3320 25. 9. 2015.
Гнездо књижевних орлова
ПОД ГРАЊЕМ ЧЕТИРИ ОРАХА
 |
| Кућа Илића у чијем комшилуку се налазила Варошка болница (велика зграда у позадини), лево је кафана ''Седам Шваба'' |
 |
| Војислав Илић са мајком и братом |
Осамдесетих година 19. века домаћин те куће, у својој уобичајеној пози, седео би на трему и пушио чибук, замишљен. Песник Јован Илић, члан Високог суда, министар правде, члан Државног савета, пензионисао се и повукао из јавног живота.
До тада је иза себе имао бурну политичку и плодну књижевну каријеру. Као студент био је избачен с београдског Лицеја због учешћа у завери против кнеза Србије Александра Карађорђевића. Школовање је наставио у Бечу, где је слушао предавања из филозофије и права, а 1848. године један је од српских добровољаца који су се у Војводини борили против Мађара.
Жустар је био на Светоандрејској скупштини 1859. године, на којој је збачен тадашњи владалац, кнез Александар Карађорђевић, а у Србију враћен Милош Обреновић. Јован Илић био је у делегацији која је отишла у Букурешт по кнеза Милоша, али је касније и Обреновићима често био трн у оку због словенофилства и непомирљивих ставова. На место министра правде дао је оставку после две године, разочаран у обреновићевску владавину.
Описивали су га као необичну личност, различиту од оновремених високих државних чиновника. Облачио је старо српско одело, иако је Београдом увелико владала грађанска мода. На глави је обавезно носио фес, а фрак само кад мора, приликом пријема код краља Милана. Живео је у предграђу, на Палилули, окружен занатлијама и трговцима. Министарску плату није, у познатом маниру, трошио на раскошно опремање дома, школовање деце у чувеним лицејима или монденска путовања, већ на потребе бројних рођака и пријатеља који су живели, као стални или повремени чланови домаћинства, у његовој кући.
Оженио се у двадесет петој години Смиљаном Николић. Имали су седморо деце, четворицу синова и три кћери, од којих је само Милица дуже поживела, док су Јелена и Божица умрле још као деца. Синови Милутин, Драгутин, Војислав и Жарко остали су забележени у историји српске књижевности, поред свог оца, кога су од милоште звали „таткана”.
Гусле и виолончело
Илићи су се у кући у Видинској улици, између тадашње Варошке болнице и Ботаничке баште, настанили шездесетих година 19. века. Имали су огромну башту од 5500 квадратних метара, с потоком који је протицао кроз њу и четири ораха. У хладу највећег диванило је књижевно друштво.
Чланова домаћинства било је петнаестак. Осим главе породице, Јована, човека старог кова, његове супруге Смиљане, синова чија је заједничка црта било „брзо улажење у догађаје па куд пукло да пукло” и кћерке Милице, становале су ту још три жене – Јованова мајка Стана, „жива историја минулог доба ратовања и робовања”, свастика Љубица, нарикача, која се после неуспешног брака целог живота осећала несрећном, и њена кћи Кристина. Биле су ту и слуге. Стари Јова имао је највише поверења у Лалу, коме је дао и пуномоћ да прима његову пензију. После смрти баба-Стане и Смиље, у кућу је као редуша дошла Љубица – Цица, ведра и распевана жена, која је служила Илићеве све док се није удала за најмлађег Јовиног сина, Жарка. Повремено су удомљавали и разне друге ближе и даље рођаке, познанике и пријатеље. Бранислав Нушић пише да је и сам неколико пута живео код Илића.
Стари Јова књижевна познанства градио је још на студијама. Тада се упознао и зближио с Вуком Караџићем, Бранком Радичевићем, Иваном Мажуранићем, Његошем. Ђура Јакшић био му је комшија и близак пријатељ, а његови синови дружиће се с млађом генерацијом писаца, Нушићем, Јанком Веселиновићем, Шантићем. Не чуди, стога, толики број угледних књижевника на седељкама и расправама у палилулском салону. Рађале су се ту нове идеје, романтизам је уступао место реализму, а реализам модерним правцима којима се приближавају синови Илића, Војислав парнасовачким песмама а Драгутин научној фантастици. Као плод тих састанака, настало је и Друштво за уметност, чији је циљ био да негује нарочито српску и словенску уметност, а које је окупило најистакнутије представнике културног живота. У Јовин палилулски дом долазио је и чувени руски генерал Черњајев и руски добровољци који су 1876/77. године боравили у Београду и уз Србе борили се против Турака. Словенофили и русофили, Илићи су их примали као драге госте. Војислав је, чак, према неким наводима, учио Черњајева српски. Књижевна породица отварала је врата не само за различите нације, већ и за различите вероисповести, Јевреје и муслимане. Јову Илића привлачиле су источњачке филозофије, будизам, ислам, па ће под тим његовим утицајем син Драгутин написати једну од првих биографија пророка Мухамеда код нас.
