Медаље на уметничком нивоу

Мало је познато да су се на олимпијским играма од 1912. до 1948. године надметали и уметници

Кад дође до тога да се у неком разговору са олимпијског тавана износе необична а данас углавном заборављена надметања попут устрељивања живих голубова, пливања с препрекама или навлачења конопца, понекад се прашина скине и с уметничких дисциплина. На олимпијским играма на пољу уметности нису се, међутим, огледали спортисти, већ сами уметници и то у раздобљу од 1912. до 1948. године.
Остваривши 1896. године своју жељу да обнови олимпијске игре, Пјер де Кубертен настојао је да их, позивајући се на старогрчке узоре, увелича спојем с уметношћу. У својој намери успео је упркос отпору који је долазио са разних страна. Први корак био му је да сазове посебну конференцију на којој је по његовој замисли требало да, уз представнике Међународног олимпијског комитета, учешће узму и уметници и писци различитих земаља.
Међутим, што због прекратког рока од заказивања до одржавања, што због незаинтересованости, већина од шездесетак учесника овог саветовања, одржаног 1906. године у Паризу, као и четворица од пет присутних представника МОК-а били су Французи. То домаћину, коме су простор за ову прилику уступиле угледне установе, попут Комеди Франсез и Сорбоне, уопште није засметало. Састанак је закључен препоруком да се игре прошире уметничким конкурсом у пет области: архитектура, књижевност, сликарство, вајарство и музика.

Муке с музиком

Замишљено је да сва пријављена дела буду надахнута спортом, и оригинална, тачније створена пред олимпијске игре током којих би први пут била изложена или изведена. На основу процена стручног међународног жирија додељивале би се медаље, сасвим равноправне са онима освојеним на спортским борилиштима. Овај део олимпијског програма надахнути Де Кубертен прозвао је Петобојем лепих уметности од чега се лирском инерцијом лако дошло до још звучнијег имена – Петобој муза. Барон је конференцију из 1906. године доживео као такав успех да јој је претпостављао једино тренутак самог обнављања игара десетак година раније.
Због тешкоћа током припрема и промене домаћинства за 1908, уметници су морали да сачекају још четири године, до Игара у Стокхолму. Незаинтересовани Швеђани покушали су да избегну културно пожарство, позивали су се на разна стручна мишљења, али без успеха. Ипак, само 35 уметника улепшало је својим делима догађај у Шведској. Прави замах овај део такмичења добио је тек 1924. од када је и број пријављених дела почео да расте. Већ четири године касније било их је више од хиљаду.
Дешавало се да главне дисциплине буду подељене на више поткатегорија (на пример, градско планирање у оквиру архитектуре; у вајарству раздвајање рељефа и медаља од скулптуре; драма, епика и лирика у књижевности; оркестарска, инструментална, соло и хорска музика; издвајање цртежа и графике у категорији сликарства), али те поделе нису биле сталне. За најбоље јесу биле предвиђене медаље, али нису додељиване по сваку цену. Нарочито тежак био је задатак музичких жирија, будући да су о делима просуђивали на основу нотних записа. Супротно почетној замисли, само су 1936. музичка дела изведена пред публиком.

Злато за „Боксера”

