Заклела се земља рају...

Како је турски новинар успео да одгонетне тајну изгубљеног па нађеног блага најбогатијег владара у историји које је завршило у витринама музеја и рукама америчког милијардера

Године 1984. У Метрополитен музеју у Њујорку одржана је изложба „Благо древне Лидије” која је, с правом, с обзиром на њен археолошки и културни значај, добила назив догађаја столећа. На два пространа музејска спрата, било је изложено неколико стотина експоната непроцењиве вредности. Уз до тада невиђене мере заштите, очима радознале светске јавности изложене су разноврсне златне и сребрне посуде, тијаре, дијадеме, огрлице, прстење, прегршт златника и неколико круна. На посебном месту, под звоном од дебелог стакла, изложена је лобања са нешто очуване косе – испод ње је писало натпис да су то земни остаци легендарног лидијског цара Креза. Није било ни трага сумњи – пред очима целог света изложено је благо најбогатијег човека који је икада ходао планетом земљом.
О овој несвакидашњој изложби, која је трајала скоро осам месеци, медији су писали надуго и нашироко, а снимљено је и неколико документарних филмова и потребе бројних телевизија и њиховог научног програма. Изложбу је видело преко три милиона посетилаца. Дописник лондонског листа приметио је да Крезова лобања „као да се подругљиво цери персијском благу и радозналој светини...” Ипак, изложба је највише усталасала турску јавност, захваљујући истраживачком раду Ерола Сука, дописника дневника „Милијет” (Народ), натурализованог Американца и археолога по струци.

Музеј је занемео

Ерол Сук (1931–1997) рођен је у богатој истамбулској породици; родитељи су му омогућили високо школовање на универзитету Колумбија. Студије археологије завршио је 1954. г. да би, потом, наредних двадесетак година, истраживао локалитете у Малој Азији. У том периоду, објавио је десетак научних радова и три књиге. Године 1973. оженио се Американком Моли и настанио у Њујорку. Три године касније почиње да пише за „Милијет”, углавном о великим културним догађајима. Како је и сам написао, у својој књизи „Велика пљачка Креза”, древни лидијски цар га је привлачио од малена, а и сам се, у свом археолошком истраживању, надао да ће једног дана наићи на његову гробницу:
„То је био сан свих археолога младотурске државе, да нађемо Крезово благо и да оно остане у Малој Азији, где је владао у 6. веку пре наше ере. Али, несрећним сплетом околности, богати Американац нам га је отео испред носа, захваљујући похлепи наших варвара.”
Као искусан стручњак, Сук се – још пре отварања изложбе – прво заинтересовао како је лидијско благо уопште доспело у „Метрополитен”. Вишедневно прелиставање музејских каталога није дало жељени одговор. У званичне списе Музеја оно једноставно није уврштено, а руководство „Метрополитена” се, поводом овог очигледног пропуста, није много освртало ни на Сука ни на усталасану турску јавност. Кад је дуго најављивана изложба коначно отворена, у пратећем каталогу, могло је да се прочита да је благо нађено у Источној Грчкој.
На Суково наваљивање, с обзиром да је „Метрополитен” остајао нем, турски аташе за културу послао је званичан допис грчком колеги да му појасни који локалитети су у питању. Иако у затегнутим међудржавним односима, због проблема Кипра, Грк је искрено одговорио да његова влада о Крезовом благу, као ни о месту на коме је пронађено, нема појма.
Ерол Сук био је упоран и својим новцем ангажовао је детектива Мела Робинсона да некако сазна на који начин је благо доспело у „Метрополитен”. Ово је урадио у највећој тајности, с обзиром на то да му је турски амбасадор у САД саветовао да више „не таласа”, јер је претила опасност да га власти Сједињених Америчких Држава избаце из земље са статусом персона нон грата (непожељна особа). Истраживањем Мела Робинсона, детектива специјализованог у бројним потрагама за антиквитетима, било је успешно: за мање од три недеље „њушкања” поднео је извештај Еролу Суку. „Мел је у дописништво дошао после три сата видно задовољан”, пише Сук у својој књизи, и „његов извештај потврдио је моје најцрње слутње”.

Детектив на задатку

Изложене историјске драгоцености биле су само део великог Крезовог блага које је „Метрополитен” набавио у три маха преко Џона Клејмана између 1966. и 1969. године. Музеј је за њих платио од 111 милиона и 700 хиљада долара, мада су оне вредне десетоструко више. „Ко је Џон Клејман”, питао се Сук, а Робинс се широко насмејао:
„Џон Клејман најпознатији је амерички колекционар антиквитета и милијардер; то што је „Метрополитен” непроцењиво благо платио тако мало, сведочи само о томе да је извлачење блага са локалитета рађено с највишег места”.
Један човек, ма колико био богат, без одобрења највиших ауторитета не може благо тешко неколико тона (!), да пренесе са континента на континент, а да о томе нико нема појма. Речју, у питању је био шверц са највишег места, у пренос блага били су умешани турски и амерички званичници, подједнако. Након што је узео хонорар од хиљаду и по долара, Робинс је саветовао Суку да то више не истражује – зашто да себи компликује живот?
Али, Ерол Сук није одустао. Неколико пута тражио је званичан састанак са мистериозним Џоном Клејманом, али није допро даље од његове секретарице. Ево како је текао њихов разговор, како Ерол Сук наводи у својој књизи:
„Можете ли да ми кажете на ком локалитету је г. Клејман нашао Крезову гробницу? Могу ли да видим филмски запис или фотографије?”, питао је. Секретарица је била кратка и јасна: „Г. Сук, могу само да кажем да су у питању историјски споменици из источне Грчке. Жалим, али нисам овлашћена да дајем било какве друге податке”.
Сви секретаричини одговори били су у истом стилу: не знам, нисам овлашћена, немам податке и, сводили су се на једно – да се Турска лиши права да претендује на благо, очито украдено са њене територије: Лидија, Крезова земља, стварно се простирала источно од Грчке, а на њеној територији некада су се налазиле бројне грчке колоније; она је, највећим делом, захватала тло Мале Азије где се данас налази Турска.
Договоривши се с уредништвом дневника у коме је радио, Сук је потрагу наставио у Турској, окупивши екипу од пробраних сарадника. Сад је у Турској радио посао који је Мел Робинс радио у САД. Пред њим је стајао наизглед неизводљив задатак – требало је да утврди место Крезове гробнице и како је пре скоро двадесет година из ње нестало благо. Да ли су учесници ове тихе пљачке још били у животу? После две године турски новинар склопио је причу.

Алибаба из Измира

Алдин Илмаз, турски виноградар, нашао је Крезово благо. Орући њиву на брежуљку Екизтепа, недалеко од града Ушака, открио је древну гробницу тако што је плуг тешког трактора „риголера” закачио њен камени поклопац. Раскопавајући пијуком и чистећи терен лопатом, Илмаз је дошао до двокрилних мермерних врата која су водила незнано куд. Археолог–аматер није успео да их отвори, али жеља да завири у загонетну унутрашњост подземља натерала га је да потражи други улаз.
Пре него што ће наставити потрагу, виноградар је посадио чокоте а место ископавања маскирао дрвеном шупом у којој је држао алат. Убрзо му је успело да продре, кроз кров, у Крезову гробницу. Ево шта је после рекао Еролу Суку: „У гробници сам видео отворен саркофаг. Мумија је била потпуно иструлила. Добро се очувала једино глава и коса покојника. Када сам фењером осветлио просторију, угледао сам гомилу накита, боца, ибрика и разноразних предмета од злата и сребра.”
У току неколико идућих дана први проналазач опљачкао је благо гробнице и терен вратио у првобитно стање. Потом је, са неколико примерака златног посуђа, отишао у Измир где је продао трговцу Хидајету Уркану, власнику неколико продавница са антиквитетима. Овај је имао надимак Алибаба, што сликовито говори о начину како је стекао своје богатство. Но, једино с њим је могло да се тргује оваквим драгоценостима. Алибаба је ступио у везу с Џоном Клејманом, а Американац је, штитећи целу операцију својим политичким везама, дипломатским имунитетом и новцем, током нередне три године, цело благо из Турске пребацио у САД.
Када је Ерол Сук све ово обелоданио било је касно. Алибаба је умро, а виноградар Илмаз је, у политичкој истрази, побио све што је испричао Суку. Током ислеђивања, жандармерија је извршила на десетине преметачина и саслушања, али се није много добило – тек, научници су могли да утврде да пронађена гробница, потпуно празна, са историјске тачке гледишта, има заиста јединствен значај: судећи по свему, могила је припадала лично Крезу, чувеном цару огромне државе Лидије, некада смештене на територији данашње Турске.
По мишљењу археолога, гробница откривена у близини Ушака, последње је Крезово пребивалиште. Током прохујале две и по хиљаде година, историчари су је изгубили из вида а драгоцености, некада с пијететом полагане у гроб заједно с мртвим владарем, претвориле су се у благо које је, турски сељак, случајно пронашао. Ни до данас се није стишао спор око наслеђа краља Креза и велико је питање хоће ли Турска успети да га поврати .