Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Најстарији занат у старом Београду


ОНЕ ЛАКЕ, ОНИ


Према такозваним „јавним женскама” власт се понашала на различите начине: бацала их је у Саву, кажњавала батинама, затварала у куплераје, слала код лекара...

рајем двадесетих година 19. века Београд се делио на тврђаву, „град”, где је боравила турска војска и на варош у којој је живело око дванаест хиљада становника. И турска и српска власт заводиле су ред, а посебну пажњу обраћале су на четврти зване махале или мале. Букурешт мала код пристаништа задавала им је много муке, јер је врвела од полусвета који се ту окупљао. У кућерцима од блата са сламнатим кровом точили су се вино и ракија, а често се нудило и преноћиште. Иако је за механе уведено плаћање пореза, само мањи број власника набавио је дозволе. Остали су радили „на дивље” и у тајности примали разне муштерије и „хрђаве жене” које су у Београд протеране из других крајева. О том друштву остао је запис:
    „Дођу у нашу малу и тамо се познаду са Турцима и шњима вратове ломиду.”   
   Тако су станари из оближњих сокака написали молбу властима да се „неваљале жене истребе”, а између осталих набројали су „Јоку Шабчанку, Марију Влахињу, Мацу Шабчанку”. Од кнеза Милоша Обреновића затражили су да се опомену бећари „који беспослени по механама ходају и бекрилук и блудодјејаније проводе”. Када је уследила потера пандура за сумњивим лицима, неки су добили претње, неки батине, неки прогонство. За пример осталима на смртну казну осуђене су Велика и Станица, жене које су имале присне везе са Турцима.  Упркос наредби кнеза Милоша да се „несрећнице даве бацањем у Саву”, кроз неко време све је кренуло по старом. С планом да се спрече шверц, злочини, пијанство и проституција Букурешт мала порушена је крајем 1830. године.

                                            Чиста и племенита

    Међутим, игром случаја десило се да је баш кнез Милош пружио заштиту једној „јавној женској”. Како се то догодило? Деветнаестогодишња Несиба (на арапском, племенита) стигла је у Београд дунавском лађом јула 1830. године, у пратњи мајке.  Претпоставља се да није дошла милом, него као изгнаница. Већ на пристаништу старешина турске полиције одузео јој је огледало, постељину, ћилим, накит и још неколико ствари, под сумњом да је покрала путнике. Да не би одговарала пред везиром, оптужена је одлучила да пређе у хришћанство и заштиту потражи од српске власти.  Упутила се у манастир Раковица крај Београда, где је крштена као Катарина, (на грчком, чиста). Пошто се кнез Милош случајно затекао на истом месту, објаснила му је своју невољу и роба јој је ускоро враћена.
   Катарина-Ката Несиба потом је на Дорћолу изнајмила скромну кућицу, где се бавила „најстаријим занатом”. Упркос супарницама успела је да се наметне и стекне сталне муштерије. Али, жена једног кројача пожалила се губернатору вароши и округа Јеврему Обреновићу да јој муж одлази код дотичне „роспије” (турски, зла жена, блудница, неваљалица) и оставља целу плату. У исто време стигла је и тужба једног мушкараца да га је иста особа напила и опљачкала. Случај је завршио на суду и Ката–Несиба морала је да се појави у Крагујевцу.



   Пошто је раније стигла, кришом је посетила пробу представе „Фернандо и Јарика”, коју је за дворско позориште припремао Јоаким Вујић. Оштром оку редитеља није промакло да би незвана гошћа одговарала за улогу „дивљакиње”, па је владару поменуо ту могућност. Предлог није усвојен и у комаду је наступио један шеснаестогодишњи глумац обучен у женске хаљине. На самом суђењу кнез Милош ослободио је оптужену, уз присећање да ју је раније упознао у Раковици. Међутим, због непоправљиве природе Ката Несиба касније је протерана у Смедерево: од судбине је нису спасле ни две удаје, ни претње да ће се вратити у муслиманску веру.
   Са циљем да се предупреде дела која су „богу мрска”, кнез Милош је забранио окупљања на отвореном, која су се у мушко-женском друштву завршавала уз „певанке и вриску”. У то време закон није допуштао ни псовке, срамотне песме и цртеже, „смешаније” (смешали се) између особа које нису у браку. Ухваћеним преступницима налагано је да се одмах венчају, чиме су избегавали казну. И блуднице са децом добијале су прилику да се покају и врате на прави пут. С друге стране, све остале продавачице својих дражи, њихове муштерије и подводачи, пролазили су лоше. Полиција је и без пријава грађана вршила претресе и привођења у кафанама. У извештајима се наводило да је нека жена „курвањски свој живот проводила”, а прилагани су и докази. Рецимо, један записник говори о заплени „гаћа од свиле са златним ширитом”.   О тежини пресуда сведочи пример Бабике Влахиње са Дорћола, која је добила „дванаест сати апса и десет камџија” (затвор и ударци бичем). Ни мушкарци нису имали повластице: морали су да истрпе двадесет пет удараца штапом по „дебелом месу”.

                                              Црвени фењери

   Међутим, због подмићивања надлежних, није се видео помак у смањивању оваквих (зло)дела. Напротив! Причало се да и виђенији људи залазе код бестидница које своје услуге наплаћују од пет до дванаест гроша. Поређења ради, 1836. године за један грош могло је да се купи десет јаја или литар ракије. Знало се да на Дорћолу бораве нагиздане и дотеране „јавне женске”, које траже вишу цену. У чаршијским причама име Вука Стефановића Караџића помињало се уз извесну Кату која је, упркос привлачном изгледу, прозвана „Шугавом”. Добијени надимак не чуди с обзиром да се купање сапуном и водом слабо примењивало. Болести од шуге до полно преносивих постале су све учесталије, а лечења су се вршила народним мелемима, кађењем и враџбинама.
   И окупљања трговаца и шпекуланата у Савамали добила су пратњу „лаких женскиња” жељних брзе зараде. У том крају остало је запамћено убиство које су извршили Турци, кад су хтели да ухапсе једног од својих „заблуделих синова”. Током пуцњаве хитац је погодио милосницу која се појавила на кућном прагу. Ожалошћене комшије подигле су споменик: несрећни догађај описан је фигурама бога рата Марса и богиње љубави Венере, а изведен је у рељефу. Ово обележје касније је срушено.




   Године 1860. градоначелник Никола Христић донео је наредбу да се након једанаест часова увече забрањује ходање улицом без фењера, што је означавало и време затварања кафана, „фајронт”. Потреба да се „чува светиња породичног огњишта” разматрала се и у врху државе. У Казненом закону Кнежевине Србије из исте године, у члану 365, предвиђена је казна затвора од десет до тридесет дана за „женске које јавно блуд као занат проводе и подводачице”. У случају заразе другог лица, плаћала се и цена лечења, „видарина”.
   Међутим, када је у наредним годинама дошло до индустријализације и раслојавања друштва, све се променило! Много девојака почело је да долази из села у град, с намером да раде као конобарице или служавке, а неке од њих завршавале су у као „јавне женске”. Да би се пребројале и спречило ширење полних болести, крајем 1871. године дозвољено је отварање јавних кућа.

                                            Кад стигну Бечлијке

   Највећи број врата с такозваним црвеним фењером налазио се на Дорћолу, у горњем делу Душанове и Видинској улици (касније Џорџа Вашингтона). Издвајали су се власници: Марија Лордовица, која је „готово сву генерацију Београђана пропустила кроз своју радњу”, Бранислав Други са женом „Бувиницом”, Ђока Софијанац (шест година живео у Софији). Становници Дорћола стално су се бунили: тражили су да се куплераји иселе из краја због саблажњавања јавности и бучних теревенки које су трајале до јутарњих часова. Међутим, све до Првог светског рата ништа се није променило. У исто време и блуднице су имале примедбе: тврдиле су да их подводачи не исплаћују, одговарају од лекарских прегледа, искоришћавају. Причале су како је у иностраним борделима боље, јер поред дневног боравка и соба имају официрске и „екстра” салоне. О томе су сведочиле њихове колегинице, које су из Беча долазиле на двонедељно гостовање у Београд.
   На прелазу из 19. у 20. век уведен је санитетско-полицијски надзор за жене које блудниче. Оне су морале саме да се пријаве, а дозвољавано им је да се изјасне као собарице, куварице и касирке заинтересоване за редовне прегледе. Због слабог одзива представницима власти препоручено је надгледање дама које се увече забављају у мушком друштву или на улици речима и знацима привлаче муштерије.  Провераване су и кирајџике које издају собе сумњивим лицима. Особе стављене под надзор вођене су у поворци на прегледе, док су им пролазници, махом деца и жене, добацивали погрдне речи.



