Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Тајна хиљаду магли


ПЕТРОГРАДСКИ

Како је усред Хиландара на Светог Јована 1846. године нестао део из Мирослављевог јеванђеља

                 Лист 166 који је за осам векова постојања и путовања дугих неколико хиљада
                           километара први пут недавно стигао у Београд, и то привремено

еуобичајена живост завладала је у Хиландару на вест да су у посету стигли високи гости, Руска духовна мисија, које је предводио Порфирије Успенски, не само научник од угледа, истраживач и богослов, него и архимандрит из Одесе. Он је већ био познат неким калуђерима и по свом труду на успостављању Руске црквене мисије у Јерусалиму. И сада, после Синаја и Египта, стигао је и до њих. Његова занимања, знали су, могли су да задовоље у манастирској библиотеци, у којој су вековима чувани драгоцени рукописи, повеље, кодекси... А Хиландар је још имао чиме да се похвали, иако је турска одмазда због подршке коју су калуђери давали грчким устаницима била сурова. Добар део библиотеке био је уништен.    
   Ова посета била је важна и Србима и Бугарима. Првима, да би се пожалили на свој положај, јер се српско братство – шта због сеоба, шта због исламизације – све више смањивало. Другима, да би добили подршку да манастир, после вишевековних спорења и покушаја, коначно и формално пређе у бугарске руке. И једни и други опорављали су се од последица куге која је, пре само неколико година, немилосрдно косила братство.
   У Библиотеци манастира, у коју је мало ко улазио, једна књига, по свој прилици неко „старо српско јеванђеље”, како су је Руси у наредним годинама звали, будућем владици кијевском привукла је посебну пажњу. Великог формата, с кожом пресвученим дрвеним корицама и лепим металним копчама, богато украшена иницијалима: чак пребогато за један словенски рукопис, учинило се намах Успенском. Биће да је јеванђелистар.

                                        Ножем на јеванђеље

   Према сведочењу нашег великог научника Љубомира Стојановића, у писму свом уваженом колеги Ватрославу Јагићу, мада неколико деценија касније, 1890. године, видимо да је режим посете манастирској библиотеци био строг. Или је то важило посебно за Србе, према којима су бугарски калуђери, и тада у значајној већини у Хиландару, гајили неповерење и нетрпељивост?
   „Трећег дана одведу ме у библиотеку три калуђера”, пише Стојановић. „Доцније су ми сами причали да они један другоме не верују и не смију да пусте једног са мном, бојећи се да га ја не потплатим и не макнем коју књигу. (...)Библиотека се отвара само када какав странац зажели да је види: у њој нема ни једног стола ни ШслободнеЋ столице и књиге су онако набацане по столицама, као кад се човек сели, па још ствари није наместио. (...) Све је у 'образцовом безпорјатку'. Ништа се наћи не може.”
   Вероватно никада нећемо сазнати ко је с Успенским боравио у библиотеци манастира тог зимског дана, по свој прилици на самом почетку 1846. године. Оно што поуздано знамо јесте да се, после те посете значајних гостију, у Русији појавио један лист, донет из „Горе Атонске”, који ће у времену које долази изазвати узбуђење у читавом словенским свету, а нарочито у нашој научној заједници. Срби су касније причали да је Успенски „ножем исекао један лист из јеванђеља”, Руси су тврдили да је њихова делегација тај лист добила на поклон, а Бугари се о томе нису изјашњавали.


                                           Хиландар, 1893. године; његово име на грчком значи „хиљаду магли”

   Уз сумњу да је неко као Порфирије Успенски – ко је руске библиотеке и двор снабдевао значајним књигама из света, и трудио се да се сачувају пре свега хришћанске, посебно православне књиге, могао да изврши такав вандалски чин сечење и черупања једне очигледно вредне и старе књиге – остаје да се запитамо има ли основа за претпоставку да су му бугарски калуђери, у знак поштовања и будућих добрих односа, поклонили један лист у знак сећања на ову посету? Судећи по редоследу читања у цркви, предвиђеном за дан када на ред дође баш тај, истргнути, лист, био је то 20. јануар (7. јануар по старом календару), датум који се, случајно или не, уклапао у претпостављено време боравка Руске мисије у Хиландару.
   Можда је Успенски у библиотеци боравио баш тог дана, на дан Светог Јована, када се читало како је овај светац крстио Христа и како је предат цару Ироду? Можда је иницијал с ликом и телом Блуднице која јаше на звери уједно и једини наги женски лик у јеванђелистару, побудио жељу архимандрита, како кажу циници, да га понесе са собом? Шта год да се десило те зиме, остаће прекривено „хиљадама магли” древног манастира.


                                                                            Манастирска библиотека

   „Петроградски лист” име је које ће лист носити до данашњих дана (научници га зову фолио 166), ускоро је освануо у Зимском дворцу. Убрзо је пренет у Јавну библиотеку у Петрограду и ту, за кратко, постаје предмет проучавања руских стручњака. Убрзо, под поплавом нових књига и докумената који су скоро свакодневно пристизали из читавог света, Петроградски лист полако одлази у заборав.

                                                Изложба у Кијеву

   Тек двадесет година касније, 1865, године Дмитријев-Петкович у свом „Прегледу атонских старина” објављује завршни Глигоријев запис (уз претпоставку да га је својевремено преписао Успенски), а 1867. године Јагић у „Хисторији књижевности” преноси штуру Петковичеву белешку и јада се:
   „...О самом споменику ништа више не знам до онога што је о њему Петкович написао; а он, рећ би, да није ни слутио колико је тај рукопис за нас важан.”
   Први суд о изузетној вредности Јеванђеља доноси И. И. Срезњевски 1873. године у прилогу под насловом „Обавештење и примедбе о малопознатим и непознатим споменицима”, а на месту где се говори о „листу српског јеванђеља из 12. века” каже:
   „Лист тог предивног рукописа чува се у збирци пр. Порфирија, а остали листови на Атонској гори. Кажемо да је предивно имајући у виду његову величанственост; прекрасни, танки и нежни пергамент... Уз Порфиријево осликавање иницијала, каквих ни по величини, ни по лепоти цртежа, ни по нежности израде нема ни у једном древном ћирилском рукопису до сада пронађеном.”
   И тек августа 1874. године, на археолошкој изложби у Кијеву, скоро тридесет лета од како је „Петроградски лист” напустио свој матични повез и хиландарску библиотеку, један српски научник добио је могућност да га види, прецрта обе стране (на провидном жућкастом папиру) и препише Порфиријев препис Глигоријеве посвете на крају књиге. Био је то Стојан Новаковић, тада управник Народне библиотеке у Београду, који изворнику, према Глигоријевом запису, даје име које ће се до данашњег дана користити као званичан назив: „Мирослављево јеванђеље”, иако се, заправо, ради о јеванђелистару.



   „Мирослављево јеванђеље” се од тог тренутка поново налази у жижи пажње како руских, тако, нарочито, српских научника, од којих посебно ваља истаћи Љубомира Стојановића, који проучавају лист, баве се језиком и палеографијом, иницијалима и записима ван основног текста „Јеванђеља”.
   Један вандалски чин, који није могао да се очекује ни од манастирског братства, ни од руског архимандрита, скренуо је тако пажњу читавог света на једну предивну и драгоцену књигу која и данас изазива дивљење и понос.
----------------------------------


