3320 25. 9. 2015.
Где је срце српске државе?
ПОТРАГА ЗА
Реч Рашка није само име државе већ означава и њен положај краљевине
азни писани документи указују да је престоница прве српске државе био Стари Рас. Међутим, већ вековима уназад у Србији нема ни једног јединог места које се тако зове и које би подупрло тврдњу из писаних документа. Зато су крајем шездесетих година прошлог века научници Филозофског факултета у Београду почела да трага за местом где се налазио Стари Рас. Након четрдесет година рада обнародовано је да је данашња Србија потекла с места на коме се сада налази Нови Пазар. Тим важним истраживањем руководила је Јованка Калић, професорка Филозофског факултета и академик Српске академије наука и уметности. Испричала нам је причу која следи.Почела је од писаних сведочења о Старом Расу. Издвајамо примере у којима се овим именом назива тврђава, област и епископија.
„Најстарије вести о Расу сачували су грчки писани извори. Писац из 6. века, Прокопије из Цезареје, поменуо је међу тврђавама које је обновио цар Јустинијан Први ( 527–565) тврђаву Арсу.”
Кад су у средњем веку Словени населили тај део Римског царства, прилагодили су свом језику затечене називе топонима као што су то и иначе радили сви досељени народи, па је тако и Арса постала Раса. Ако је неко од читалаца посумњао да је Арса исто што и Раса, ево доказа: према правилу старословенског језика које се зове метатеза ликвида, сугласници Р и Л мењају места са вокалима, што у овом случају значи да је слог „ар” постао „ра”. Ето, тако је настао назив Раса.
Следећи пут назив Раса наведен је опет у грчком тексту, у чувеном делу „Спис о народима” византијског цара Константина Порфирогенита из 10. века, али сад као назив за област. Јованка Калић објашњава да се „обласно име Раса ту јавља у опису српско-бугарског рата у 9. веку. Синови српског кнеза Мутимира, наводи Порфирогенит, допратили су поражене бугарске заробљенике ’до границе до Расе’. У том тренутку Раса је била погранична област између српске и бугарске државе, а под врховном влашћу Византијског царства.”
Трећи писани траг тиче се имена епископије, а налази се у документима византијске цркве. У хрисовуљи цара Василија Другог из 1020. године помиње се Рашка епископија као једна од епархија грчке Охридске архиепископије.
Срби су византијску Расу освојили крајем 11. века у доба жупана Вукана.
Петрова црква
Јованка Калић подсећа да је тачно место српске престонице у 12. и 13. веку описао Немањин син, Стефан, потоњи Првовенчани, краљ Срба, у биографији свога оца, у „Житију Симеона Немање”. Наиме, Стефан Првовенчани наводи да је Немања крштен по православном обреду „усред српске земље” у „столном месту” у храму Св. Апостола Петра и Павла. То је данас истоимена црква, у народу познатија као Петрова црква код Новог Пазара. Према томе, данашња Петрова црква је први поуздани чинилац за одређивање места престоног Раса.
„У њој се вековима налазила катедра рашких епископа. Као споменик изузетне вредности црква је увршћена, заједно са манастиром Сопоћани, у Листу светске културне баштине Унеска 1979. године. У тој цркви се налазио престо Стефана Немање. У хришћанском поимању света, посебно у монархијском систему власти који се развио у средњовековној Европи, престо је изузетно важна установа друштва, симбол државе и духовне власти. У свакој земљи посебно су поштована крунидбена места владара, а цркве у којима су владари крунисани уживали су велики углед. То су темељна начела европске цивилизације, важне тачке културне топографије једне земље. Тако је било и у Србији.”
Осим управо наведеног, столно место Немањића а данашња Петрова црква, била је средиште догађања и још многих других битних тренутака по историју Србије. „Забавник” је о многима од њих већ писао, али, поновимо их укратко као део и ове приче.
У Расу, код Петрове цркве, 1196. године одржан је државни сабор на коме је Немања објавио да напушта власт, а да престо препушта сину Стефану. Немања је „уставши са престола свога” узвео сина на тај престо. Тако је Стефан, уз благослов свог оца и рашког епископа, проглашен за великог жупана и владара „све српске земље”, а данашња Петрова црква је постала прва крунидбена црква Србије. Овај догађај детаљно је описан у Немањиним житијима која су писали његови синови Стефан и Сава, и писци Доментијан и Теодосије.
Затим је, 1217. године, у тој истој цркви Стефан Немањић стекао краљевску круну коју му је упутио папа Хонорије Трећи. Тим крунисањем у престоном Расу Србија постаје краљевина.
„Већ је било устаљено пракса да папа појединим владарима европских држава додељује знаке краљевског достојанства. Тиме владар ступа у породицу краљева, у заједницу признатих владара”, објашњава Јованка Калић и додаје да се у историјским изворима од тада јављају два назива за српску државу: Краљевина Рашка и Краљевина Србија. Српски владари су, нарочито у међународним односима са Западом, користили оба назива, већ према приликама времена и потребама тренутка.
