша Вујановића
И као сваки посвећени адвокат, уверен у невиност својих брањеника, Миленко Бодирогић је нашао сведоке. И то какве. Пред његовом празном књигом-свеском, нарученом код оближњег књиговесца у Алхемичарском крају Новог Сада, из ноћи у ноћ, још од 2005. године, смењивали су се етнографи: Вук Караџић, Веселин Чајкановић, Тихомир Ђорђевић, Слободан Зечевић, Миленко С. Филиповић, Љубинко Раденковић, Душан Бандић, Добрила Братић. Сви они који су добар део живота посветили проучавању веровања и обичаја српског народа. И који су о бићима чијом се одбраном бавио јунак наше приче почесто сазнавали из прве руке, у време кад су она била део свакодневице, боље рећи ноћобдије. Све то је налазио у мноштву књига, зборника, часописа... свега оног што којекуде лежи прекривено прашином нашег омиљеног заборава.
Бележећи поменута сведочења танким пером на финој глаткој хартији, писац је леву страну књиге-свеске остављао празну, да доцније – опет у неко глуво доба ноћи које је заправо дан његових штићеника – уз непроцењиву помоћ маште, свог провереног и незамењивог сарадника, упише оно што му је промакло на десној страни.
Много фина Орфелина, и мачка је члан редакције.
Овај проверени и устаљени стваралачки поступак помогао је Бодирогићу, некадашњем студенту књижевности, и у настајању претходне књиге „Виле и змајеви”, изашле 2009. године, такође посвећене бићима из наше митологије. Већ је при крају с радом на следећој књизи у којој, под насловом „Бунтовници”, брани вампире и вештице као оклеветана бића, кривце без (доказане) кривице, и која ће читаоце обрадовати већ у септембру. Тиме ће заокружити трилогију коју је обојио на свој начин – бела, сива и црна – стајући у одбрану ишчезлих, прогнаних и оклеветаних бића српске митологије. И све то у издању његовог „Орфелина”, издавачке куће која носи име човека (Захарија) чији је допринос нашој култури од непроцењивог значаја а који је умро у беди на једном забаченом салашу.
Књига „Прогнана бића” не би била тако „прелепа и пребогата”, како је оценио жири, да у њеном настајању нису засукали рукаве и сјајни илустратори: Ивица Стевановић, Милош Вујановић, Петар Меселџија, Драган Бибин и Вања Тодорић. Свака част, мајстори!
А у колоплету прогнаних бића за чији се повратак у наше памћење изборио Миленко Бодирогић данас се кочопере: Водењак и Русалке, Шуман, Ала и Ћорава Анђелија, Усуд и Суђенице, Чума, Услужни дух и Таласон, ту су и Здухач и Вукодлак, Дивови и Патуљци, Караконџуле и Псоглави, а своје заслужено место изборили су и Омаја и Аждаја.
А да би сви ови прогнаници поново настанили наше памћење добар део заслуга, мора се признати, припада и троипогодишњој мачки по имену Орфелина. Она у „Орфелин издаваштву” од септембра 2007. године обавља важне послове: преде, мази се, уништава намештај, једе цвеће и зачикава децу, а глупости нехајно обрише репом. Баш тако. Уффф...
ЈЕДАН И ЈОШ ЧЕТИРИ
На овогодишњи, 32. по реду, „Забавников” конкурс за најбоље дело намењено младима у протеклој години, приспеле су 54 књиге. Жири у саставу: Владица Милосављевић (председник), Тимоти Џон Бајфорд, Милош Радовић, Дарко Коцијан и Петар Милатовић (из редакције) једногласно је донео одлуку да награда припадне Миленку Бодирогићу за књигу „Прогнана бића”, у издању „Орфелин издаваштва” из Новог Сада.
Због великог броја маштовитих и добрих књига које су пристигле, жири је одлучио да вам за читање и уживање препоручи и следећа дела: „Читај ветру омиљене књиге” Владимира Андрића, „Сањао сам да ми гори школа” Мирјане Булатовић, „Овако је то било” Бранка Стевановића и „15 дана ферија” Бошка Ломовића.
Аутор:
Петар Милатовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
