3320 25. 9. 2015.
Живот је бајка – Бела Барток
ОСЛУШНИ МНОГОНАРОДНИ
Славни композитор и пијаниста волео је мађарску изворну музику, али је открио да су и мелодијске ризнице других баштина толико испреплетене да је могуће говорити о светској музици, ономе што данас називамо – world music
оследњих осам година живота у Мађарској, пре него што ће због надирућег нацизма заувек напустити Будимпешту и Европу, композитор Бела Барток (1881–1945), са другом женом, пијанисткињом Дитом Пастори и сином Петером, провео је у изнајмљеној пространој вили у Будиму. Кућа, данас Музеј Беле Бартока и место где се одржавају концерти и предавања, тада се налазила на самом обронку града. Шума је готово дотицала њену капију. Било је јасно да је професор клавира на будимпештанској Академији чезнуо за миром. У дворишту виле налазио се мали амфитеатар, окружен дрвећем, намењен камерним концертима у природи. Барток је био познат као човек који није кадар да прави икакве компромисе. Био је посвећеник. То га је често доводило у сукоб са политичким и другим властима. Уметност је сматрао узвишеном делатношћу. Зато је презирао сва званична уметничка надметања. Наиме, Бела Барток, творац је чувене изреке: „Такмичења су за коње, а не за музичаре!”
Кућа на крају града у близини шуме, данас Музеј Беле Бартока – последње боравиште композитора пре одласка у САД
Коњи на Менхетну
Ипак, после избијања Другог светског рата, 1940. године, композитор је одлучио да напусти домовину коју је толико волео. Био је жестоки противник нацизма. Такве прилике није могао да поднесе. Преко Сибира (наумивши да заобиђе земље нацистичког блока) кренуо је према Сједињеним Америчким Државама. Рукописе је унапред послао. Била му је обезбеђена двогодишња стипендија на универзитету. Како је могао да изгледа његов растанак са Будимпештом, последњи поглед са Будима на доњи део града? Можемо само да замислимо слушајући Бартокову музику. У Будимпешти је остао и његов старији син, Бела Млађи...
Музички инструменти које је Барток нашао, сакупљајући изворне народне песме
У Америци мађарски музичар није постигао посебну славу, нити је успевао да обезбеди безбрижан, имућан живот за жену и сина. Углавном су кубурили с новцем. Осим што је једно време предавао на Универзитету Колумбија, Бела Барток издржавао је породицу давањем приватних часова клавира. У томе је био посебно вешт. Многа дела која је написао у Мађарској као професор, наменио је првенствено онима који су изучавали свирање на клавиру. Чезнуо је за Мађарском и животом ван престоничке гужве. Шетајући тако једног дана Менхетном, већ увелико болестан, рекао је да је негде намирисао коње.
„Коње у 66. Улици?” – насмејала се његова жена Дита. Барток је наставио да жури, а затим ушао у непознату зграду. Она га је пратила. И заиста, ту су нашли школу јахања! ,,Какав умирујући народни мирис!” узвикнуо је тужно Барток, мислећи на своју домовину.
Умро је од леукемије у њујоршкој болници 26. септембра 1945. године. Сахрањен је у Њујорку да би његови посмртни остаци, после промене режима у Мађарској, били пренети у Будимпешту. Слављен је као један од највећих композитора 20. века.
Међутим, за живота, Бартокова музика, за неке превише модерна, превише „огољена”, наилазила је на приличан отпор...
Ипак, форте!
,,Чудесни мандарин”, балет-пантомиму у једном чину, Бела Барток писао је од 1918. до 1924. године. Ипак, морао је да чека још две године да би дело било изведено. Догодило се то у Келну. Балет није био добро примљен. Најблаже речено. У позоришту је настала својеврсна побуна: смрдљиве бомбе бацане су на чланове оркестра. Називани су најпогрднијим именима. Пљуштале су увреде и публика је подражавала мјаукање. Конрад Аденауер, градоначелник и потоњи немачки канцелар Келна, због наводног еротског садржаја и неприхватљиве музике, затражио је оставку диригента Еугена Сенкара. Кроз сав тај метеж који се збио у току и на крају извођења балетске бајке о борби добра и зла, Бела је успео да се пробије до диригентове гардеробе како би се и сам пожалио:
,,Еугене, заиста, на страни тридесет четири, други кларинет... Лепо пише меззо форте (полугласно). Међутим, ја га са свог места уопште нисам чуо! Молим да исправите на форте (гласно)!”
