Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Прича с Дивљег запада


ПЉАЧКАШ МЕКОГ СРЦА
Иако је сматран једним од највећих бандита у историји америчке „каубојштине”, који је први узвикнуо: „Руке увис!”, Бил Мајнер никад није пуцао на човека
    Правим именом звао се Езра Ален Мајнер, а био је много познатији као Бил Мајнер. Звали су га и Неукротиви Бил јер је важио за једног од највећих пљачкаша на Дивљем западу. Није се нашла поштанска кочија која је могла да му умакне или обезбеђење у возу које би сачувало касу ако се он на њу намерио.
    Наравно, није био толико дрзак да најављује свој долазак. Иако се никад није знало где ће и кад напасти, пратиоци возова и возачи поштанских кочија стрепели су чим би кренули на пут.
    Новински ступци пуњени су „подвизима” Била Мајнера. Довољно да крене прича широм Дивљег запада и да он већ пре четрдесете године постане легенда.
    Цео Мајнеров живот био је као вихор који би каткад утихнуо, а онда се, изненада, поново узвитлао и узбудио јавност. Шта је шеснаестогодишњег дечака, с богате очеве фарме у Боулинг Грину, у Кентакију, где је 1847. године рођен, могло да повуче на странпутицу? Била је то жеља за пустоловином. А златна грозница у Калифорнији привлачила је управо такве личности.
    Некога је срећа у потрази за златом послужила. Била Мајнера није. Вукао се изгладнео између шатора разапетих у блату, а онда му је синуло... Окупио је неколико истомишљеника и с њима, за трен ока, опљачкао поштанску кочију и однео злато вредно 75.000 долара! За оно време невиђено богатство. Млади разбојници су веома лако, само уз Билов повик: „Руке увис!”, обавили тај прљави посао. Али, то је био само почетак. Уследило је још неколико пљачки.
Превара с Библијом

    Разметање новцем ових голобрадих преступника није остало незапажено и Бил Мајнер је, с друштвом, ускоро упао у клопку. Добио је десет година робије, а казну је издржавао у суровом калифорнијском затвору Сен Квентин.
    Већ првих месеци он се, од дивљег, претворио у смерног момка. Понашао се тако покајнички да су се чак и чувари, познати по не баш нежном односу према кажњеницима, сажалили. Штавише, Мајнер нигде није хтео да крочи без Библије. Читао ју је сатима и међу затвореницима проповедао племенитост и доброту, никад не пропуштајући да истакне како је криминал највеће зло.
    О покајничком држању младог преступника чуло се и изван затвора па су се утицајни људи заложили да се он условно пусти на слободу. Тако је, уместо десет, Мајнер одлежао само две године робије. Кад је напуштао затвор, очи су му биле пуне суза у знак захвалности.
    Каква превара! Јер, само што је изашао из робијашнице, пожурио је у Колорадо и тамо се нашао са злогласним разбојником Билом Леројем.  Заједно су опљачкали поштанска кола и однели позамашну количину злата, али су се одмах и разишли зато што се Мајнеру није допала Леројева крволочност. Као да је слутио да ће Лерој, после само недељу дана, бити ухваћен и обешен.

Затвор није препрека

    Схватајући да се број потерница за њим повећава, за неко време повукао се у миран живот. Настанио се у малом месту Онондаго, савезна држава Мичиген, разуме се, под лажним именом. Постао је велики верник и грађани су се поносили њиме.
    Али, није га држало место. У Онондагу је провео само неколико месеци.  Једне ноћи је ишчезао према западу. Повезао се са старим другом Стантоном Џонсоном. Пажљиво су бирали и пљачкали поштанске кочије. Узалуд су им потере стално биле на трагу, тај крај познавали су као свој џеп.
    Да ли је Мајнер намерно мењао саучеснике да би сваки пут друкчије извео пљачку и заварао потеру, тешко је рећи. Тек, напустио је Џонсона и удружио се с Џејмсом Крамом, такође познатим пљачкашем. Направили су „подвиг” опљачкавши поштанску кочију за Сонору на путу који је био веома прометан. Потера их није остављала на миру пуних петнаест дана.   И докопала их се. Обојица су осуђена на по 25 година робије у затвору Сен Квентин. Стражари више нису наседали на Мајнерово носање Библије, исти трик није могао да прође два пута.
    Пуне 22 године провео је у затвору Сен Квентин. Кад је пуштен, нашао се пред измењеним светом. Није више било поштанских кочија. Али, сада је постојала железница. Мајнер је ускоро, из помоћ двојице разбојника, опљачкао поштански воз код Корбета, у савезној држави Орегон.
    Плен је био велики и он се повукао у Канаду. Купио је мали ранч у близини градића Мерит. Убрзо је целу Канаду узбудила вест да је из поштанског вагона брзог воза опљачкано око 300.000 долара. Одмах се знало да је то могао да учини само Бил Мајнер. Издата је потерница и он је, с групом одметника, убрзо ухапшен.
Колт 41 Била Мајнера
   Иако већ у годинама, Мајнер је успео да побегне из затвора у Њу Вестминстеру. Прешао је на подручје САД и наставио да пљачка возове, а затим се нагло примирио. Једног дана неки детектив га је ипак препознао у лику старчића који сади цвеће у башти своје кућице у забитом градићу.
    Опет је ухапшен, али је поново, после годину дана, успео да побегне из тамнице у савезној држави Џорџији. Јавност је преко штампе тражила да полиција остави на миру тог сломљеног старца, који се већ приближавао осмој деценији живота. Можда би у томе и успела да Мајнер једног дана није освануо у Калифорнији и сам опљачкао воз.
    На изласку из вагона дочекао га је детектив с упереним револвером.   Имао га је и Мајнер.
    – Никад нисам потегао оружје на човека, нити било кога ранио за цео свој век! – објаснио је касније судији. – Оружје сам увек носио, али жртву никад нисам ни ударио.
    То је била истина.
    Мајнер је осуђен и враћен у затвор Сен Квентин. У тамошњој затворској болници је убрзо и умро. Било је то 2. септембра 1913. године.
    Сахрањен је на гробљу Мемори хил у граду Милџвилу, у савезној држави Џорџији. Али, није му било суђено ни ту да се смири. Јер, његов надгробни споменик прво је постављен на погрешном месту, а име и презиме на њему неправилно исписани. Кад је то уочено, споменик Мајнеру и натпис брзо су доведени у ред.
Аутор: 
Ј. Радовановић
број: