3320 25. 9. 2015.
Легенда о локвању
ПОГРЕШАН ИЗБОР
У смарагдној води која је миловала њену дугу риђу косу лежала је уснула водена вила. Тек тог часа младић се сетио старих упозоравајућих прича о русалкама које живе у води испод локвања
Пре много, много година с леве и десне обале једне велике реке простирала се равница. Река је текла врло достојанствено, сјајна и бистра, сходно томе и спокојна. Тамо где су могли да се виде рукавци, постојале су и велике баре и мочваре. И мочвара је била лепа, уосталом као и остала природа, онда кад је човек живео у њој као да је њен саставни део, а не непријатељ и крвник. То су, дакле, била давна и сасвим другачија времена од данашњих.
Мочвара је чак изгледала врло весело. Њена вода била је прозирна и плавичаста, а на махове зелена. Ту и тамо на површини би крајем лета могли да се виде локвањи. Плутали су мирно, као зелени тањирићи на којима су, уместо послужења, светлуцали бели цветови и последњи зраци летњег сунца. Али, тамо где је било локвања, вода је била знатно загаситија. Светло је долазило одозго, а некакав мрак одоздо. Да ли је било нечега испод зелених тањирића и белих цветова? Легенда каже да јесте. Међутим, то нешто није било лако спазити. Чак ни кад је дувао ветар, а листови локвања се подизали попут женских сукања. Ништа се није примећивало.
Риђокосе немилосрднице
Старе приче говоре о томе да су локвањи у ствари крили русалке, водене виле. Оне би своје мало краљевство обично смештале управо испод кишобрана од локвања. Зато је било опасно чупати локвање. Могао је некога да повуче у то мокро зеленило. То, наравно, не би била биљка, већ девојка, русалка. Онда, спасавај се ко може. А нико није могао да се спасе.
Јер, русалке нису биле баш пријатељски расположене према људима, посебно не према девојкама. Давиле су их, уколико би баш биле љуте, смејале им се тако гласно да би јадне девојке с копна онемеле. Ако је неко имао несрећу да види водене виле како играју, истога часа би и сам добио неку врсту напада играња. И то играња до последњег даха – до смрти. Легенда говори о томе да ове риђокосе лепотице никада ништа нису носиле на себи, већ само нешто воденог биља. У сваком случају, крајње оскудно.
И тако, у та давна времена кад су у зеленој помрчини на дну језера, река и мочвара живеле русалке, људи су водили рачуна да не зађу међу локвање. Улазили би опрезно у чамце, веслали с поштовањем. Водили су рачуна да не наруше лепоту крајолика, укључујући и водене цветове. Ловили су рибу и брже-боље је односили кући, хитро клизећи по воденој површини.
 |
| Русалке међу локвањима (илустрација Александра Палавестре) |
Златни ковчег
И тако, једног летњег дана – а вероватно је то било за време зелене недеље кад се русалке иначе појављују и на копну – младић се толико занео пецајући да је заборавио које је доба. Већ сатима је гледао у осунчану водену површину. Све му је светлуцало пред очима. Одједном је схватио да више ништа не чује: ни инсекте, ни дивље патке, ни шуштање трске. Учинило му се да је све необично тихо и потпуно зелено. Чак ни чамац није правио никакав шум. Ни весла! Приметио је да се његова барка уплела у зелено лишће и беле цветове локвања. Тренутак касније пред њим се кристално јасно отворио свет водених вила.
Непогрешиво је осетио да се нашао тамо где не би требало да буде и да ће чаробни тренутак донети више невоља него што може и да замисли. Међутим, било је прекасно. И заиста, испред себе, у води, најпре је угледао велики ковчег препун златника. Поред њега, у смарагдној води која је миловала њену дугу риђу косу, лежала је уснула водена вила. Ех, тек тог часа младић се сетио старих упозоравајућих прича о русалкама које живе у води испод локвања!
 |
| Клод Моне (1840–1926): „Рибњак с локвањима и јапанским мостом”. |
Ковчег ће га учинити богатим, а девојка срећним у љубави. Младић није дуго оклевао. Помислио је на сестру, на сиромаштво у коме је живела, на дете које није упознало оца. Помислио је како је свет иначе препун лепих жена и да ће му – ако не ова – свакако припасти нека друга лепотица. Пружио је руку према ковчегу и вилама прећутно ставио до знања за какав се живот одлучио.
И било је како је изабрао. Од тог дана живот рибарове породице потпуно се променио. Златницима у ковчегу није се видео крај. Чим би потрошили и онај последњи, ковчег би се сместа, на тајанствен начин, напунио до врха. Удовица је најзад могла да одахне. Била је спокојна и задовољна. Подизала је сина у изобиљу и богатству.
За разлику од ње, брат никако није могао да се смири. Више није уживао у природи. Напротив. Ни у богатству није налазио никакво задовољство. Његова главна мисао била је само једна – сећање на уснулу насмејану девојку. Зато је сваког дана одлазио својим старим чамцем и пловио по мочвари. Тражио је локвање у свако доба године, премда је знао да их може наћи само у лето. После извесног времена, престао је да говори и да једе. Једнога дана није се вратио кући. Следећег дана нашли су га у чамцу окованог лишћем локвања, заувек уснулог, с тајанственим осмехом на уснама.
Из рода нимфи
Осећајући да је она на неки начин крива за братовљеву несрећу, а да све има везе с локвањима, сестра је из милоште свог јединца почела да зове „Локвањчићу мој”. То је подсећало на догађај који је променио судбину њене породице.
Али, шта је било с воденим вилама? Русалке нису заборавиле да најстрашније казне рибаров несрећни избор. Проклеле су његову породицу. Наиме, сваки прворођени наследник био је осуђен на страшну казну да не може да препозна праву љубав онда кад је сретне. Другачије речено, да проживи живот не сазнавши шта је права срећа.
У међувремену, мочвара је пресушила. Шта се после збило с русалкама, више нико и не препричава. Да ли су током зелених недеља побегле и скочиле у неки рукавац велике реке? Вероватно. Мада их је заиста тешко замислити како данас играју под водом у мутним и загађеним рекама. Ретко их ко и помиње. Као по неком договору, нико не прича о воденим вилама које се крију испод локвања. А локвањи, нимало случајно, припадају баш роду нимфи (Nymphaea)!
 |
| Клод Моне: „Локвањи” |
Међутим, шта је било с оним другим берачима локвања који су, уместо земаљског блага, изабрали љубав русалки? Где су они сада? Нигде се не чују!
Срећни и задовољни, остали су изгледа без иједне речи! Ћуте и уживају. Препознају се само по томе што кажу да је локвањ њихов најомиљенији цвет.
--------------------------------------------------------------------------------
ВОДЕНА РУЖА
----------------------
Бели локвањ, или водена ружа, бели плутњак, блатни цвет, водени божур или, пак, језерска лилија (Nymphaea alba, зељаста је вишегодишња биљка из фамилије Nymphaeaceae, широких срцоликих листова, крупних белих цветова без мириса који пливају на површини воде. Има подземну стабљику и расте у тихим и стајаћим водама. Бели локвањ има крупан бели цвет по коме је биљка и добила име alba – бела). Други део имена везан је за грчку митологију – према легенди, једна од нимфи претворила се управо у локвањ. Данас је ова биљка пред истребљењем јер се њена природна станишта, мочваре, убрзано исушују. У биљном свету наше земље локвањ је строго заштићена врста. Род Nupharиз исте фамилије биљака у народу је познат као жути локвањ.
Аутор:
М.Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
