3320 25. 9. 2015.
Од седења нема вајде
ПОТРЧИ
Није довољно препустити се позитивном размишљању, научници кажу да се изгледи за остварење снова могу повећати чак и наизглед обичним дружењем с неким незнанцем
а Џозефа Фиглока, чистача улица из Детроита, 1938. године пала је беба која је испала с четвртог спрата. Срећна околност, нема шта. Фиглок је ублажио пад и, захваљујући томе што се нашао у правом тренутку на правом месту, беба је преживела. Можда тај случај не би био вредан помена да готово исти догађај није забележен и годину дана пре тога. На Џозефа Фиглока већ је пала беба коју је спасао. Читава прича забележена је у озбиљном часопису „Тајм” што је довољна потврда да се не ради о измишљотини. Била је то двострука срећа, и за чистача из Детроита, у америчкој држави Мичиген, можда још више за бебу и њене родитеље.
Овакве и сличне приче човека увек оставе без даха. И изазову осмех на лицу. Људи као да, без обзира што можда тога и нису свесни, имају дубоку психолошку потребу да свет који их окружује буде под контролом или макар предвидљив. Јер, како наводе поједини психолози, човек се осећа боље уколико има осећај да дизгине држи у својим рукама, било да је то истина или не. Спознаја да се ствари одвијају пуком случајношћу могу да изазову велику нелагодност, чак и страх.
Људи, као врста, воле да живе у уверењу да могу да утичу на догађаје, ономе што би стручњаци назвали „обманом контроле”. Тако, на пример, кад треба да баце коцкице и очекују мање бројеве, коцкари то раде смиренијим, а не жустрим покретима, бележи се у једном истраживању. У другом истраживању четрдесет одсто испитаника верује да ће, ако довољно дуго вежба, на крају овладати бацањем новчића баш на жељену страну.
а ли то значи да људи свесно воле сами себе да заваравају? Зато и не чуди што многобројне особе (слепо) верују разним знаним и незнаним „чудотворцима” који им обећавају лако савладиве технике које сваког појединца могу да обуче да буде срећан. Да ли човек заиста може да утиче на личну срећу?За почетак, важно је манути се замисли да може да се утиче на догађаје попут бацања новчића у ваздух или „научног приступа попуњавању лото листића”. Мала је вероватноћа и да неко, само зато што се усредсреди на оно што жели да му се догоди, то заиста и „изазове” као што се тврди у сијасет књига подведених под „самопомоћ”.
Поједини психолози чак тврде да особа која седи и предаје се размишљању како ће, рецимо, добити бољи посао или добре оцене, на крају оконча тако што заради мање новца или добије чак лошије оцене зато што заправо, осим технике усредсређивања на одговарајући циљ, практично ништа друго не предузима. Уместо у стварном свету остану изгубљени у неком измишљеном и измаштаном универзуму.
Психолози који сматрају да је погубно седети скрштених руку и „слати позитивне мисли” даље објашњавају да је „срећа” веома варљив и растегљив појам. Тим појмом објашњавамо животне случајности, али и могућности како остварити срећу. Ако се неко труди да упознаје нове људе и непрекидно је спреман за нешто што до тада није искусио, отварају му се врата да набаса на особу у коју ће се заљубити, човека који ће му понудити посао, некога ко ће му помоћи да реши неку недоумицу. Тешко да било шта може да се деси ако човек седи у кући и размишља како ће нешто да му се деси. Треба бити отворен за нова искуства, нове људе и „скочити у воду, а не стајати на обали и гледати како се неки други људи купају”.
Психолог Ричард Вајсман пре неколико година окупио је групу добровољаца: једни су сматрали да су злехуде среће, други су себе проглашавали великим срећковићима. Вајсман је закључио да они који дубоко верују да их прати срећна звезда деле облике понашања који веома утичу на њихово осећање добробити.
рећковићи непрекидно стичу нова искуства и улажу време да би што више проширили круг пријатеља, познаника, али и професионално окружење. Ако и искусе неки пораз, теше се да ствари ипак нису тако страшне и да је нешто и горе могло да их снађе. Тиме што се не оптерећују толико размишљањем већ делају, до циља брже и лакше стижу.Вајсман је извео један оглед. Сваког добровољца замолио је да изброји колико укупно има фотографија у новинама које им је дао. Самозвани несрећници мукотрпно су обављали задатак и заиста педантно бројали сваку фотографију, све до оне на последњој страници. Срећковићи су на почетку новина одмах спазили две скривене Вајсманове поруке. У једној је писало „Престани да бројиш, у новинама има укупно четрдесет три фотографије!” У другој је наведено да се човеку који у том тренутку држи новине нуди двеста педесет долара уколико их затражи од вође огледа.
Вајсманов закључак је да сувишна усредсређеност на циљ може лоше да утиче на остварење тог циља. Најуспешнији иноватори, како се наводи, нису они који тврдоглаво прате само замисли које су сами зацртали да би дошли до одговарајућег циља. Бољи су они који се користе свим што им се укаже на одређеном путу, макар у тренутку, од толиког мноштва замисли, не видели одмах коначан циљ.
За успех је погубна несигурност, човек ће све учинити да је се отресе. Међутим, ако научи да се толико не обазире и с тим осећањем „склопи пакт”, указаће му се лакши пут којим може да настави даље. Психолози саветују да не би било добро занемарити дневне дужности, али човек би требало да буде отворен и за нешто неочекивано и непланирано, што би можда могло да га доведе до новог искуства. Добро је пустити да ти се догоде и неочекиване ствари.
авет? Зашто човек не би провео сат времена лутајући од полице до полице прегледајући књиге у некој књижари? Или да можда позове неког познаника на кафу или сок? Никад се не зна. Шта ако се догоди нешто неочекивано? Ако до тога и не дође, никад није лоше саслушати и неког ко наизглед не може да пружи много. Људи су као књиге, некад их треба отворити да би се видело шта у њима пише.Још један савет. Кад се ради о друштву, не би било згорег дружити се с неким ко влада вештинама сналажења у овом свету. Било би добро понекад одвојити време и искусити нешто што се чини као недостижан сан.
Да ли човек може (или не може) да утиче на догађаје и буде срећнији, то зависи од сваког од нас, али оно што је снашло Морин Вилкокс пример је зле среће. Ова Американка је 1980. године купила лото тикете за лутрију Масачусетса и Род Ајленда. Извукла је добитне бројеве. Нажалост, они добитни за Род Ајленд нашли су се на тикету лутрије Масачусетса и обрнуто. Морин, наравно, није освојила ни цент.
Статистички говорећи, Морин Вилкокс није била ништа несрећнија од других који такође ништа нису освојили те недеље. Поука њене приче јесте да се не ради о томе да је неко „рођен несрећан”, него да је свако ко игра лутрију углавном губитник. Дакле, није у питању зла срећа. Зато се не треба секирати због таквих ствари, уместо тога много је боље утрошити време на кафу с незнанцем. Ко зна шта из таквог сусрета може да се изроди?
Аутор:
В. С. - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
