Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

За читање и уживање / Драгиша Пењин


ОШТРАЧЕВО



им се по мирису млечних облака, натрулих плотова и сунцем обасјане калдрме могло осетити да ће стари кестен ускоро процветати, на улици се са својом направом појављивао Ђока Грба, оштрач ножева. А када би велики точак на направи, преко каиша покретан оштрачевом ногом, вртоглавом брзином почињао да окреће тоцило, сви су у варошици знали да је пролеће.    Сваког пролећа оштрач је уз тоцило прислањао парче старе сабље, а тоцило је ватрометом варница искрило и позивало муштерије.
    – Оштрим ножеве, перорезе, бријаче, маказе, ножиће од воденица и сатаре! – разлегао се улицом певајући глас и муштерије су се окупљале око оштрача.
    Окупљала су се и деца, иако нису имала шта да оштре. Њих је привлачио светлуцавоплави сјај варница које су се одбијале од тоцила и гасиле негде у гранама кестена. Али, то је тако бивало само првих дана.  После су и варнице и тоцило губили моћ привлачности. Али, не и оштрач. Да би увесељавали себе и варошицу, девојчице и дечаци задиркивали су несрећног мајстора.
     – Оштрите маказе код Ђоке наказе! – обично су викали. Најсмелији међу њима, какав је био Коле, син Неце касапина, прилазио би оштрачу с леђа, па пошто би му дотакао грбу, и брже-боље побегао пред своју капију, добацивао:
    – Јој, мајсторе, што не скинеш тај ранац с леђа, брже би оштрио.
    Оштрач је у таквим приликама, док би се дечурлија тресла од смеха, као и увек ћутао и, као да се ништа није догодило, настављао свој посао. Једино му је лице постајало још сивље и каменије, а очи светлије.    Никада никоме није било јасно да ли ће из њих на тоцило за оштрење уместо воде из лимене кантице канути сузе, или ће сукнути отровни пламен који ће сажећи све који се под расцветалим кестеновима смеју његовој несрећи.

 ога дана о коме вам причам била је недеља, а те недеље, као и сваке пролећне, цела варошица излазила је у шетњу до реке. Људи су сатима стајали на дрвеном мосту и гледали како мутна и набујала вода вртоглаво тече и у својој матици носи грање, балване и ко зна откуд старе плотове. Ту је био и Ђока оштрач, ћутљив и миран, као и увек.
    – Гле, река носи кокошињац са квочком и пилићима! – узвикнуо је неко.
    Сви су се нагнули преко ограде моста да виде шта са собом носи водена стихија. Одједном, под силином притисака оних који су се нагињали, нешто пуче и поче страховито да се ломи. Туп удар о воду, па врисак:
    – У помоћ! У помоћ! Вода однесе дечака!



 а мосту настаде узбуна, па тајац, од кога се човеку коса јежила. Изненађени и беспомоћни, људи су стајали као оловни војници. Одједном се из окамењене гомиле издвоји некаква прилика, скочи у амбис реке и нестаде у мутним таласима. Гомила на мосту тек тада се прену као из дубоког и тешког сна. Најпре збуњено погледаше низ реку за незнанцем, наставише неодређено да зуре и напослетку им се оте некакав полугласан уздах олакшања, дивљења и страха. А незнанац, пошто најзад изрони између балвана стотинак метара даље, снажно заплива за дечаком. И таман да га стигне и ухвати, кад дечака смота жутопрљава мутна матица у своје врзино коло и он поново потону.      Потону дечак, али за њим зарони и одважни спасилац... Најзад га ухвати и заједно са њим дочепа се старе потонуле врбе, чија је још само крошња са квргавим гранама вирила из воде.
    – Спасе га! – оте се из стотину грла.
    – Чамац! Чамац! Брже по чамац! – тек тада завикаше дотле збуњени људи. И као да су се сетили нечега што је свако дотле добро знао, растрчаше се на све стране.
     Док је чамац с дечаком и спасиоцем пловио кроз матицу ка обали, људи са моста су клицали: – Живео спасилац! – истовремено се питајући ко ли је тај храбри човек и грађанин...
    А када чамац пристаде уз обалу, сви у дечаку који се давио препознаше Кола, сина Неце касапина, а у храбром спасиоцу оштрача Ђоку Грбу.

----------------------------
ДРАГИША ПЕЊИН
(1925–2000)

Песник и новинар рођен је у Кленку, селу надомак Шапца. Скоро цео радни век провео је као новинар „Гласа Подриња” и био чувен по репортажама, у којима је, препознатљивим стилом, писао о значајним личностима. Ипак, више је волео да пише о обичним, малим људима, који су, живећи наизглед обичне животе, по нечему постали посебни и препознатљиви у срединама у којим живе.
Објавио је укупно 48 књижевних дела. Поред песама (13 збирки), објавио је приповетке (3 збирке), романе (4), драме (5), сценарије...
----------------------

оле је плакао, љубио оштрачеве руке и молио да му опрости за ранија вређања. А оштрач, у мокром оделу са кога се цедила вода, само помилова дечака по коси и нем, камен у лицу, великим тамносјајним очима одлута некуд низ реку... Када су га људи подигли на руке и као јунака дана понели од моста ка варошици, тек тада је проговорио:
    – Не, немојте! Чему то? Зашто!?
    Од тада је добри и храбри оштрач, због свога јунаштва, постао први грађанин наше варошице. Сви су га, па и сам председник општине, први поздрављали скидањем капе, а инжењер Коста се целога живота бринуо о њему као о свом најрођенијем.
    Тај озбиљни и углађени инжењер био је, у ствари, некадашњи дечак  Коле. Због свега тога, овога пролећа под расцветалим кестеновима, поклањам девојчицама и дечацима причу о племенитом и храбром оштрачу и његовом јунаштву.
(Из „Антологије српске приче за децу”
Слободан Ж. Марковић Београд 1990.)



Илустровао: 
Aлекса Гајић
број: