Хартија која вреди

                 

ткако постоји, повеља је један од највреднијих писаних докумената који је могуће поседовати. Нама данас повеља представља признање неком за нешто што је урадио изузетно добро а важно је за људе међу којима живи, а некад је, осим тога, значила и добијање племићке титуле или помоћи од владара земље, али и утврђивање одређеног односа између оног који повељу даје и који је прима. О том пређашњем животу ових признања прича изложба „Повеље и дипломе од 17. до 20. века” у Историјском музеју Србије у Београду.

   Реч „повеља” није народна реч. Усвојена је из грчког језика у средњем веку, кад се у животу Србије појавила потреба за њом. Тада су Срби, великаши и обичан народ који су након уласка Турака у Србију отишли у Европу, добијали повеље од владара других земаља. Тамо су успевали да се истакну, да радом помогну држави коју су населили, и да за уздарје добију повељу њеног владара. Била су то признања због, на пример, добијене битке, дипломатског успеха, напретка у култури и просвети и пословног успеха. Владари, аустријски, а касније аустроугарски, руски цареви, турски султани, влашки и молдавски кнезови, повељама су награђивали појединце, породице, еснафе, манастире и градове.

                                                  Синови и браћа

    Свака повеља је уметничко дело: на најфинијем пергаменту, руком писана прелепим словима, са хералдичким знацима, сликана златом и најквалитетнијим бојама, па се на први поглед не би рекло да је званични документ. Свака од њих открива и део историје наших људи – што је и био разлог да их др Душица Бојић окупи и открије посетиоцима изложбе.
    У питању је, поновимо, време Србије под Турцима. Дмитар и Андрија, синови краља Вукашина и браћа Краљевића Марка, први су Срби које је неки инострани владар наградио повељом. Прешли су у Угарску, тамо се показали корисни за државу и зато добили титулу грофа. То значи да им је владар повељом даровао посед и тиме их прогласио племићима.

              
                          Повеља племства коју је Франц I дао Авраму Мразовићу
  
   Половином 15. века у Угарску су прешла браћа Стефан и Дмитар Јакшић са 1200 ратника што је оснажило тамошњу војску, а краља Матију Корвина навело да им дарује знатне поседе поред Морина. Унук Стефана Јакшића по сину Марку био је први Србин који је студирао на Универзитету у Бечу – у царској повељи из 1537. године чак му је дозвољен боравак и слободно кретање тим царским градом. С листе Срба који су оставили трага у другим државама и зато били признати од тамошњих владара, поменимо и Јована Ненада који је после Мохачке битке 1526. године повео Србе на панонске просторе и тамо с њима основао педесетак насеља. У њему су и угарски, и аустријски, и енглески и француски краљ видели моћну брану турском продирању у Европу.

               
                             Племићка повеља краља Матије II Мартину Вончину

    Најстарији од осамдесетак предмета на изложби Историјског музеја је из 1612. године: хабзбуршки цар Матија II доделио је Мартину Вончину, тамошњем лекару, племићку повељу за заслуге и верно служење царевини. Написана је на немачком језику, на пергаменту, и изузетно је добро очувана. Од оних које су нешто млађе од ове, старе четири века, ево прво неколико аустријских и руских повеља додељених појединцима:
    Ђорђе Бранковић добио је племићку повељу 1705. године од цара Леополда I, зато што се истакао у одбрани Угарске од Турске. Бранковић је био историчар, писац, политичар и дипломата, а и убеђен да води порекло од деспота Ђурђа Бранковића. Осим дипломе, изложена је и сабља, златни хусарски палош, који је Ђорђу Бранковићу посмртно доделила Русија.

                                      И за дипломате и за обућаре

    Повеља племства коју је Леополд II доделио Петру Живковићу изузетне је лепоте: на првом од девет њених листова насликан је грб витештва, латински текст на листовима уписан је у китњасте рамове, повеља је у тврдим корицама, и има воштани печат монархије у кутији. 
   Петар Живковић био је официр аустријске војске, повељу је добио за витештво током рата с Турцима. Наиме, кад је 1788. године током једног окршаја потпуно изгорео годишњи принос хране утврђења у Темишвару, Живковић је помогао да се штета надокнади. Његов штит, симбол племића, подељен је на четири поља, горњи леви и доњи десни су плави с приказима златног лава исплаженог језика, подигнутог репа и пропетог на задње шапе, а преостала два су црвена с белим биковима на травнатој подлози, са златним звездама међу роговима.
    Изузетне лепоте је и повеља Аврама Мразовића из Сомбора. Како пише у каталогу изложбе, указом Марије Терезије он је 1777. године постављен за врховног надзорника свих православних школа у Печујском школском округу, а то значи свим српским школама у Бачкој, Бодрошкој, Толнајској и Барањској жупанији. Мразовић је био представник сомборских Срба на Темишварском сабору 1790. године, а скоро четрдесет година био је сенатор слободног краљевског града Сомбора. Осим почасти коју му је указала Марија Терезија, Мразовића су одликовали златним медаљама Јосиф II, Леополд II и Франц I који му је 1826. године доделио повељу племства. Сликана је руком на свили, на грбу витештва истиче се златни лав на златној круни с уздигнутом сабљом.

   
   Повеља коју је Јеремија Гагић добио од руског цара Николаја I због заслуга у руској дипломатској служби има плишане корице на којима је кутија с печатом царевине. Повеља има четири листа исписана руским језиком, сваки је украшен и с царским обележјем на врху. Јеремија је заслужио ово царско признање зато што је 35 година добро заступао интересе Русије као конзул у Дубровнику. Пре тога, Јеремија је био у Карађорђевом тиму, али се, као изразити русофил, није слагао с њим.
    Повеље су добијале и целе породице, на пример Путник, Охмућевић и Одескалки, и еснафи. Цар Фердинанд I доделио је 1817. године черевићким мајсторима (у један цех уједињени су обућари, колари, ковачи, кројачи и остале занатлије, укупно петнаест) повељу која је важила и за њихове наследнике. Повељама су одређивани и услови одржавања вашара, промена датума одржавања вашара, и сличне практичне ствари.

                                                 За слободан град

    Многе повеље добили су манастири који су били под Пећком патријаршијом, иако она више није постојала. Монаштво манастира Девич замолило је султана Абдула Хамида I да их заштити од напада месних одметника који су их годинама пљачкали и султан је сачинио ферман којим манастир ставља под своју заштиту. Руски цар Петар Велики повељом је одредио помоћ манастиру Раковица у самуровини, црквеним књигама и сличним вредностима, због заслуга игумана Георгија. Георгије је, наиме, учествовао као дипломата на руској страни у преговорима поводом Карловачког мира и тиме стекао право да од Петра Великог тражи помоћ за манастир Раковица. Царска повеља омогућила је манастиру да тражи помоћ сваких седам година. Повеља је у златотиску, на пергаменту, сликана темпером, с царским потписом.


    Међу изложеним повељама је и један – сандук. Гвозден, велики, послужио је као амбалажа за кутију у којој се налазила повеља Марије Терезије којом Сомбор проглашава слободним краљевским градом. Било је то 1749. године. Ову привилегију Сомбору су освојили његови граничари, иначе изузетно искусни ратници. После битке код Сенте отишли су у Беч с молбом царици да Сомбор прогласи слободним градом.
    Пре тога су скупили новац потребан за добијање тог царског документа и – успели. У гвозденом сандуку Дунавом је стигла повеља на латинском језику укоричена плишом, која омогућава Сомбору да има грб и сличне статусне симболе, а Сомборцима да буду племићи. Осим Сомбора, повеље слободних краљевских градова добили су и Нови Сад и Суботица.

              
                          Грамата цара Петра I Великог манастиру Раковица

    Повеље се сматрају недовољно истраженим историјским извором. Ретко, готово никако не износе се ван архивских и музејских ризница, што их чини још више непознатим. Можда ће наведене мрвице написане о њима у овом тексту побудити неког од вас да то промени.