Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Слика за успомену


ПОСЛАСТИЦА



ре извесног времена редакцију нашег листа посетио је илустратор Славко Крунић, иначе познати сликар. Премда му нико од уредника или новинара „Политикиног Забавника” претходно није послао чланак који је требало да илуструје, он је, без дужег задржавања, оставио једну слику и отишао, напоменувши да је реч о илустрацији приче за „Забавник”. Слика није била једино што је том приликом донео. Као неку врсту објашњења, а уместо чланка за који би слика била илустрација, Крунић је на уреднички сто ставио коверат. У њему су била сложена писма. Већ после читања првих неколико редова било је сасвим јасно да се слика без сумње односи на садржај писама.
Без страха да ћемо повредити крхке границе нечије приватности (писма заправо нису потписана на уобичајени начин, а одговори уметника Крунића су штури), доносимо у целости ову преписку. Уместо устаљених рубрика о научним достигнућима, животињском и биљном свету и томе слично.

Београд, 15. септембар 2014.

Поштовани господине Крунићу,
Сва је прилика да сте врло заузети, па ипак, нешто ми даје наду како бисте ипак могли да изађете у сусрет мојој жељи. Да насликате мој портрет. Будите уверени да Вам друго време нећу одузимати, осим оног које Вам је потребно за сликање. Нема никакве потребе да се срећемо, зар не? Такође, верујте да ћу наћи начина и после да Вам се некако одужим. Ни сама себи не могу да објасним како, али слободна сам да очекујем потрврдан одговор. Уз речи песника: „Yesterday’s just a memory, tomorrow is never what it's supposed to be”*, поздравља Вас
Собарица из Едена
Нови Сад,19. септембар 2014.

Поштована Госпођо (Госпођице?),
Имате право. Време ми недостаје. Уосталом, живимо у доба када је време оно што једни другима највише одузимамо. Боље да кажем, отимамо. Дакле, чак и да имам времена за сликање Вашег портрета, не знам како бих то учинио. На основу чега? Никада Вас нисам видео! Не знам баш ништа о Вама. Ни колико година имате, ни чиме се бавите. Каква сте Ви то особа?
Ипак, као да ме нешто наговара да писмо окончам стиховима Ђулијана Палме, мог омиљеног песника:
„Stasera vogilo farti un regalo che ti faccia ricordare chi scordarti non sa.”**
Уживајте!
Славко Крунић



Београд, 22. септембар 2014.

Драги мој Крунићу,
Жалите се да немате времена, а сами га себи одузимате. Стога, моје питање јесте следеће: да ли је заиста потребно сазнати и разумети неке ствари? Да ли је стварно све важно? Зар нисте већ почели да сумњате како пливате у мору небитности? А усамљено острво на којем се крије смисао постаје све даље. Плутамо међу таласима, све више се удаљавајући од острва. Међутим, не брините се, свакако ћу Вам помоћи, јер желим да насликате мој портрет.
Најпре, треба да знате да није реч о уобичајеном изразу сујете. Слику не морам ни да видим. Имам довољно поверења у Вас и Ваш рад. Да рашчистимо, колико је могуће, ствар са сујетом (иако су, признаћете, данашњи изрази самољубља и сујете више него смешни). Истински сујетни људи очекују да се о њима стално говори, а да они ништа не чине! Такви су најокорелији. Невидљивост храни сумњу. Сумња шири гласине... А гласине? Оне су посластица за его! Е па, сада видите ко то заправо жели да се напослетку нађе у излогу.
Уверена сам да то не желим. У ствари, већ неко време се дословце шуњам и трудим да будем неприметна. Уз мали број изузетака. Због тога и наручујем портрет. Он је намењен некоме за кога бих желела да ме се сећа у будућности. Рецимо, за педесетак година. Јасно Вам је да не могу са сигурношћу да тврдим где ћу се тада налазити. С друге стране, сасвим сам уверена да ће та особа тада бити присутна и у одличном здрављу. Волела бих да јој тада припадне нешто што би је подсетило на мене. Тачније, и то би била главна тема Вашег рада, да насликате како би изгледао тренутак мог последњег погледа.
Јесте ли и Ви некада размишљали о томе на чему ће се задржати Ваш последњи поглед? Стекла сам утисак да се не плашите смрти, а да живот прихватате са неопходном дозом хумора. Какав израз даровитости! Шта да радимо? На живот смо осуђени, и то је то. Можда све што је постојало, постоји и даље и постојаће вечно? Нека Вас то питање не одврати од сликања мог портрета! Напротив! Ваша
Собарица из Едена

Нови Сад, 25. септембар 2014.

Поштована,
Чини ми се да почињем да схватам. Реч је о љубавном поклону! О дару особи у коју сте заљубљени. Или сте били заљубљени. И даље, наиме, не знам колико имате година. Ипак, потврда тезе о љубави могла би у значајној мери да олакша мој рад. Чиме се иначе бавите? Где се то спремате да одете?
Знатижељан,
Славко Крунић

Београд, 28. септембар 2014.

Драги мој,
Нисте у праву. Додуше, на известан начин, реч је доиста о љубавном поклону, иако сам сигурна да сам одавно отпевала лабудову песму. Дакле, нема ни Великог дела, ни великог узнемирења. Чула сам и лепет лабудових крила и тишину која је уследила. Знате, у нашим мислима постоји извесна граница коју никако да превалимо. Али, уколико бисмо је прешли, све би постало могуће. Хоћу да кажем да сам је можда и превалила.
Као што Вам је познато, љубав не представља равнотежу, она се најбоље успоставља између сна и јаве. Без обзира ко претеже! Ваљда је тако и са физиономијом. Да ли је то можда однос који постоји између масе, тежине и облика, сплета мишича, или нешто што заиста остаје непроменљиво и недодирљиво, чак и за четкицу времена? Ма, шта ја то причам? Ви знате боље! Не терајте ме да Вам досађујем.
Она која Вас је већ угушила непотребним подацима, Ваша
Собарица из Едена

Нови Сад, 30. септембар

Драга Собарице,
Да ли Вас вређам кад Вас тако називам? Ни ја не бих желео да Вам одузимам време? Али, како га Ви проводите?
Ваш Гњаватор
Славко Крунић

Београд 3. октобар 2014.

Драги мој,
Не вређате ме уопште. Верујем да не постоји хијерархија вештина. Спремала сам се и школовала за велике подухвате. На крају свега, одлучила сам се за посао собарице. Помислила сам да нема лепшег заната од онога који људима омогућава да што удобније и лепше кроче у снове. Годинама сам у истом хотелу с усхићењем затезала платна и голицала јастучнице. Требало је да прођу многи дани па да схватим како је моја услуга такорећи непотребна и свакако неважна. Већини уопште није важно како се успављује, а камоли да ли сања. Западају у неку врсту летаргије. С ужасом сам у дубини извесних очију видела нешто што је личило на малаксалост, млитавост, ошамућеност. А као неподношљив крајњи ударац – недвосмислену равнодушност. Равнодушност особе која је... равнодушна.
И то је све. Шта друго да кажем? Повлачим се из посла. Можда је моја вештина доиста недовољна. Упркос свему, не осећам узнемиреност ни лошу вољу. Само желим да се искрадем.
Зато, сва је прилика да се нећемо више видети. Не брините се због тога. Растанци изазивају осећања чак и трајнија од заједништва! Бавићу се бележењем сопствених снова, у нади да ћу тако очувати сећање на њих. У том мору непотребних података. Боље рећи – у океану! Уз себе увек имам бележницу на чијим је корицама портрет једног сетног, међутим, не и равнодушног гондолијера.
Желим Вам срећан рад уз речи научника који готово никада није спавао, али је извесно лако баратао сновима: „Нема меморије или вештине памћења која се заснива на трајном утиску. Оно што називамо сећањем повећан је одзив на поновљене стимулансе”***

                     * Боб Дилан: „Јуче је само сећање, а сутра никада оно што би требало да буде”
         ** Ђулијано Палма: „Вечерас желим да ти поклоним нешто што ће те подсетити на
                                                                                                        онога који те заборавити не може”
                                                                                                                                        *** Никола Тесла


Аутор: 
Мирјана Огњановић
Илустровао: 
Славко Крунић
број: