Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

БОЖО ПОДУНАВАЦ И ЊЕГОВЕ ГИТАРЕ


Плава је страва
Наше горе лист, у сазвежђу највећих живих градитеља инструмената у свету, звучи задивљујуће али и... непознато

На северу Хрватске, уз реку Драву и границу с Мађарском, постоји село Гложђе. С једне стране у додиру је с непрегледним славонским шумама, па је у селу, као и у целом крају, столарство и рад с дрветом нешто што се подразумева. Гложђе је у ствари постојало донедавно – пре неколико година променили су му име у Иваново. Пре сто година ту је била пустара на коју је тадашња држава Краљевина Југославија населила породице такозваних хрватских солунаца, добровољаца с подручја Хрватске који су се борили са српском војском и савезницима у Првом светском рату. Око 1922. године тако су настала села Гложђе, Блање, Црет Виљевски, Боцковац, Капелна, Крунославје и Кућанци (родно место патријарха Павла).
Кад је 1941. године, неколико дана по немачком нападу на Југославију, настала такозвана Независна Држава Хрватска, марионетска творевина Хитлерове Немачке, усташке власти покренуле су етничко очишћење домовине. Испоставило се да су стари добровољци из претходног рата углавном били Срби, те да су становници њихових села нехрвати којих се треба решити. Становништво је стрпано у возове, па на границу – „ван из Хрватске”. Ко неће, воде га у концентрациони логор. Неки су пребегли у Србију, која је тада била под окупацијом Немаца, а остали завршили у злогласном Јасеновцу.
После Другог светског рата Гложђе и околна села наставила су да постоје с досељеницима из Загорја и остацима преживелих старих становника, али деведесете и нови рат који се водио приликом распада Југославије их је докусурио.

Преко реке и у... свет

Наша прича напушта Гложђе још те 1941. године кад породица Подунавац, такође утоварена у вагон, успева да избегне јасеновачки логор преласком у Србију. Међу шесторицом синова и кћерком Илије Подунавца ту је и главни јунак наше приче Божо, у том тренутку тринаестогодишњак. Читавој породици, па и њему, следе селидбе по унутрашњости окупиране Србије. На крају рата ослободиоци голобрадог Божу регрутују у партизанске јединице за даљу борбу. Тако је и рањен у Босни на самом кају рата и враћен у Београд.
У престоници која се обнавља од рата, Божо постаје шегрт код Милутина Младеновића, мајстора за градњу инструмената (о њему још ништа не знамо, али „Забавник” ће истражити шта може да се нађе о тој старини). Ради у државном предузећу „Скала” и ту пече занат. Посебно је добар у поправци виолина. У једном тренутку имао је и малу, приватну радионицу инструмената у пасажу код раскрснице „Лондон” у срцу Београда.
Испоставиће се, међутим, да су Божо и његова жена Мира били од оних којима се није допадао живот у тадашњој Југославији. Како у то време није могло слободно да се оде у иностранство, млади брачни пар припрема бекство из комунистичког блока на запад. Нека илегална веза требало је да их дочека у Словенији, на обали реке Муре, и пребаци преко „гвоздене завесе”, како се називала граница капиталистичког и совјетског блока. Једне ноћи у договорено време Божо и Мира с коферчетом најпречих ствари долазе на обалу али веза се не појављује. Одлучују да покушају сами и прелазе реку ризикујући живот. На другу обалу излазе мокри и без ичега – кофер је однела Мура. Следе ислеђивања и живот у логорима за прихват избеглица који у хиљадама беже из земаља у којима се спроводи „научни социјализам” и „диктатура пролетаријата”.
Коначно долазе до жељене Америке и у Чикагу започињу живот. Божо ради у радионицама код других газда на поправци инструмената, учи о америчком схватању градитељства гитара, а од зараде штеди и купује неопходан алат. Већ 1964. године успева да отвори малу радионицу. Млади новајлија, мајстор Божо, дрско изнајмљује локал на Медисон авенији, тачно преко пута познатог произвођача гитара „Martin Co”, који је уз „Гибсон” практично синоним за врхунску америчку гитару. Млади српски градитељ или, како се то свуда по свету каже, лутер (luthier), поносно ставља своје име на врх врата гитаре и од тада почиње да прави инструменте с овим китњастим завршетком на коме седефима пише BOŽO.

Петрово уво

Посао не иде сјајно, али крајем шездесетих година дешава се оно што „Божо гитаре” избацује у свет најпознатијих градитеља. Прво Харви Мендел (гитариста групе „Кендид хит”), затим Стивен Стилс и, коначно, познати блуз виртуоз Лио Котке купују „Божо гитару”, заљубљују се у њихов звук и почињу свуда да се појављују с овим необично украшеним инструментима.
Наиме, сем што су изграђени од врхунског дрвета, Божини инструменти обично су и украшени великом количином изузетних орнамената од седефа из шкољке абалоне, која се код нас зове Петрово уво. Звук, квалитет дрвета и „накинђурени” изглед чине препознатљивост имена „Божо” у свету љубитеља добрих инструмената и код колекционара вредних акустичних инструмената. Лио Котке и још један чувени власник Божиних гитара, Реврен Гери Дејвис познати су по нарочитом начину свирања на гитари која има дванаест жица. Да ли само због њих, али Божине робусне „дванаестице” постају најпрепознатљивији део понуде из његове мајсторске радионице. Сем такозваних кантри гитара, градио је и класичне „шпанске” гитаре, мандолине, полуакустичне, електричне и бас инструменте. „Božo guitars” свирали су и Јорма Кауконен, Рикардо Запа, Питер Ланг, Ерик Дарлинг и још само неколико стотина срећника у свету.
Постигавши пословни успех, наш мајстор није, попут већине других, продао име и ушао у индустријску производњу, већ је наставио да гитаре прави само сопственим рукама. Такав приступ градњи довео је до тога да данас у свету има свега нешто више од 900 инструмената с потписом Подунавац. Уз неоспоран квалитет и јединствен изглед, тај ограничени број чини их посебно вредним у свету колекционара. Један од најпознатијих комада је гитара под именом „Božo Chicagian” из чувене збирке плавих гитара Скота Чинерија. Скот је био највећи колекционар гитара на свету и у једном тренутку позвао је двадесет најбољих произвођача гитара да за њега направе по једну гитару плаве боје. Можете да замислите каква је то изложба ремек-дела била. Сви мајстори, колекционари и стручњаци на једном месту, разгледају и испробавају јединствене инструменте. Неко од познавалаца узео је „чикашку” гитару и запитао како то да његови инструменти имају тако моћан звук. „Жице су направљене од криптонита који ми је дао Супермен”, био је мајсторов одговор.
Дојучерашњи бегунци Мира и Божо Подунавац остварују свој амерички сан и већ у лето 1969. године у прилици су да допутују у Европу, ту купе половни „Фолксвагенов” хипи комби и с америчким пасошима путују наоколо. У тој тури могу да посете и старе крајеве. Фармерке за рођаке, жваке за клинце и распредање о политици, по старом балканском обичају...

Поклон Србији?

Почетком седамдесетих година слава „Божо гитара” толика је да прима ученике на обуку, а затим одабраним јапанским ђацима даје лиценцу на неко време, тако да постоји и око 1500 јапанских копија „Божо гитара” из седамдесетих година прошлог века, што је било резервисано само за највећа имена у производњи инструмената.
До краја шездесетих година правио је гитаре од фамозног бразилског дрвета руже, али од неких посебно изабраних комада, какве нису имали „Мартин” и друге велике фабрике. Облик и грађа његових акустичних гитара, које је патентирао, заштитио и назвао „Božo Bell Western ”, мешавина су „Гибсонових” џамбо и „Мартинових” Д модела (Д од „Dreadnought”) и градитељска су иновација због чега се одликују јединственим звуком. У једном тренутку Подунавац почиње и посао с производњом жица за гитаре који му није успео, а радионицу је селио из Чикага у Ескондидо, предграђе Сан Дијега у Калифорнији, и коначно у Енглвуд на Флориди.
Његова вољена Мира отишла је прошле године у емиграцију у онај бољи свет из ког се не враћа, и чика Божо је остао сам. У осамдесет другој години и даље оде до радионице и прави гитаре.
У Америци његове гитаре проглашене су националним благом, на Фејсбуку постоји група на којој се окупљају љубитељи Божиних гитара из свих крајева света, десетине професионалних музичара широм глобуса изговарају бајке о својој љубави и поштовању према његовим гитарама, а овде, у његовом народу, ретко ко зна за овог вредног човека. Ниједан текст, прилог на телевизији, интервју, а да не говоримо о документарном или, можда, играном филму о оваквом човеку. Замислите само шта би било да је Божо, на пример, Словенац или Француз, Британац или Американац. Сигурно би неки Бред Пит или неки Сергеј Трифуновић пуштао брчиће да личи на овог јединственог „лутера”. Овако, већ годинама мајстор Божо има жељу да једну нарочиту и изузетно вредну гитару поклони Србији, али не зна како то да уради и коме тачно да је уручи... „Забавнику”?.



ДИ-ЏЕЈ БОЖА
Божа и Мира Подунавац нису имали деце, али је један од његове млађе браће, Београђанин Ђуро Подунавац свом најмлађем сину дао име по славном брату из Америке. Занимљиво је да је Божа Подунавац млађи такође постао велико име у музичком свету. Ди-џеј Божа Подунавац један је од пионира техно ди-џеисања у нашој земљи и један од наших најпознатијих дизајнера звука и оснивач радија Б92. У његовој радној соби стоји и кофер с дивним примерком „Божо гитаре” коју је његов отац донео као поклон из посете брату.

Аутор: 
Милутин Петровић
број:
Johnny_The_Rock
Слика корисника Johnny_The_Rock's
User offline. Last seen 13 years 6 недеља  ago. Није присутан
Придружио се: 01/03/2011
Hvala
Dragi Zabavnice,hvala Ti,na ovom divnom tekstu.
Voleo bih da upoznam gospodina Bozu ukoliko je to ikako moguce i da makar probam neku od njegovih gitara,posto verovatno nemam dovoljno novca da je kupim.A,cuo sam,da covek postoji i veoma mi je drago sto je neko pomenuo.A ko ce drugi,nego najkulturniji list u Srbiji? :D :)
Hvala,jos jednom!
Pozdravi iz NS-a. :D