Мали амфитеатар у дворишту, место за камерне концерте и статуа славног композитора
Такав је, укратко био Бела Барток, један од највећих композитора 20. века. Чак и они који нису склони да сасвим прихвате његова музичка дела, уважавају општеприхваћени став. Бела Барток је „икона” онога што се данас обухвата појам Þорлд мусиц, изворна музика различитих народа. У том погледу, он је узор многим етномузиколозима и упоредним тумачима различитих и блиских музичких баштина. Његово посвећено трагалаштво за коренима фолклора, не само мађарског, већ и целокупног балканског (српског, хрватског, румунског, бугарског...) и средњоисточног, учинила су Бартока пиониром етномузикологије, гране музикологије која се бави изучавањем музичког фолклора. Уосталом, зашто је Барток био тако посебан стваралац, писао је 1953. године и Станислав Винавер (1891–1955), наш истакнути књижевник, преводилац и музички критичар. У листу „Република”, поводом извођења Шестог квартета, једног од последњих дела мађарског композитора, Винавер је између осталог написао и следеће:
„Зашто је Бела Барток, и поред Хонегера, Стравинскога, Шенберга, најзначајнији представник садашње музике, највећи домет њен? Барток је изашао из фолклора и не само мађарског (као што је Стравински изашао из фолклора руског) него и из румунског, српског, балканског, а затим најшире речено и схваћено, из фолклора као таквог. Ту је већ његова прва предност над Стравинским, над Фаљом, над Албенисон, над старим Григом, над свима онима који су се икад фолклором надахњивали. Јер, и Дебиси се надахњивао у почетку фолклором Камбоџе и Анама, и фолклором Русије (преко Мусоргског), али је на томе застао. Барток је постао највећи зналац фолклора уопште. Од обичног мађарског шовинисте, он се ишчаурио у шовинисту свих музичких фолклора уопште, па исцрпео све то обиље, сав тај занос, сав тај многонародни трепет, и, када је све то схватио, испробао, измерио – онда је, богат беспримерним благом људских музичких слутњи, прешао у чисту и најчистију апстрактну музику која почиње са последњим Бетовеновим квартетина, а завршава се Шенбергом и његовом школом(...)
Бартоков клавир који се данас налази у Музеју у Будимпешти
Када неко, иза свих тих вртлога људске беде, очајања, људске страсти и радости, нађе у себи смисла и снаге да се поигра најзад чисте форме и пречишћене апстракције – онда је то нешто огромно. Онда то није пука обест, мајсторија занатске тричарије и случајни ћеф великих ствараоца. Онда је то, нов пут у незнано. Загонетно изванредно размимоилажење (које је пука тежња, као таква, тежња неиспуњива у животу) – нашао је Барток у човековом фолклору, у нашим гуслама, у пратњи попевака на острву Бали, и тако даље. То је једна неописана слутња и људска и космичка: сви тежимо истоме сви се разликујемо само за сићушне неке интервале и логаритме да будемо исти. Кад код Беле Бартока после таквог разлаза дође до јединствене мелодије између два најзад усклађена и изједначена гласа, онда се ту осећа прадревно „индијско” или „јонско” начело, tat tvam asi – то си ти!”
Шта то снима шпијун?
Бела Виктор Јанош Барток рођен је 25. марта 1881. године у Великом Семиклушу (данашња Румунија) у Аустроугарској. Имао је само седам година када му је умро отац, па је мајка била присиљена да се преселе у друго место које је данас део Украјине, а потом у Братиславу. Мајка му је била први музички узор и први наставник клавира. Намучила се да би школовала сина. Али, у десетој дечак је већ наступао на концертима. Млади Барток, пијаниста крхког здравља, наставио је студије на Музичкој академији у Будимпешти где је упознао композитора Золтана Кодаља. Његов утицај био је пресудан. Двојица пријатеља, схватили су да је народно музичко наслеђе неистражено поље, боље речено, тајни рудник великог мелодијског и ритмичког богатства. Наиме, Барток је био уверен да је мађарска музика у блиској вези са ромским фолклором. Истраживања која ће уследити навела су га да открије ново и поклоницима уметничке музике – непознато благо.
Радна соба, са фонографом и писаћом машином
„Познавање музике која се и данас задржала у народу за мене је била од кључне важности, јер ме је у потпуности ослободила стега дурских и молских скала. Најбогатије и најдрагоценији део сакупљеног мелодијског блага лежи у старим црквеним грчким напевима и још старијим пентатонским”, написао је Барток у једном од многобројних сачуваних писама.
У сарадњи са Кодаљем сакупио је и транскрибовао велики број песама чији су неправилни ритмови и недијатонске мелодије оплодиле његову стваралачку машту и једноставно ,,наметнуле” дисонанце и битоналне хармоније.
Композитор је 1912. године фонограмом забележио и читав низ српских мелодија у Банату. То су први такви снимци у историји истраживања наше музичке баштине. Међутим, истраживања по селима мађарског композитора између два велика светска рата нису била добро прихваћена. Осумњичен је да се бави шпијунажом, те је протеран из Краљевине Југославије. Било како било, Барток је урадио музичке транскрипције за славну Пари-Лордову збирку – што остаје трајни запис за све будуће светске проучаваоце фолклора. О њему као истраживачу и тумачу српске изворне музике исцрпно је писала др Сања Радиновић, доценткиња на Катедри за етномузикологију Факултета музичке уметности у Београду.
Два брака, два сина
Не успевши ипак да достигне славу композитора-пијаниста какав је на пример био Сергеј Рахмањинов, Бела Барток значајан део свог времена и труда посветио је својим студентима клавира, не упућујући се често на турнеје ван земље. Као композитор, претрпео је утицаје Рихарда Штрауса, Стравинског и Дебисија, да би се, ослобођен поуком из народне музике, винуо у нешто сасвим другачије. Године 1909. ступио је у брак са Мартом Зиглер, својом ученицом. Син коме су дали име Бела, родио се годину дана доцније. У то време написао је једину оперу „Дворац плавобрадог” и наменио је супрузи. Тада је први и једини пут учествовао на конкурсу Мађарске комисије лепих уметности, али је његово дело одбијено као неизводиво. Наводно, било га је немогуће одсвирати. Опера је остала неизведена до 1918. године јер су власти покушавале да натерају композитора да избрише име либретисте Беле Балаша, због његових политичких ставова. Барток је одбио и повукао оперу. По завршетку Првог светског рата написао је и балет „Дрвени принц”, Други гудачки квартет... 
Увек спреман за пут и потрагу за изворима музике – народске сандале и кофер Беле Бартока
После четрнаест година брака, Бела се развео од прве жене Марте и ступио у други брак са студенткињом клавира, обдареном Дитом Пастори. Убрзо су добили сина Петера. Њему је посвећен циклус од шест збирки композиција за клавир – „Микрокосмос” чији је изванредни тумач била управо Дита Пастори. Средином тридесетих година прошлог века, после „Музике за гудаче, удараљке и челесту”, поступно се кретао према мекшем и непосреднијем изразу. Његова дела настала у Америци, посебно духовити Концерт за оркестар и Трећи клавирски концерт, припадају најприступачнијим композицијама. Највреднијим делом Бартокове заоставштине сматрају се ипак шест гудачких квартета. Они су истовремено набијени осећањима, али врло тешки за извођење. „У уметности постоје брзи и спори развој догађаја. Оно суштинско, то је питање еволуције, а не револуције!”, записао је Барток, саветујући тако и будуће нараштаје да погледају у заједничке изворе, тамо где су размимоилажења тако мала и незнатна – тамо где смо сви такорећи исти.
Аутор:
Мирјана Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