Године 1949. дошло је до преокрета. На састанку МОК-а у Риму предочен је извештај којим се закључује да уметничка такмичења треба укинути зато што су, какве ли ироније (гледано из данашње перспективе), уметници били професионалци, а то се косило са замислима да су игре намењене искључиво аматерима. Наравно, организационе тешкоће и изостанак најпознатијих имена свакако нису помогли да се овај део такмичења очува. После бурних расправа и пропуштених Игара у Финској, 1954. године коначно је одлучено да ће Петобој муза бити замењен прикладним културним програмом.
Под именом Културна олимпијада, пратећи програм одржао се до данас и, као што му име наговештава, није ограничен на време трајања самог такмичења. С друге стране, као што је познато, за претходних пола столећа разне заинтересоване стране сабрале су огромне могућности зараде од спортског дела спектакла, па данас, док са свог професионализма озлоглашених уметника и даље нема, на њима царују спортисти „аматери” с годишњим приходима и до неколико десетина милиона евра.
Уметнички настројени олимпијци, иако из такмичарског програма игара протерани као окорели професионалци, и нису били баш листом најпознатија светска имена. Међу победницима свакако вреди издвојити златну медаљу за књижевност 1912. додељену за „Оду спорту”. Под псеудонимом Жорж Ород и Мартин Ешбах крило се име Пјера де Кубертена лично.
У Лос Анђелесу 1932. године за пројекат Пејн Витни гимназијума (здања у коме су спортске дворане универзитета Јејл) злато је освојио Американац Џон Расел Поуп, архитекта чије је чувено дело и Џеферсонов меморијал у Вашингтону. Холанђанин Јан Вилс добио је 1928. године златну медаљу за пројекат стадиона у Амстердаму на коме су Игре и одржане.
Пре него што је, у свом најзначајнијем достигнућу, заједно са Ејтором да Силва Коштом над Рио де Жанеиро поставио неупоредиви лик Христа Искупитеља, француски вајар пољског порекла Пол Ландовски освојио је олимпијско злато 1928. године својим „Боксером”. Нешто раније, 1924, делом сличне теме Данској је бронзом образ осветлао син славног оца, Жан Рене Гоген. Сребро у Берлину добио је Арно Брекер („Десетобојац”), омиљени скулптор нацистичке Немачке.
Од чувених композитора, такмичио се Чех Јозеф Сук (сребро 1932. за дело „Ка новом животу”). Познато име у предратној Немачкој био је Вернер Ек (злато 1936. за музику компоновану за саме Олимпијске игре).

Немци на врху

Неки од освајача сликарских одличја били су Холанђанин Исак Израелс („Црвени коњаник”, злато 1928) и брат Вилијама Батлера Јејтса, Џек („Пливање у реци Лифи”, сребро 1924, прва медаља за Ирску Слободну Државу). Италијан Карло Пелегрини (злато 1912. за „Зимске спортове”) прочуо се својим спортским призорима, па су његова дела красила бројне постере, брошуре и разгледнице.
Једини уметник са две златне медаље је Луксембуржанин Жан Жакоби, а добио их је у категорији сликарства (за аквареле „Студија спорта” 1924. и цртеж „Рагби” 1928). По три медаље освојили су Швајцарац Алекс Дигелман за своје плакате (злато 1936. за дело „Ароза И” са скијашким мотивом, сребро и бронзу 1948. за постере за светска првенства у бициклизму и хокеју) и дански писац Јозеф Петерсен (сребра 1924, 1932. и 1948. године за дела „Еуријала”, „Аргонаути” и „Олимпијски шампион” надахнута античким предањем). Додајмо успут да је Алекс Дигелман дизајнирао и трофеј знан као Куп УЕФА, који се данас додељује победнику УЕФА лиге Европе.
Ако је судити према олимпијским успесима међу државама, у уметничком заносу предњачи Немачка са 24 медаље, иако није згорег напоменути да је половину те ризнице сакупила 1936. на чувеним Играма у Берлину. За њом следе Италија са 14, Француска са 13, Велика Британија, САД, Данска и Аустрија са по девет одличја.

Деканов прекор

Само два човека могла су да се похвале медаљама освојеним и у спорту и на пољу уметности. Били су то Американац Волтер Вајнанс и Мађар Алфред Хајош.
Американац, страствени ловац и одгајивач коња, злату у стрељаштву, тачније гађању у покретну мету из 1908. четири године касније додао је не само сребро у сродној дисциплини, већ и злато за статуету у бронзи „Амерички касач”.
Мађар, студент архитектуре и свестрани спортиста, најмлађи победник првих Олимпијских игара модерног доба 1896. године и први освајач медаље за своју земљу, кроз морске таласе од четири метра и ледену воду (температура је била свега десет степени Целзијуса) изборио се за два злата у пливању само да би га код куће декан на Политехничком универзитету дочекао речима „Не занимају ме твоје медаље, чућемо те на испиту”.
Добри декан очигледно није делио систем вредности просечног политичара мађарског јужног суседа. Хајош је његове речи изгледа схватио озбиљно, па је скоро три деценије касније за заједнички пројекат стадиона са Дежеом Лаубером освојио и сребро у архитектури.
Британац Џон Копли, добитник сребра за графику „Играчи пола” 1948. када су му биле 73 године, остаје за сада најстарији освајач неке олимпијске медаље .