ихо и без велике помпе, у Оџаклији Музеја Вука и Доситеја, 8. марта отворена је скромна изложба „Путевима Мирослављевог јеванђеља” (захваљујући сарадњи руског и нашег Министарства за културу, као и Народног музеја у Београду), на којој је, као главни експонат, изложен недостајући лист из „Мирослављевог јеванђеља”, folio 166. Овај лист се први пут у својој осам векова дугој историји, после путешествија дугих неколико хиљада километара, непуних месец дана (до 5. априла) привремено налази(о) у Београду.
   После исецања и одношења из Хиландара, он се својевремено већ једном срео са својом матичном књигом: било је то у Бечу, 1897. године, када је из Петрограда послат у „Царски и краљевски дворски и уметнички фотографски завод Ангерера и Гешла у Бечу” да би тамо био фотографисан и предат „Царској и краљевској дворској и университетској штампарији Адолфа Холцхаузена” у истом граду, у бечкој уличици Waza Gasse.
   Љубомир Стојановић је из Београда већ донео „Мирослављево јеванђеље”, а све у циљу штампања првог фототипског издања овог, за Србе најдрагоценијег писаног споменика културе. Стојановић је, уз финансијску подршку краља Александра Обреновића, тада тек двадесетогодишњег монарха, успео да уради издање са само четрдесет страна у пуном колору, а остало у две боје, црној и црвеној (за алилујаре), и то у 50 одсто мањем формату. Професор и научник, Стојановић није био у стању да се избори с вештим штампаром Ангерером, који је током рада покушавао да више пута и вишеструко повећа цену штампе.
   „Ствар са Јеванђељем је свршена”, пише Стојановић свом пријатељу Пери Ђорђевићу. „Ангерер је понудио као најнижу цену 9.530 фор. (управо 1.000 наполеона) да репродуцира 30 страна факсимила, а остало упола смањено и у две боје. Ја сам још успео да од 30 попнем на 40 страна и једва је на то пристао...” Тираж је био 300 примерака. У истом тиражу, прво право и потпуно фототипско издање урађено је тек после сто година.
   И „Петроградски лист” и „Мирослављево јеванђеље” имали су необичне животне приче. Јеванђеље је, од како га је краљ Александар Обреновић, 1896. године, добио од хиландарских калуђера, пренето у Београд, али је нестало већ после непуних седам година. После Мајског преврата 1903, када је дошло до крваве династичке смене у Србији, када је династија Карађорђевића на српском престолу сменила династију Обреновића, утврђено је да Јеванђеља нема у дворској каси, у којој га је до тада чувао краљ Александар. Поново је пронађено у путним сандуцима краља Петра Карађорђевића тек 1915, када су се вршиле последње припреме за повлачење српске војске.
 


    Прешавши Албанију, заједно с државном благајном, тако што су га војници за то задужени чували и буквално својим телима, обрело се у албанском приморском градићу Сан Ђовани ди Медуа (данашња Медова). Највећа заслуга што је Јеванђеље опстало у тој трагичној епопеји свакако припада данас неправедно заборављеном начелнику државне благајне Авраму Левићу. Одатле, савезничким бродом до Бриндизија, па поново преко мора до Крфа, драгоцена књига је, успешно избегавајући бомбардовања непријатељске авијације, заједно са српском и савезничком војском, најзад сигурна и неоштећена стигла у Београд.
   Нови светски рат доноси и нове невоље. Још 1940. године, у Београду је запажена жива активност немачког официра Р. Шванкеа и његове екипе која је, највероватније као део плана института Аненербе, имала за циљ да из поробљених земаља, или оних којима се таква судбина спрема, пренесе што више културно-историјских артефаката. Наравно, у Београду је највећа потрага била за „Мирослављевим јеванђељем”. Оно је, према мудром и лукавом плану тадашњих власти, пренето прво у манастир Рача на Дрини, где га је игуман манастира Платон Милојевић закопао испод каменог олтара, а потом, пошто је мит о драгоценој књизи „опточеној златом и драгим камењем” стигла и до партизана и до четника, враћено у Београд, и то у Народну банку. Али, не у сам трезор. У Народној банци „Јеванђеље” је преживело до краја рата затрпано неважним архивама и списима, на полици у једном од банчиних ходника.
   Све то време „Петроградски лист” је мировао у библиотеци Салтиков-Шчедрин, у друштву непроцењивог блага, као што су руско Остромирово или наше Вуканово јеванђеље, као и више стотина старих српских рукописа који се дан данас чувају на истом месту, већина њих непрочитана и необрађена. Спрат испод нашег листа 166, у истој библиотеци, мировала је и најстарија целовита верзија Библије на свету, јеврејско петокњижје из 11. века – која је у стручним круговима позната под именом Лењинградски кодекс.
   О путовањима „Јеванђеља”, за која постоји далеко више података, још 2002. године објављена је књига „Мирослављево јеванђеље – Историјат и Коментари” (Д. Мрђеновић, В. Топаловић, В. Радосављевић, „Досије” и „Сл. Гласник”, Београд)


Аутор: 
Душан Мрђеновић
број: