ДИПЛОМАТА У СВЕТУ УМЕТНОСТИ
ПЛЕМЕНИТИ ГОСПОДИН ПАЈА
Дипломатски пасош Павла Бељанског |
„Идем затим код саветника, који је алтер его посланика. Кажем, ја сам Црњански. Он каже, ја сам Бељански. То је човек, самац, лепог стаса, оседео, а млад, као испегланих образа. Говори о сликама. Сакупљач је слика и старих рамова.” Чак и када је залазио у уметничке кругове, почевши од најранијих дана у Паризу све до краја живота, његова појава се није мењала. Свету уметности, у музејима, обиласку старина, антикварница и галерија, атељеа и места где су излагали савремени уметници, Павле Бељански је посветио подједнаку, ако не и већу пажњу него својој струци, дипломатији. Ипак треба истаћи да су се његова наклоност према уметности и колекционарска страст, једина којој би повремено јавно давао одушка, формирале постепено и упоредо са његовим професионалним развојем.
Историја је необична наука, која често уме да се поигра са својим актерима. Тако се дешава да велике и значајне људе, државнике, војсковође, научнике данас не познајемо по делима која су можда изменила свет, већ по нечем чиме су нам живот учиниле лепшим и садржајнијим, по градитељским подухватима и њиховом односу према уметности. Такав однос имамо и ми данас, због чега многи и не знају да су Бранислав Нушић, Јован Дучић, Иво Андрић, Растко Петровић или Милош Црњански, осим у књижевности, оставили значајног трага у историји српске и југословенске дипломатије. Као дипломата од каријере, и Павле Бељански је задужио српски народ, а још више захваљујући реткој и посебној љубави према сакупљању уметничких дела, па истанчаном укусу с којим их је бирао.
Животни пут Бељанског одвијао се у складу с тајновитошћу коју дипломатски посао захтева. Отуда је реконструкција његовог живота могућа само у светлу његовог хобија, сакупљања уметничких дела, дружења са уметницима, размишљања о уметности и коначно целокупне уметничке збирке коју је сакупио. Ипак је овај велики човек заслужио да се о њему зна више, да се осветли личност која је у подједнакој мери давала животне импулсе и дипломати и колекционару.
Порекло, породица, школовање
Павле Бељански води порекло из значајне војвођанске породице чији су се преци генерацијама истицали образовањем и угледом. Са непознатих балканских простора, нови живот пронашли су у бачком селу Госпођинцима. Ту је рођен у његов отац Светозар (185–1921); завршивши студије медицине у Бечу, у породици наслеђиван свештенички позив заменио је лекарским. Ђак сремскокарловачке гимназије, прво намештење је добио у овом живописном градићу, где се оженио Миланом Костић (1869–1942), кћерком познатог карловачког трговца Константина Косте Костића. Ту су рођене и две Павлове сестре, Александра (Санда) и Ана (Анка). Попут многих угледних Срба из двојне монархије, и Павлови родитељи су 1892. године прешли у Србију. Сам Павле рођен је у Великом Градишту (1892), варошици на обали Дунава где је његов отац добио посао градског лекара. Веза са Госпођинцима трајала је до смрти деде Николе (1909). У сећању Павла Бељанског, ови летњи боравци у дединој кући која се налазила недалеко од црквене порте, дечји снови на сламарицама пуњеним љуштикама од кукурузовине остали су сачувани као најлепши дани детињства. Два велика светска рата и боравци у иностранству ипак нису избрисали танану нит која је Павла Бељанског везивала за ово место, као ни жељу за повратком у завичај. Његово тело почива у породичној гробници у порти госпођиначке цркве.
Марино Тартаља, Млади дипломата (1923) |
Ристо Стијевић, Девојчица (1936) |
Дипломата од каријере
Највећи део каријере Бељански је провео у иностранству, у краљевским посланствима, а касније у Београду, у дипломатској служби Титове Југославије. Од писара је напредовао до секретара, саветника посланства и министра саветника (односно опуномоћеног амбасадора), а повремено би добијао и посебна задужења, као што је предаја поверљивих шифара или руковођење одређеним ресорима. По природи уздржан и дискретан, увек поштујући правила свог занимања, о дипломатским пословима, везама, сарадницима, односу према колегама, Бељански није оставио никаква документа, нити личне белешке. У званичним приликама, приватно у још већој мери, као да је себи наметнуо место „човека у сенци”, избегавао је око камере и тек понекад, углавном у протоколарним ситуацијама, пристајао да буде фотографисан. То ипак не значи да је био хладан, а још мање одбојан човек. „Знате да ми сви Павла несебично волимо, јер је добар и племенитог карактера као ретко ко!”, писао је непознати дипломата из посланства у Берлину Павловом брату Николи. У посланство у Берлину Бељански је стигао 1920. године, после краћег службовања у Варшави. Одатле путује у Беч, Копенхаген и Стокхолм ради предаје нових речника шифара. Године 1922. поново је у Варшави, а већ у марту наредне године добија премештај у Беч, где остаје до 1925. После готово четири године проведене у Београду, у фебруару 1929. постављен је за Генералног секретара Посланства у Паризу; 1931. поново добија намештење у Београду, а 1932, путује у Атину, затим преко Кипра бродом за Каиро, одакле је отишао до Луксора и Мемфиса. Пут наставља преко Јерусалима, до Дамаска. Није познато због каквог је дипломатског посла Павле Бељански кренуо на ово путовање, али нам је оно открива његову људску димензију. Из сваког места које је посетио, он шаље мајци, брату или сестрићу у Свилајнац, разгледнице старина које је обишао са топлим поздравима, брижним питањима и увек напоменом да је он добро и да за њега не брину. Коначно, 1935. премештен је за саветника Краљевског посланства у Риму. Непрекидно напредујући у служби, у Риму је остао до октобра 1940. Убрзо почиње рат током којег је, до почетка 1945. провео је у пензији.
Петар Лубарда, Руже (1937) |
Сава Шумановић, Доручак на трави (1927) |
Док је студирао у Паризу, у Европи је још увек беснео рат и тешко да је млади студент права могао време да проводи у музејима и галеријама. Ипак је на улицама Париза на сваком кораку могао да види чувене грађевине, паркове и булеваре. Ни рат није могао да избрише дух старине и уметничке славе овог града. Стари градови попут Стокхолма, Варшаве и Берлина такође су били изазов и место где је настао заметак колекционарске страсти у рационалној дипломатској свести младог човека. За усмеравање његових занимања према уметности, током боравка Павла Бељанског у Бечу, заслужне су две особе. Прва је његова тетка по оцу Софија, удовица чувеног генерала Аврама Ђукића, веома поштована међу Србима у Бечу, и сама велики познавалац уметности и колекционар, која му је отворила очи за свет уметности прохујалих времена и подстакла жељу да у своје свакодневно окружење унесе антиквитете и уметничке слике. Друга је сликар Марино Тартаља са којим је пријатељство трајало од 1923. године. Први сусрет са Тартаљом одиграо се у посланству Краљевине СХС у Бечу, када се сликар појавио тамо у намери да, портретишући посланика, дође до преко потребног новца. Пошто је у том тренутку посланик управо позирао сликару Паји Јовановићу за портрет, Тартаља је Бељанском предложио да млади сликар наслика младог дипломату. У позајмљеној униформи са ознакама најнижег дипломатског ранга, Бељански је позирао за портрет, који је на Међународној уметничкој изложби у Барселони 1929. одликован сребрном медаљом.
Јован Бијелић, Купачица (1929) |
У септембру 1928. видео је изложбу Саве Шумановића на Новом универзитету. Бојама које се тада јављају у Савином сликарству овај сликар испунио је значајан услов да му се слике већ тада нађу у збирци Бељанског.
Влахо Буковац, Велика Иза (1882) |
Стојан Аралица, Жена са сламним шеширом (1934) |
Време проведено у Риму сматрао је Бељански најсрећнијим у животу. Усијане политичке прилике које су диктирале темпо рада у југословенском посланству као да га нису дотицале, мада је сасвим сигурно да је, као саветник био у самом средишту збивања. У посланству је обављао више послова, а ипак је налазио времена за обилазак антикварница, древних рушевина и шетње по музејима. На гостопримство Бељанског, добронамерност и помоћ и овде су могли да рачунају многи угледни гости из Југославије, попут Стевана Христића, Владислава Рибникара или Исидоре Секулић. Такође је дочекивао сликаре и помагао у приређивању изложби. Нарочито се ангажовао поводом изложбе југословенског сликарства 1932. на којој су била дела већине сликара из његове тадашње збирке. Пред одлазак из Рима стигао је својим новим „бјуиком” да пропутује Италију, о чему говори и албум са фотографијама. У Београд се вратио 1940, када је рат већ био пред вратима. Са станом пуним слика, почео је да размишља о градњи породичне куће у Вишеградској улици, где је предвидео и простор за галерију. Ратне године је провео у Београду са мајком, одвојен од остатка породице који се склонио у Свилајнац. Милана Бељански умире 1942, а две године касније, јула 1944. од бомби насумице бачених на Свилајнац, изгинуло је 7 чланова породице, међу којима су обе сестре и брат Никола.
Надежда Петровић, Ксенија Атанасијевић (1912) |
Легат за вечно сећање
Слике и сестрићи који су преживели трагедију, били су у то време сав његов свет. Није више имао за кога да гради породичну кућу и у њему се родила жеља да завештањем збирке заувек обезбеди сећање на породицу Бељански. У нади да ће то моћи да оствари у Сомбору, изложио је збирку у новоотвореном Народном музеју у октобру 1945. Поједине слике већ тада су добијале значајно место на репрезентативним изложбама у Југославији и иностранству. У међувремену је наставио да обликује збирку, трагајући за ремекделима са почетка 20. века и скулптурама које дотад није набављао. Од 1952. до 1957. изложио је збирку у Музеју града Београда, у нади да ће ова кућа успети да обезбеди простор за њено трајно излагање. При том је захтевао да она буде приказана као целина, а не део неке сталне музејске поставке, јер је само тако било могуће очувати њену целовитост. Упоредо је преговарао о излагању збирке у Љубљани и у Швајцарској. Коначно решење за његову замисао појавило се тек 1957. Даровним уговором из новембра те године, поклонио је збирку „српском народу”, уз услов да се она изложи у наменски подигнутој згради, да буде објављена одговарајућа монографија и да се излаже ван тог простора само под одређеним условима. Поставка је отворена за јавност у Новом Саду, 1961. године под именом Спомен-збирка Павла Бељанског. Мада је остварио свој сан, и после отварања Спомен-збирке Павле Бељански наставио је да обликује збирку и да брине о свом легату, као и о сликарима у њему заступљеним, чак и онима који одавно нису били живи. Тако је слике Видосаве Ковачевић поклонио и Меморијалу Надежде Петровић у Чачку, а као последњи изданак породице цркви у Госпођинцима завештао је породичну икону Светог Стевана, рад Аксентија Мародића. Драгоцене књиге из историје уметности поклонио је Библиотеци београдског Одељења за историју уметности. У жељи да подстакне младе истраживаче да те књиге и користе и да се посвете изучавању националне уметности, установио је 1965. награду за најбољи дипломски рад, која носи име његове спомен-збирке. Имао је још безброј планова које је пресекла смрт 15. јула 1965 године. Два дана касније Милан Коњовић је насликао слику коју је посветио Павлу Бељанском и поклонио је Спомен-збирци. Тако је овај велики сликар на прави начин изразио захвалност свих уметника иза којих је стао велики колекционар и уједно захвалност многих људи којима је обилазак поставке у Спомен-збирци Павла Бељанског обогатио живот.
ПОСВЕТА
Ову збирку уметничких дела коју завештавам српском народу, а коју сам сакупљао са дубоком вером у његову стваралачку моћ, посвећујем сени својих предака који су истрајали у вековној борби за његову слободу и независност, сени својих родитеља Светозара и Милане, који су му пожртвовано служили, сени брата Николе, сестара Александре и Анке и зета Милана, који су изгубили своје животе у ратовима 1914/18. и 1941/45. године.
Павле Бељански
Аутор:
Јасна Јованов - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
Sat, 22/09/2012 - 21:18
#1
Espe
Specialists that the dresses come with some other unique ideas, Colourings and fashions. purple cocktail dress To go to find the best get together dress, Each day look on varied websites. You will find several websites that are online may even zero cost delivery with regard to that dresses. affordable designer wedding dresses If you would like save many sum of money wedding party dresses cheap , You should book the marriage dresses. simple straight wedding dresses Yow will discover a number of on the net expertise which may rent the dresses at sort of cheap selling amount.
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре