3320 25. 9. 2015.
Три прашке легенде
ПОЉУБАЦ, ЉУБОМОРА И ГЛИНЕНИ ЏИН
Приче о сиромашном трговцу који је и када је постао богат сањао сиромашни Праг, о Гвозденом витезу што се појављује једном у сто година и Голему, несрећном џину од глине...
Праг, град препун знаменитости и легенди
ријатељски, родбински, дипломатски пољупци – расипајте их и примајте слободно. Али, имајте у виду да они други, они који би могли да буду љубавни, у извесним приликама навлаче маску мача судбине. У том случају, ма колико тешко било унапред их препознати, чувајте се искушења како год знате и умете. Једна стара легенде из града Прага говори управо о томе. То је легенда о принцези палих анђела и њеном изабранику.Дакле, некада давно у јеврејској четврти града Прага живео је сиромашни трговац-торбар, путујући продавац. Сиромашак је с великом муком успевао да прехрани жену и двоје мале деце. Премда врло скромни, стално су му нешто тражили. Углавном храну. Али, одјек њихових молби и вапаја оцу породице одзвањао је у мислима и срцу. И тако, једнога дана, овај јадник одлучио је да потражи срећу у Земљи вечног лета. Сећао се како му је отац некада приповедао о тој Земљи с оне стране великог мора, о Земљи у којој влада вечно лето. Тамо чак печено кестење пада с дрвећа! А трешње су биле велике као дечје главе! Злата беше толико, да га је било могућно добити за мало рада... Поврх свега, становници Земље вечног лета толико су лењи, да ништа не умеју да раде. Зато су им управо предмети које је продавао сиромашни трговац, били више него драгоцени. Игле, конци, лонци, тањири. Отац сиромашног трговца из Прага стигао је својевремено до Земље лета и обогатио се, међутим, приликом повратка, олуја је насукала брод на стену, па је лађа са читавим богатством потонула. Отац се вратио кући још сиромашнији, а поврх свега и болестан. Док је био дечак, он му је на самрти о свом животном бродолому више пута причао, упозоравајући га да никада не путује морем.
Принцеза је молила за само још један једини пољубац од кога ће да живи срећно
до краја живота...
евоља трговцу торбару није дала мира, па се и он, опростивши се са децом и женом упутио ка земљи Вечног лета као слепи путник на великом броду. Авај, после два месеца, недалеко од циља путовања, одједном је избило страшно невреме и укратко, брод је потонуо. Убеђен да ће и он умрети, сиромашни трговац се препустио таласима. Из мрачног неба изненада се појавио огромни грифон, животиња орловске главе и крила са телом лава, те је зграбио прашког трговца и понео га са собом. Освестио се тек када је треснуо о земљу. У ствари, није то била земља, већ тераса. Погледавши око себе, у први мах, је помислио да сања. Налазио се у дворцу чије су куле биле од слоноваче, а цигле од рубина и дијаманата. Врата су била од сребра, а степенице од смарагда. Био је запањен. У велелепној просторији налазио се кревет прекривен свиленом постељином. На кревету је лежала прелепа девојка златне, коврџаве косе.„Ко си ти странче?” – упитала је лепотица.
„Ко си, да си, осуђен си на смрт. Још ниједан странац није ушао у ову палату, а да је остао жив. Сурови закон мога оца наређује свим странцима да сместа буду погубљени чим дођу овде. Налазиш се у краљевству Шедим, земљи палих анђела, боље речено злих духова! А мој отац је управо њихов краљ.”
„Ох, прекрасна девојко, па Ви сте налик правом анђелу. Поштедите ме!”
„Наше жене су научене да краду децу из колевки обичних људи. Тако су пре много година украле и моју мајку. Када је порасла, мој отац се толико заљубио у њу, да је заборавио да она не припада злим дусима. На нашу несрећу, умрла је доносећи ме на свет. Зато ме отац мрзи и посећује само једном годишње. Стога, остани са мном, ожени ме, и то ће ти спасити живот!”
анут принцезином лепотом, а ношен жарком жељом да даље поживи, прашки трговац пристаде на договор. Заказаше раскошну свадбу. Истини за вољу, у почетку су живели врло срећно. Принцеза Шедима била је заљубљена, а и прашки трговац уживао је у њеним дражима. Ни он није био равнодушан! А онда је једнога дана, ипак, почео да му недостаје Праг. Не само Праг, не само рођаци и пријатељи, већ на првом месту његова деца и његова жена. У сну би сваке вечери одлазио у четврт у којој је живео; чак је међу миомирисама богатог краљевства кроз сан осећао познату мемлу бивше сиромашне собице. Чинило му се да га његова дечица дозивају.Принцеза је била веома паметна. Седећи крај његовог узглавља, као на длану, могла је да му прочита снове.
