3320 25. 9. 2015.
МИСТЕРИЈА ПОДМОРНИЦЕ „U-166”
ПОДВОДНИ УРЛИК
Немачка подморница с 52 члана посаде успела је да се лета 1942. године привуче до самог Њу Орлеанса и направи дар-мар. А онда је нестала…
ебруара 2001. године велика нафтна предузећа „Шел” и „БП” заједнички су истраживали нове путеве за цеви којима би, из бројних нафтних бушотина и платформи у Мексичком заливу, „црно злато” спровели до копна. Морско дно испитивано је помоћу савременог сонара кад је, одједном, сонда „HUGIN 3000” почела да шаље чудне податке. На дубини од 1500 метара сонар је открио челичног монструма, како је објаснио подводни археолог Роберт Черч. Нафтна предузећа, заједно са надлежним властима САД, у жељи да открију непознати предмет, послале су робота–рониоца опремљеног камерама. По речима представника америчке Управе за нафту и минерале, робот је на морском дну наишао на неку препреку и, лебдећи над њом снимио куполу неке подморнице. На основу снимка утврђено је да је то купола немачке подморнице типа IX C, подморнице коју је главнокомандујући немачке подморничке флоте, адмирал Карл Дениц (1891–1980), за време Другог светског рата послао према обали САД да би, како је веровао, велесила пред својим вратима осетила шта је то страх.
Истраживачи нису знали о којој подморници је реч иако су одмах посумњали да се ради о „U-166”, јер је то била једина немачка подморница нестала у Мексичком заливу.
Међутим, било је необјашњиво откуд „U-166” баш на том месту, када се шездесет година трагало за њом на месту удаљеном 70 кm од овог на коме је нађена. Разлози су повезани с драматичном ратном епизодом која се одиграла на другом месту.
Атлантски Перл Харбор
Првог августа 1942. године авион америчке обалске страже ловио је немачке подморнице у делти реке Мисисипи. Угледали су једну подморницу и на њу испалили своју једину подводну бомбу. Кад су угледали мрље од уља на морској површини, сматрали су да је подморница потопљена. Тај погодак ушао је у историју ратовања и чак су тим поводом додељена и одликовања, али олупина никада није нађена. Много касније је утврђено да то није била „U-166”, него подморница исте класе – „U-171”, која је прошла само с малим оштећењем, а потонула касније близу француске обале, налетевши на енглеску подводну мину и чија посада је делимично спасена.
Подморницу „U-166” су у шали називали „Уклети Холанђанин Заливске обале”. Многи рониоци годинама су тврдили да су наишли на њене трагове, али се проверама увек установило да је узбуна била лажна. Тек су снимци камера 2001. године недвосмислено показали да се ради о „U-166”. Камере су у близини олупине подморнице нашле чамце за спасавање и контуре потопљеног путничког брода. Био је то путнички брод „Роберт Е. Ли” који је у лето 1942. године из Тринидада пловио за Њу Орлеанс. На снимцима су се видели оштећени зидови брода и трагови торпеда. Поставило се питање шта је одвело амерички путнички брод и немачку подморницу у заједничку гробницу?
У децембру 1941. године, када су Јапанци напали америчку флоту у Перл Харбору, Хитлер је објавио рат САД. Адмирал Дениц је добио одрешене руке да уништи америчке подморнице. Немачке подморнице – „Сиви вукови” – у пролеће 1942. биле су спремне за операцију „Паукеншлаг”. Ова акција савезницима није била за понос јер су немачке подморнице, дејствујући у формацији „Чопор вукова”, током 1942. године потопиле више од 400 бродова америчке трговачке морнарице испред обала Северне Америке, а 5000 морнара је страдало: изгорели су у пламену, удавили се, раскомадале су их ајкуле или су данима пливали по мору и, најчешће, узалуд очекивали помоћ. Ти губици касније су названи „атлантски Перл Харбор”.
Ах, тај џез!
Немачка ратна морнарица била је добро опремљена. Од почетка 1942. године из бродоградилишта у Бремену силазиле су са траке подморнице за дуге пловидбе типа „IX C”, 1100 тона челика! Када је марта 1942. године била поринута „U-166”, нису само стручњаци били задивљени: сива, огромна, елегантна. Посаду су чинила 52 члана просечно стари 22 године. Двадесет осмогодишњи командант Ханс Гинтер Кулман већ је имао искуство на свим морима и као цивил и као војник, а био је и убеђени националсоцијалиста. Посада га је обожавала.
Подморница је опремљена у француској луци Лорјен на атлантској обали. Командант је лично од адмирала Деница добио тајно упутство куда треба да плове, а посада је то сазнала тек током пловидбе. Требало је да плове месецима, а задатак је био да се у делти реке Мисисипи у Мексичком заливу – 7500 километара од домовине – поставе мине. У то време подморнички рат у Мексичком заливу још није био у пуном замаху, али су подморнице типа „ IX C” већ биле постављене у положај за напад. Недалеко од „У-166”, операције је водила подморница „U-171”. Обе су се налазиле на пушкомет од делте Мисисипија код Њу Орлеанса, тако да су људи могли да виде кретање аутомобила по улицама града. Грађани нису ни сањали да је могуће да се немачке подморнице налазе уз обалу, па се у Њу Орлеансу живело комотно. Метропола џеза сматрала је да је веома далеко од грозота рата у Европи.
Рибари су први схватили да у домаћим водама вршљају непријатељске подморнице. Рибар Петер Бејан, који је тада имао шеснаест година, причао је како су ловили две миље од неког потонулог брода када је њихова мрежа случајно ударила у торпедо који је очигледно промашио циљ. Торпедо је експлодирао, вода је шикнула 30 метара увис, а свугде около плутале су мртве рибе.
Јавност је постепено сазнавала шта се дешава у Заливу и о лову немачких подморница на америчке трговачке бродове. Дешавало се да се с немачке подморнице посада, на лошем енглеском, распитује о подацима погођеног брода, да би могли да поднесу тачан извештај.
Тако је 1942. године у Мексичком заливу, готово неометано, оперисало осамнаест немачких подморница. Маја исте године Мексички залив се сматрао најопаснијом водом на свету. До половине године немачке подморнице потопиле су 62 брода, готово без отпора. Тадашњи амерички обавештајни официр Вит Воч касније се поверио:
„Био је то покољ. Ратна морнарица и обалска стража, која је тада била под њеном командом, биле су потпуно неприпремљене. Нисмо имали довољно авиона, бродова и, ако смем да кажем, ни довољно стрпљења.”
Мине испред Њу Орлеанса
Грађани никако нису смели да сазнају шта се тачно догађа пред њиховим вратима, ни како је влада беспомоћна.
Бела кућа је за такво стање кривила главнокомандујућег Морнарице, адмирала Кинга. Председник Френклин Д. Рузвелт (1882–1945) говорио је да су занемарене све припреме за подморнички рат. Док су Британци немачко подморничко оружје дочекали одговарајућим мерама, дотле је амерички адмирал чекао и, уместо да појачава одбрамбене мере против подморница, посветио се масовној производњи транспортних бродова. Подаци о губицима су скривани, а правило на читавом фронту Атлантске обале од Бостона до ушћа Рио Гранде, била је – прећуткивање. Џорџ Ландвер, тадашњи члан морнаричке јединице у делти Мисисипија, причао је да им је наређено ћутање, да се не би изазвала паника код грађанства.
Али, управо због тог ћутања настајале су најневероватније приче међу становницима Њу Орлеанса. Од оне да немачке подморнице плове узводно уз Мисисипи, да посаде посећују барове у граду, до тога да им грађани пружају смештај и за готовину их снабдевају горивом. Полиција је хапсила грађане, посебно немачког порекла, који су наводно слали радио-поруке подморницама. Гласине су се шириле јер влада није хтела да призна да подморнице тако успешно и неометено вршљају.
У лучким градовима растао је страх за чланове породица који су рибарили. Рибар Гај Пете учествовао је у спасавању с потопљеног брода и причао како је било ужасно убацивати изгореле људе у чамце. Приликом додира с телима унесрећених делови коже и меса лепили су се за руке спасилаца.
Подморница „U-166” обавила је 24. и 25. јула задатак: у ушће реке Мисисипи испред Њу Орлеанса поставила је мине. После два дана о томе је обавештена команда. То је био и последњи сусрет са „U-171”; подморнице су једна од друге биле удаљене 30 до 40 метара, а посаде су се довикивале преко мегафона. То је уједно био и последњи податак о „U-166”, све до почетка 2001. године.
Неколико дана касније десила се та кобна грешка кад се мислило да је погођена „U-166”, а уствари је само мало оштећена „U-171”. Разлог да се „U-166” годинама тражи на погрешном месту била је заблуда.
Заједно на дно
А шта се стварно десило са „U-166”? Задатак који су добили није уродио плодом, јер је река однела мине на ушћу Мисисипија, а и шест испаљених торпеда промашили су циљеве. У јулу 1942. године путнички брод „Роберт Е. Ли” налазио се на путу из Тринидада у Мексички залив, с више од 400 особа. Осим посаде, било је много путника који су се враћали у Америку с послова у Карибима. Многи од њих већ су имали искуства с нападима подморница, па су спавали на палуби, одакле је било лакше спасавање у случају торпедовања. Брод није имао могућности да се прикључи неком конвоју, па га је као заштита у опасним водама пратио само један мали разарач.
Злосрећни путнички брод ''Роберт Е. Ли''
Тобџија са разарача касније је причао да је тог 30. јула море било тако мирно, а тишина савршена, да нису ни претпостављали да гледају смрти у очи. Истог дана је „У-166” заронила на висину перископа, око 70 километара од ушћа Мисисипија. Командант је на хоризонту угледао брод и издао наређење да се иде на положај за испаљивање торпеда. На путничком броду примећен је пут торпеда, чак су му се видели и пропелери, а онда се осетио ударац, као да је брод ударио у неки зид. На лађи је избила паника, послат је позив за помоћ. Брод је погођен у машински простор и људи ту затворени нису имали никакву прилику да се спасу. Од осталих особа већина је спасена.
Подморница „U-166” остала је на месту да се увери да ли је стварно погодила брод или је опет промашила, и то је била кобна грешка команданта. Није приметио разарач, који је спазио перископ и кренуо према подморници која је управо кретала, и успео да на њу баци подводне бомбе. На разарачу, пак, нису приметили да је једна од бомби погодила предњи део трупа и расцепила подморницу. У следећим тренуцима посаду подморнице стигла је судбина која је задесила хиљаде подморничара на светским морима. Располућена подморница потонула је са свом посадом на дубину од 1500 метара, готово истовремено када и њена жртва – путнички брод „Роберт Е. Ли”. Од тада се подморница „U-166” сматрала несталом.У току лета 1942. године чланови породица посаде обавештени су да се „U-166” неће вратити, али не и вест о смрти њихових најближих. Због тога су понеки веровали да су се неки спасли, почели нов живот, изгубили памћење и да ће се једног дана ипак појавити.
Породице посаде коначно су, тек фебруара 2001. године, сазнале да се тела њихових драгих налазе на дну океана у челичном ковчегу.
Место на коме је нађена „У-166” проглашено је ратном гробницом чиме је спречен сваки покушај да се пловило извади.
Аутор:
Мирјана Цвекић
Илустровао:
Милан Ристић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