Важност овог догађаја била је изузетна. О томе преписујемо из приступне беседе Јованке Калић, поводом именовања за академика:
„Крунисање Стефана Првовенчаног у Расу 1217. године допринело је ширењу појма Краљевина Рашка. То крунисање по западноевропском обрасцу је увело српску државу у круг европских признатих монархија. Србија више није византијска вазална кнежевина, него равноправни члан европске ’породице краљева’. Српски владар је ’брат’ а не противник у писму које је немачки цар Карло Четврти Луксембуршки упутио цару Стефану Душану, ’краљу Рашке’ 1355. године. Крунисање Стефана Првовенчаног у Петровој цркви у ствари је међународно признање српске државе. Тиме реч Рашка добија још једно ново значење. Рашка постаје име не само државе, него се тиме исказује и статус државе – краљевине. Зато Србе на Западу често називају Расијанима, Рашанима, Рацима и слично. Они су поданици Рашке краљевине. Поред тога, упоредо постоји назив Србија, Краљевина Србија у латинским и свим другим изворима.”
Немањина чесма
„Изнад Петрове цркве”, прича даље Јованка Калић, „на брду које и данас влада околним подручјем, изградио је Немања своју прву владарску задужбину, манастир Св. Ђорђа. Заветни манастир Св. Ђорђа је од самог оснивања уживао изузетан углед. У ’Студеничком типику’ Сава Немањић је одредио да старешина тог манастира има предност над другим игуманима, наведен је на првом месту, а нешто касније убрајан је у краљевске манастире.” Затим, такође недалеко од Петрове цркве, „налазила су се пространа крунска добра Немањића. У сливу Дежевске реке, која се код Петрове цркве улива у реку Рашку, наилази се на остатке средњовековних насеља која су припадала комплексу владарских дворова. ’Двори Немањића’ се помињу у Дежеву и околним местима.
Заједно с Манастиром Сопоћани, Петрова црква, као споменик изузетне вредности, 1979. године увршћен је у Листу светске баштине Унеска.
(Снимио Павле Марјановић)
Драгоцено сведочанство оставио о њима је дубровачки трговац Никола Бошковић, отац чувеног математичара Руђера Бошковића. Он је у другој половини 17. века дуго живео у Новом Пазару и трговао. Распитивао се о српским старинама, обилазио их и памтио. Пред крај живота забележена су његова сећања о споменицима у Рашкој. Међу њима наводе се манастир Ђурђеви ступови и место Дежево у којем су ’становали’ Немањићи. Преданим истраживањем током низа година научници Филозофског факултета, на локалитету ’Немањина чесма’, открили су стару дворску цркву особене архитектуре са остацима фресака и мноштвом података о средњовековној култури.”
У том крају родио се 1175. године Растко Немањић. Ту је провео детињство и рану младост. Јованка Калић подсећа да народно предање и данас везује Растка за место Мишчиће које је у средњем веку било заселак Дежева, и каже да су током истраживања које је предводила, „на локалитету ’Брест’ у том селу, поред пута Нови Пазар-Дежево, откривени остаци цркве која је могла да припада двору Саве Немањића.”
Велика варош
Успостављањем Српске православне цркве 1219. године настало је ново архијерејско средиште у манастиру Жича, а значај Петрове цркве је почео да опада. Откако је Стефан Првовенчани око 1224. године другом Жичком повељом одредио да се сви будући српски краљеви крунишу у цркви манастира Жича, Петрова црква губи крунидбену улогу. Међутим, без обзира на ту промену, Рашка епископија и после тога задржава велики углед и високо друго место у правним споменицима средњег века.
„Градско насеље Старог Раса развија се према политичким и привредним условима српског друштва и државе”, каже Јованка Калић. „Када су Турци у 15. веку освојили већи део српских земаља затекли су, како је записано у ’Сумарном попису Босанског санџака’ из 1468–1469. године, ’шехер Рас’, што значи велику варош. Турци су одмах преименовали њено српско име Рас у Нови Пазар. Према поменутом турском тефтеру варош Рас је додељена извесном Махмуд-бегу са укупним приходима од 45.117 акчи уз право да убира све тржне таксе и друге глобе у граду.”
Поводом прославе осам стотина година од одржавања сабора у Расу, 1996. године, Српска академија наука и уметности одржала је Међународни научни скуп у Београду и Новом Пазару и том приликом је на Петровој цркви откривена спомен-плоча са текстом који подсећа на тај догађај. Других обележја да је на тлу данашњег Новог Пазара било прво државно и духовно средиште Србије – нема.
Аутор:
С. Ћ.
Илустровао:
Илустровала Силва Вујовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
