3320 25. 9. 2015.
Све рибе Србије - ЛИЊАК И ЗЛАТНИ КАРАШ
ОСТАЛИ САМО
Л
ињак и златни караш две су најугроженије рибље врсте у водама Србије. Последњег лињака уловио сам пре више од двадесет година на једној мртваји у Банату, а златног караша случајно, хватајући черенцом кедере пре више од тридесет, на каналу Себеш у близини Београда, где је у међувремену никло велико дивље насеље. Ставио сам златну рибицу у кофу са осталим ситнишем и донео је кући. Два дана пливала је у кади, а онда сам је, усред зиме, не тражећи да ми испуни било какву жељу, осим да се плоди и множи, вратио у Дунав. И некако од тога доба те рибе постоје само у мојим риболовним успоменама... За лов лињака још се понегде и чује, јер је опстао у рибњацима и водама где га вештачки одржавају, али од златног караша већ деценијама ни писма ни карте, ни трага ни гласа. Пре не знам колико година, негде „пре рата”, у Вршцу, на пијаци, неки младић је из оних грађевинских колица са две ручке и једним точком, напуњеним до врх-врха, продавао бабушке. Још су дисале, уловљене тог јутра или претходне вечери. Међу њима приметио сам и два златна караша. Хеј, откуд ти ова риба, питао сам га, где је уловљена. Ма, има ту један канал, рекао је неодређено, пун је „кинеза” (тако понегде зову бабушку). Знам, знам, одговорих, али ме занимају ова два златна караша, откуд они ту. Ма, све ти је то исто, одвратио је млади трговац, и окренуо се, проценивши да нисам озбиљан купац.
па није исто, брајко мој! Златни караш је златни караш, а бабушка је, ако већ хоћеш да знаш, мада знам да нећеш, исто караш, али сребрни. Чак и врло искусни риболовци престали су да разликују правог барског караша од његове далекоисточне рођаке, по напасти и многобројности чувене бабушке или златице, како јој већ и где име надевају, а о којој се такође мора написати мање весела прича, јер је управо она, са другим незваним гостом, америчким патуљастим сомићем, глави „узрок разлога” због ког су лињак и барски караш, две прелепе рибе, готово сасвим нестале из наших вода. Оптужницу која терети случајно или намерно убачене колонизаторе (тако је то у људском и рибљем свету, увек побеђују агресивнији, глупљи и јачи) треба проширити и на нехајне саучеснике и на неизбежни стицај околности. Саучесници су сви они који нису размишљали о томе шта рђаво испланирана интродукција може да учини аутохтоним врстама, а стицај околности односи се на исушивање и нестајање вода, стајаћица, бара и мртваја у којима лињак и златни караш најчешће обитавају. Слична прича важи и за птичји свет. Црни корморан, донет из Азије пре стотинак година, као атракција и помоћник људима у риболову, током времена се по целој Европи пренамножио толико да буквално сатире рибу. Одрасли корморан поједе најмање килограм рибе дневно, па израчунајте, помножите то са неколико милиона црних злотвора и разумећете зашто рибе у природним стаништима има све мање. А црни корморан је и даље птица под трајном заштитом. Хм, правда је изгледа стварно спора, али зато недостижна!
Лињак (Tinca tinca), риба из породице шарана, на први поглед делује доброћудно, некако равнодушно и тромо. То је један рибљи, најчешће браонкастозеленкасти (понекад златножут, понекад мркоцрн) буцко, са црвеним уснама, обложен врло ситном крљушти и лепљивом слузи, која се сматра лековитом. Лепа је, мада не знам колико истинита прича о томе да штука не напада лињака, већ се, кад је болесна или озлеђена, прибије боком уз њега, и тако се лечи. У доба алхемије од лињакове сушене крљушти и слузи прављени су прашкови и мелеми за лечење зубобоље и мигрене, био је то средњовековни аналгетик... Углавном, лињак највише страда у најранијој фази развоја. Његову масну и лепљиву икру, коју полаже по воденом биљу, са слашћу тамане сви чистачи, понајвише бабушка и цвергл, тако да од пола милиона јајашаца које положи зрела женка форму одрасле рибе досегне свега неколико примерака, које затим прождеру или корморани или људи, сасвим свеједно, ни једни ни други не одричу се лако доступног, мљацкавог, висококалоричног залогаја. Лињак споро плива, па га је лако покупити чак и мередовом, а у бистријим водама можете да га ухватите и руком, само пазите да вам онако слузав не исклизне. (У Русији је, последњих година, нарочито омиљен постао подводни риболов у прозирнијим језерима, барама и рекама).
ињак је иначе изузетно отпорна риба, без имало потешкоћа преживљава у замуљеним, плитким, смлаченим водама без кисеоника. И при исушивању мочвара, када већ нестану све друге рибље врсте, у житком муљу можете сасвим очекивано да наиђете на лињака и чикова. Лињак је изворно риба топлијих, стајаћих и споротекућих европских вода, нема га само у крајевима са дужим и хладнијим зимама. Пренет је и на друге континенте, где као и сваки дошљак није на посебној цени, иако има врло укусно месо које, истини за вољу, често зна да повуче на тињу и муљ, па га пре припреме свакако треба оставити у пацу, да изгуби ту непријатну ноту. И мада најрадије живи у затрављеним водама, лињак се не храни подводним биљем, већ марљиво, рекло би се методично, претражује муљевито дно, ријући по корењу у потрази за пужевима, црвима, глистама, ларвама инсеката... подижући гасне мехуриће, па је по томе, када је време мирно и површина воде без таласа, могуће одредити место где се налази. Има пар осетљивих бркова који му служе као преосетљива тицала, велику главу и уста са дубоко усађеним, повијеним ждрелним зубима, те лако гута и дроби и крупније залогаје. У непрозирним, замуљеним срединама више се ослања на чула додира и мириса него на вид.
Лови се у топлијим месецима, од касног пролећа до ране јесени. Зими се повлачи у кртог и престаје да се храни, трошећи масне наслаге, а и лети, када температура воде пређе 25° Ц, зна да постане летаргично флегматичан, једва покретан, па ни тада не узима понуђене мамце. Ретко када и ретко где лове га наменски и тематски, већ је он при лову шарана, амура и беле рибе углавном колатерална корист коју, природе, рибарске етике и Бога ради, треба одмах вратити у воду. Не постоји јединствен метод лова, већ се он увек изнова успоставља и прилагођава датим околностима: лињак зна да удари на ситну удицу са два црва, али и на боилу са чампаром намењом шарану. Пеца се и на пловак, и на ваглер-систем, и дубинским начином. Мамцу прилази врло опрезно, чак пипаво, узима га и оставља неколико пута, а када коначно одлучи да га прогута и добије контру, бори се доста снажно, користећи масивност и ширину свога тела.
ајбоље ради ујутру и увече. Преко дана легне на дно, а понекад се, за сунчаног времена, подигне на површину, и тада је милина гледати га како лебди у воденом филму, једва померајући крупна, широка пераја. Када се храни, нарочито на месту са претходно баченом примамом, није нарочито избирљив, узеће и глисту (радије црвену него црну), и барског пужа, и ваљак од сира и брашна, и хлебну ружу, и ларве комарца, што води закључку да не би ни био тако елегантно попуњен да није гурман првог реда. Мрести се у топлим разливима, од касног пролећа до раног лета, од маја до Илиндана, при температури воде од 18 до 20° Ц. Полно сазрева у трећој години, а живи десетак. Женке су, као и код шарана, крупније од мужјака, а могуће их је разликовати по облику пераја. У рибњацима зна да нарасте и преко пет килограма и да пребаци педесет центиметара дужине, док се у природном окружењу сваки примерак од два килограма сматра капиталним. Опрезан је, али не и нарочито плашљив, чак би се могло рећи да показује извесну радозналост, а каткад и неочекивану агресивност, мада оставља утисак искулираног добрице. Не воли, као ни све друге шаранске рибе, прејаке звукове, ударање по приобаљу и пљескање по води, а од снега, јаког ветра и нагле хладноће бежи као ђаво од крста и зарива се у муљ.
а разлику од бабушке и других варијетета азијског караша, барски златни караш (Carassius carassius) аутохтона је европска, некада широко распрострањена риба. Данас је угрожен на целом континенту, па се у многим земљама, на пример у суседној Мађарској, спроводе планови његовог очувања и ширења. Мада је врло издржљив и отпоран, и лако се прилагођава и опстаје у обраслим, плитким и топлим водама са мало кисеоника, он изумире између осталог и зато што га у мресту с њим генетски супериорнија бабушка напросто апсорбује и преобрази, а тамо где успе да се природно измрести масовно страдају његова икра и млађ, што не може да надокнади ни висока репродуктивност женки. 
ок је бабушка издуженија, барски караш је облији, малтене округао; бабушка вуче на мркосиву, сребрнкасту боју крупне, тврде крљушти, дочим се барски караш, нешто ситније и мекше љуске, златасто пресијава. Бабушкино месо је слаткасто, а барски караш има укус врло сличан шарану. Лови се, тамо где га има, а готово више нигде га нема, на врло нежан прибор и ситне удице намамчене глистама, црвима, кукурузним или хлебним ваљцима. Некада је насељавао тихе, скрајнуте ритове, забарке и акумулације обрасле трском, проводећи живот у близини и друштву шарана, једући храну биљног и животињског порекла. Мрестио се с пролећа, гојио преко лета и у јесен, а зими тонуо у сан. Достизао је тежину и преко једног килограма. До пре педесетак година тај племенити златан био је једна од најцењенијих риба коју су у великим количинама аласи мрежама и бубњевима ловили по рукавцима, разливима и мртвајама. Остала је легенда да је чувени глумац Чича Илија Станојевић у кафани знао да наручи пуну веш-корпу печених караша, није им, веле, било премца по укусу. Данас је од свега тога претекла само прича, а вицеви о златним рибицама које испуњавају три жеље уместо смешни постали су немогући. У ствари, невероватни и тужни. Дакле, ловио ловио рибар један, ловио ловио цели дан... И на крају, није ништа уловио, јер није имао шта да улови. Ни лињака, ни златног караша. Остали само дугмићи.
Аутор:
Михајло Пантић
Илустровао:
Милан Туцовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