Дом Илића, један од честих посетилаца, Бранислав Нушић, назива „једини књижевни клуб у престоници” осамдесетих година 19. века. У њега га је увео Војислав.
„У машти шеснаестогодишњег младића, та кућа ми је издалека изгледала као неки чаробни замак, или као недокучиво гнездо где станује стари орао, а орлићи излећу у свет и враћају се свечери на легало”, описује познати комедиограф.
У башти, под великим орахом, читао је Нушић тада први пут своју комедију „Народни посланик” пред Војиславом, Милутином, Владимиром Јовановићем, сатиричаром, и Костом Арсенијевићем, песником. Ту је побрао и прве аплаузе. Писце, од којих нас већина сада озбиљно гледа са страница читанке или корица школске лектире, Антун Густав Матош, великан хрватске прозе, описао је у дому Илића у опуштенијој атмосфери. На породичној слави, Јанко Веселиновић, Јанкула, певао је уз гусле хајдучке баладе, приповедач Илија Вукићевић извео је неку тужну банатску песму, Стеван Сремац „посегнуо за неким веселим нишким доживљајем”, а Матош засвирао на виолончелу.
Ведру успомену хрватски приповедач, пријатељ београдских боема, бележи у Паризу, у тренутку кад му стиже тужан телеграм с вешћу о смрти старог Јована Илића. У том запису он се сећа још једног драгог покојника, Војислава Илића, кога смешта у идилични опис дома у коме је песник одрастао.
„Као да ми је пред очима она жута у Палилули кућа, некадашњи дом Илијћа, у који сам знао заћи за трагом покојног Војислава, који ту спроведе најлепше дане. Као да видим пјесников дрвени вајат, затишје за његове сне на јави, и врт заклоњен при плоту мирним, шапатљивим јабланима, иза којих са десна пуче видик на питома брда, с лијева на Карабурму, могилу хајдучку, која се, жута и пуста, наднијела над широко Дунаво, а преко сјајне пучине пузи аласка барка као муха преко огромног огледала.”
 |
| Милутин и Војислав Илић |
Бунтовници и лоши ђаци
„Орлићи” полетели из гнезда у Видинској улици често су кљуцали највише носиоце власти у Србији, следећи пример оца орла који, такође, није пристајао на политичке уступке. Иако плаховит, краљ Милан није узалуд изјавио да не жели у државној служби ниједног Илића.
Милутин пише сатиричне песме о стању у српском друштву, од којих су неке послужиле као надахнуће Радоју Домановићу, краљев устав из 1888. године назива дрветом без листова. У комедији „Ново доба” даје слику страначке борбе, толико верну и критичну да управник Народног позоришта Милорад Поповић Шапчанин не сме да је стави на сцену, плашећи се да не увреди власти. Драгутин, очев мезимац, пише беспоштедну критику у брошури „Барони у Србији” и песми „Каравештац”, после којих мора да бежи из Србије и сакрије трагове, тако да дуже време ни породица не зна где је. Против владе краља Милана ради и у иностранству, у Румунији, где покушава да око себе окупи бугарске емигранте како би се заједно борили против тиранских режима.
Кад је краљ Милан протерао своју жену, краљицу Наталију, из Србије, у демонстрацијама на београдским улицама против такве одлуке један од предводника био је Драгутин. Војислав већ у првој објављеној песми, „Лепид”, алудира на краљеву одлуку да престане да шаље српске добровољце у помоћ херцеговачким устаницима који се боре против Турака. Пише и о Тимочкој буни у песми „Данијел”, поредећи краља Милана с вавилонским краљем и прориче му пропаст. После објављивања песме „Маскенбал на Руднику”, надахнуте маскенбалом који је приредио Милан Обреновић, где је краљ уместо с круном приказан с обичном капом на глави, а госпође и госпођице као голе нимфе и најаде, прети му и робија. Казна је ублажена и Војислав је послат у Солун, што је протумачено као службено прогонство.
Иако друштвено и политички врло активни, Илићи се никада нису определили да приступе некој странци. Биле су им блиске идеје радикала и социјалиста, али од Радикалне странке оградиће се убрзо пошто они, измиривши се с краљем Миланом, дођу на власт. Уступци Саве Грујића и Николе Пашића наилазе на жестоку осуду браће Илић. Војислав је по други пут напустио Србију после стихова у којима критикује Пашића због исплаћивања краља Милана. Попут њиховог оца, они нису за одређени политички систем, већ за народне интересе, за уређење које ће донети истинску корист српском друштву. Они су за јачање Србије и ослобођење од туђинских утицаја.
Редови које су писали против власти, а који су често били оштри и отровни, донели су им подједнако оштру казну. Милутин је отпуштен из службе пет месеци пре стицања права на пензију, Војислав је често позиван на војне вежбе, од којих ће га она из 1893. године коштати живота, а државну службу добиће тек пред смрт, кад на власт дође Александар Обреновић. Од 1888. до 1904. године Драгутин је више у прогонству него у Србији, а Жарко, као и Милутин, бива отпуштен из службе пре него што је остварио право на пензију.
Милорад Павић, у једној од најисцрпнијих монографија о Војиславу Илићу, подвлачи очиту разлику између младих Илића и других министарских синова. Док су деца високих државних чиновника завршавала угледне гимназије, па потом студије у Паризу и Лондону, да би затим долазили у отаџбину на високе положаје и постајали поданици одани тренутној власти, синови Јована Илића живели су другим животом. „Они су били бунтовници, лоши ђаци, пријатељи људи из ’нижих слојева друштва’, обележени као противници двора и све то у једном добу апсолутизма и бунта”.
 |
Син мумџије, свећара, Николе Прокића и Стане Станојловић. После очеве трагичне смрти и мајчине преудаје, у другом разреду основне школе, по имену очуха Илије, промениће презиме Николић у Илић. Објавио је три збирке песама и романтично-идилични спев „Пастири”. Спада у романтичарске песнике који су у народном духу стварали уметничку поезију. Неке његове песме сматрају се првим експериментом у области слободног стиха. Писао је сонете, а запажена је и збирка источњачких песама „Дахире”, испеваних по угледну на босанске севдалинке. Многи његови стихови певали су се као народне песме – „Лети, лети, песмо моја мила”, једна од њих, и данас је омиљена.
 |
„Одевен у народно одело, с пиштољима у силаву, он би личио на слику побеглу из музеја која представља орашачке устанике”, описује Нушић најстаријег сина Јована Илића. Написао је четири комедије, од којих је објављена једино „Ново доба”, која је добила награду Матице српске. Ни кад је из ове комедије, на наговор Милорада Поповића Шапчанина, искључио политички проблематичну личност начелника, комад није игран. Писао је песме и приповетке, а збирку поезије, после Милутинове смрти, објавила је његова удовица, учитељица Јелена Љочић, 1893. године о свом трошку.
 |
Уређивао је, краће или дуже време, једанаест часописа и на књижевном пољу био најплоднији међу браћом, будући да се огледао у готово свим књижевним жанровима.
Написао је више од десет драма, међу којима се издваја „После милијон година”, један од првих научнофантастичних текстова код нас. Писао је песме, приповетке, романе, мемоарске и историјске списе, књижевну критику и есејистику. У збирци приповедака „Светле слике” обрађује библијске приче, у источњачком роману „Секунд вечности” радњу смешта у Индију, пише приче страве и ужаса, песме по угледу на народну поезију.
За време Првог светског рата у Русији и Француској учествује у организовању добровољачких одреда Југословена, већином одбеглих из аустријске војске, који су касније упућивани на Солунски фронт. Најдуговечнији од браће, видео је пропаст породичне куће, што опева у песми „Последњи пут”: „Тешки су дани, године/Докле ће сам Бог зна! Тек моје лепе тишине/ Не нађох више ја”.
 |
Читава генерација песника после њега пева под његовим утицајем, због чега је тај правац у поезији назван његовим именом – војиславизам. После велике трагедије, кад су му једно за другим умрли син Момчило, жена Тијана и кћи Зорка, одаје се боемском животу и чест је посетилац београдских кафана. Тога се неће одрећи ни после друге женидбе. Писао је песме надахнуте античком историјом, источњачким и народним мотивима, родољубиву и политичко-сатиричну лирику, а издвајају се и његови прелепи песнички пејзажи. Естета који је неговао форму песме, остао је познат по свом хексаметру. Највећи број песма испевао је у дактилско-трохејским шеснаестерцима који су названи „Илићеви хексаметри”.
ЖАРКО ИЛИЋ (1863–1907)
Ако је Војислав био „српски Пушкин”, онда је Жарко српски Марк Твен, сматрали су његови савременици. Најмлађи син Јована Илића с ревера никада није скидао значку руског семинара, где се једно време школовао. Прогласили су га за најдуховитијег Београђанина. Био је омиљен у друштву као изврстан приповедач, који је приковане за своје причање држао такве писце као што су Бранислав Нушић, Стеван Сремац или Радоје Домановић. Савременици бележе да су управо ова двојица врсних приповедача касније у својим делима користили анегдоте које им је причао Жарко или изразе које је он користио. Иако су га наговарали да запише нешто од својих прича, он то никад није урадио, па су иза њега остале само позоришне критике и преводи с руског. „Тај рођени хумориста”, сећа га се Матош, „растао је и угинуо као дивљака, а дивна његова шала најзад се отрцала на лактовима и на кољенима, увесељавајући масне столове мрачних, пустих, сушичавих и лудих кафаница”.
Аутор:
Jелена Беоковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