„Опет си сањао твоју породицу. Попустићу пред твојом носталгијом. Ускоро долази мој отац и боље је да те не види. Отпутуј у Праг, али обећај да ћеш се тачно за годину дана вратити.” – рекла му је једног јутра.
„Обећавам!”, узвратио је прашки трговац.
Дала му је велику златну шипку да понесе породици и позвала грифона. Промрмљавши нешто на уво животињи, рече му на растанку:
„Врати се, јер си то обећао.”
У том тренутку трговац је осетио како су га шчепале канџе и како се одвојио од земље. Брже него што је мислио угледао је прашке торњеве и месец између њих. Грифон га је убацио у оџак некадашње куће.
Старо прашко јеврејско гробље из 14. века у коме су сахрањени људи у три слоја, место где
наводно почива и несрећни трговац
зненађење жене и деце убрзо се претворило у одушевљење. Кад га је упитала зашто се толико задржао на путу, трговац је прећутао да се још једном оженио и само јој је показао шипку од злата. Слагао је да је тамо продао толико игала и конаца, па лонаца... Жена је, наравно, поверовала. Већ сутрадан, мир се вратио у кућу и све је било дивно. Трговац више није ни имао потребе да се бави трговином. Наиме, шипка се стално повећавала. Како би одсекао део, она би се за тај део продужила. Почео је да проучава старе књиге мудраца и ускоро су га сматрали мудрим и угледним човеком.Могао се заклети да време протиче све брже и брже. Десило се нешто врло занимљиво. Некадашњи сиромашак заборавио је да је икада био у Земљи вечног лета. Заборавио је чак и лепу принцезу. Обећање му стога више није ни падало на памет.
Једне благе вечери, док се враћао кући с молитве, с неба тачно пред њега слетео је велики грифон:
„Размисли о обећању. Оно вреди колико и твој живот.”
„Толико је брзо прошла ова година! Замоли господарицу да ми допусти да останем још годину дана.”
Грифон је одлетео. Изненађење га је чекало већ следећег дана. У зору, чим је крочио из куће, у својој улици угледао је принцезу. И у Прагу је била једнако лепа као онда, у Земљи вечног лета.
„Заборавио си на обећање. Ја сам твоја жена.”
„Овде су ми и жена и деца. Остави ме да мирно са њима живим”, преклињао је трговац.
ринцеза је пристала да заједно оду код рабина који је тако сазнао за ову невероватну причу. Потврдио је да други брак није био пуноважан, будући да је човек био ожењен када се поново венчао. Ни трговац, а ни рабин нису очекивали да ће се једна тако лепа жена расплакати. Сузе су текле низ њено лепо и тужно лице. Када се најзад смирила, рекла је некадашњем мужу да јој услиши само једну једину жељу. Да се само једном пољубе. Рекла је да ће јој сећање на тај пољубац бити довољан да проживи остатак живота у спокоју и срећи. Трговац је пристао.Додир принцезиних усана било је последње што је доживео на овом свету. Пао је мртав. Како пише у старој књизи прашких легенди из 1846. године, грешни трговац-мудрац и двоструки муж сахрањен је на старом прашком гробљу. Принцеза Шедима нестала је изненада како се и појавила, и нико је никада више није видео живу на земљи.
ВИТЕЗ ОД ГВОЖЂА
Платнерској улици, у Старом граду, у Прагу, на самом углу, пре много векова, постојала је кућа у којој је живела једна девојка. Њен љубљени беше храбри витез. Имао је утисак да љубав према девојци треба да чува као најузвишенију реликвију. Неко би можда рекао да је био превише љубоморан, да је љубав према девојци опседала све његове мисли. Како год. У одређеном тренутку, учинило му се да девојка гледа са прозора своје куће у неког другог. За њега је тако нешто било неподношљиво. Избезумљен од љубоморе, посекао је мачем. Пре него што ће испустити последњи уздах, девојка, свесна да је изабрала погрешног човека, изрекла је страшну клетву.„Када умрем, Ви ћете се претворити у кип од гвожђа све док се нека друга јадна, невина двојка не буде сажалила над Вашом судбином!” – прошапутала је прашка лепотица.
Девојчина клетва садржала је и следећи, тешко остварљиви услов. Да Гвоздени витез може да се уз помоћ велике и чисте љубави поново претвори у човека од крви и меса само током једне једине ноћи, сваких сто година.
Статуа посвећена Гвозденом Витезу који се, уз шкрипу зарђалог гвожђа,
појављује сваких сто година тражећи љубав племените девојке
ролазиле су године као и столећа. У кући су се смењивали власници и станари. Напослетку, нико се готово више није сећао зачараног Гвозденог витеза и његове љубоморе. И тако, после много година, у кућу се уселила удовица са својом лепом кћерком. Мајка је била одважна и причљива, а кћерка права супротност. Једне ноћи, док је мајка спавала, а кућом владала тишина, девојка је шила у салону, поред петролејске лампе. Изненада је на потиљку осетила ледени дах. Светлост у лампи је задрхтала, девојка је бојажљиво подигла поглед. Није видела ништа, само је чула шкрипање старог гвожђа. Међутим, убрзо се појавио човек, велика људска фигура у стринском оклопу. Човек, чије је лице скривао визир шлема, носио је дугу црну пелерину до земље. Десну руку у гвозденој рукавици ослонио је на мач.Као што може да се претпостави, девојка је занемела од страха.
„Немој да се плашиш. Ја сам Гвоздени витез. Такав сам јер сам проклет због ужасног злочина који сам против своје истинске воље давно починио. Само добра девојка као ти, може да ми помогне. Желиш ли то да учиниш?”
И даље дрхтећи, девојка климну главом.
„Имаш племенито срце”, уздахну Гвоздени. „Доћићу поново сутра током ноћи, али ником ни речи о нашем сусрету!”
Поново се зачула шкрипа старог гвожђа и Витез нестаде.
И даље уплашена, девојка потрча одмах у мајчину собу и све јој исприча.
Следеће ноћи, уместо младе кћерке, у соби је поред петролејке седела мајка. Храбро је погледала витезу у очи.
Није јој наудио. И даље је осећао неподношљиво кајање због онога што је пре више векова учинио. Зато је само уздахнуо:
„Ах, још следећих сто година!”
Затим је нестао.
а углу Плантерске и Марианске улице, у 19. веку подигнута је нова кућа, будући да је стара срушена. Испред куће, вајар Ладислав Шалоун, направио је велику статуу Гвозденог витеза који се наводно појављује једном у сто година. Сведочанства о његовим узалудним доласцима, преносе се са колена на колено. Још се није нашла девојка чистог срца која би пристала да му узврати љубав. Његов грех превелики је и тежак за праштање, а клетва озбиљна.Питање је да ли ће ико икада успети да је поништи!
Зато, када чујете шкрипу зарђалог гвожђа иза себе, без обзира да ли шетате можда прашким или улицама неког другог града, не плашите се, већ размислите да ли сте можда и сами некада исказали прекомерну љубомору и својим речима учинили исто што је својевремено витез учинио мачем. И имајте у виду да је и љубомора само један облик страха.
И ДОБРО И ЗЛО
ада су Јевреји стигли у Праг, краљ им је одредио место где ће подићи своје куће и богомоље. Наравно, најпре су желели да саграде синагогу. После жучних расправа, сагласили су се да синагогу саграде у старом делу града, на брдашцу. Убрзо су почели радове. Брдашце су почели да откопавају од врха и када су откопали тај истурени део земље, врло су се зачудили. Набасали су на кров! Испоставило се да је испод брежуљка већ лежала изграђена синагога. Дакле, била је истовремено и стара и нова. Толико су били срећни, да су престали даље да копају. Тако је и до данашњег дана прашка синагога једном страном остала испод површине земље. Из тог времена, потиче и њено име. Стара, а нова – Старонова синагога.
Старонова синагога, најстарија европска јеврејска богомоља, у којој је, према легенди,
у поткровљу рабин Лев крио Голема, човека од глине
Током 16. века, мудри рабин Лев успевао је, бар тако каже легенда, више пута да невоља спасе људе који су живели у прашкој Јеврејској четврти. Наравно, био је свестан чињенице да неће довека живети, па је бринуо ко ће бити његов наследник. Читао је ноћима, изучавао древне књиге, и најзад је успео да нађе оно што је тражио. Одлучио је да ствари натприродно биће, обдарено надљудским моћима, а пре свега - огромном снагом. То биће требало је да помогне Јеврејима у тешким тренуцима које су преживљавали. Двојици најбољих ученика рабин је објаснио какве су му намере, па су потом заједно отишли рабиновој кући. Право у његов подрум. Ту су од земље направили велики фигуру која је личила на човека. Назвали су га Голем – што је означавало материју без облика. Када су га направили, рабин је једном од ученика рекао:
„Ти, који имаш жестоку, ватрену нарав обиђи око Голема седам пута изговарајући свете речи!”
Док је он кружио око човека од земље, Голем је почео да се суши, а кора је постајала светлија.
„А сада пођи ти који имаш природу воде”, нареди рабин другом најбољем ученику.
зговарајући чаробне речи, младић је ишао око стола на којем је лежао Голем. Врела глина хладила се са сваким кораком младића. Најзад је његова кожа попримила боју и мекоћу коже човека. Напослетку је сам рабин стао крај Голема и гласно почео да узвикује свете а тајне речи. На челу му је урезао реч емет, што значи истина и ставио парче пергамента у Големова уста. Човек од глине почео је најпре да се тресе, а затим је отворио очи. Када је устао, његова рамена додиривала су таваницу. Неко би рекао да је прави човек! Међутим, није умео да говори. Тајну речи није познавао. Чак ни рабин томе није могао да га подучи. На брзину су га обукли, те га је рабин представио својој жени:„Ово је наш нови слуга помоћник. Име му је Јосиф. Живеће овде, у нашој кући, а помагаће и у синагоги.”
Преко дана Голем је заиста и помагао, а ноћу је кружио Јеврејском четврти и водио рачуна да се никоме ништа непријатно не догоди. Био је заиста вредан и необично снажан!
ре вечерње молитве у петак, уочи Шабата, рабин је Голему вадио парче прегамента из уста како би се одморио. Уколико то не би учинио, Големова огромна снага могла је да се претвори у разарајућу силу. Једнога дана, рабинова најмлађа кћерка изненада је оболела од неке непознате тешке болести. Узалуд је отац седео крај њеног кревета и молио се. Бивало јој је све лошије. Онако узнемирен, рабин је у петак увече отишао на молитву у синагогу, потпуно заборавивши на Голема.За то време, Голем је послушно седео на својој столичици. Било му је јасно да је дошао час када би требало да се одмори, а снага је у њему све више киптела. Изашао је из рабинове кухиње и кренуо улицама. Рушио је све пред собом, чупао прозоре и врата на кућама, кидао гране са дрвећа. Напослетку се вратио рабиновој кући где је уништио сав намештај. Постајао је све бешњи. Када му је јављено шта ради Голем, рабин се брже-боље вратио кући, прекинувши молитву, што је представљало недозвољени чин. Имао је шта да види. Сместа му је викнуо да се смири и извадио прегамент из уста. Џин од глине је истог трена заспао.
Вративши се у Старонову синагогу, рабин је чак два пута прочитао деведесет други псалм, како се ни у једној другој синагоги то никада не би десило. У међувремену, рабинова кћерка је на чудесан начин потпуно оздравила. Њему је било јасно шта је све могло да се догоди да није стигао кући на време. Пренели су Голема из рабинове куће на таван Старонове синагоге.
Голем је растао и растао, постајући већи од Старонове синагоге
ва тројица су стали иза његове главе и уназад почели да изговарају свете речи. Јасно се видело како слабост обузима његово огромно тело. Напослетку рабин је узео комадић пергамента из Големових уста и унатрашке почео да кружи око њега. Кожа му је постала мрка, а тело непокретно. На столу је остала само гомила глине.Сутрадан је рабин обавестио жену како је Јосиф одлучио да напусти Праг и да више неће да се враћа. Ученицима је забранио да одлазе на таван и покушају да поново удахну живот Голему. Ипак, један несрећник је то покушао. Наиме, неколико векова касније, до једног ученика допрла је легенда о Голему. Помислио је како би џин могао да му буде од помоћи да стекне богатство. На пергаменту је на написао тајне речи и знаке и упутио се у поткровље Старонове синагоге. Сакупио је земљу и обликовао је у тело, затим комадић пергамента ставио лутки од земље у уста...
олем је задрхтао, а потом отворио очи. Сео је за сто. Његово тело је расло и расло, чинило се да ће пробити кров Старонове синагоге. Ученик је брже-боље истргао комадић пергамента из Големових устију. У том тренутку, огромна фигура распала се. Земља је пала преко младића који је напао смрт испод гомиле осушене земље. Сахрањен на старом прашком гробљу недалеко од синагоге.Најновији споменик на прашком јеврејском гробљу потиче из 1787. године, а најстарији из 1439. године. На том истом месту где је у неколико слојева сахрањено око две стотине хиљада људи, стоји и гроб рабина Јехуде Лева бен Безлела (1520–1609), човека који је наводно од глине направио Голема, створивши тако и мит о добру и злу које доноси стварање. Али и схватање да оно што је створено понекад може да превазиђе свог творца, односно, да се дело претвори у нешто сасвим друго. Нешто што никако није смело то да постане.
Аутор:
Мирјана Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