   Добијале су и забране изласка на јавна места (позориште, игранке, паркови), боравка на улици после заласка Сунца, примања малолетних шегрта и ђака, стајања на отвореним прозорима или вратима, ходања градом у „необично безобразном оделу”, вожње у отвореним колима. За прекршај правила изрицана им је казна до двадесет дана затвора или до сто двадесет динара, а за поновљено дело одређиван је принудни рад! Муштерије нису одговарале.
   Почетком 20. века многи лекари изучавали су ову појаву, а закључке су објавили у књигама. Сви до једног залагали су се за забрану јавних кућа! Доктор Миљковић је 1901. године написао „Бело робље”, где је указао на „трговину људским месом”. Навео је да у граду од шездесет хиљада становника постоји десет куплераја и сто двадесет „јавних женских”. Кроз неколико година доктор Кујунџић објавио је „Проституцију у Београду”, док је Цветков изнео мишљење да само социјализам може да реши тај проблем, јер не гледа све кроз зараду.  Доктор Савићевић, који је вршио надзор у борделима, направио је портрет просечне „јавне женске”. У истоименој књизи навео је да има око двадесет година, да је странкиња или наша, да борави две-три године у кафани, да је подводач искоришћава и држи попут робиње. („Може да их цеди и да им сиса и последњу кап крви.”) Додао је да због потражње за „тазе еспапом” девојка завршава на улици, најчешће без уштеђевине, уколико пре тога сама не оде ради новог посла или удаје.

                                                 Женски покрет

   После Првог светског рата јавне куће забрањене су на неко време, а потом су отворене као „непожељне, али неизбежне”. Слика се није променила: „јавним женскама” власници су обрачунавали прескупу храну, смештај, прање рубља, светло. Добијале су четвртину зараде коју су трошиле на одећу и шминку. Пошто су често западале у дугове, нису могле да се отргну из ропства. Из дана у дан постајале су све сиромашније, а власници бордела се богатили! На крају су продаване као ствари или животиње у друге јавне куће, што је израз „фришка роба” и потврђивао. Забрињавајући подаци нашли су се у дневнику једног женскароша, на основу кога је настала књига: у делу „Продавачице тела и тајна проституција у Београду” из 1928. године наведено је да број свих куплераја у Београду, укључујући и тајне, износи осамдесет! Описане су и куртизане „демимонткиње”, које су одржавале везе са неколико имућних мушкараца у замену за новац и скупоцене поклоне.
   Полицијски извештаји с терена сведочили су о претрпаним „заводима за љубав” у којима су недостајали ред и чистоћа. По петнаест жена спавало је у већој просторији званој „касарна”, док се њих пет или шест гурало у мањим собама. Због недостатка места неретко су и по две спавале у истом кревету.



   Законом је уређено да се власник бордела измести из зграде, обезбеде амбуланта и хигијенски услови. Али, на тај начин тешкоће су се продубиле! Превидело се да је велики број особа стизао под присилом и да трговина белим робљем добија законски оквир. Поред тога, мислило се само о телу и заразама, док је душа занемарена!
   У исто време феминисткиње су тврдиле да проститутке као „жртве закона и тела мушкараца” треба спасти. У часопису „Женски покрет” залагале су се за утицање на свест посрнулих, како би се ишчупале из живог блата у које су упале. Знале су да иста пошаст постоји у свим великим градовима, што је потврђивала и књига о Лондону „Девичански данак модерна Вавилона”. Убрзо су кренуле с планом оспособљавања за поштене занате. Међутим, показало се да је већина штићеница примљених у установу лења, жељна брзе зараде, склона алкохолу. Бољи резултати постигнути су тек уз разговоре с лекарима и претње казном робије. Након низа расправа закључено је да треба спречити телесно и духовно пропадање младих, нестабилних и поводљивих девојака, као и ширење полних болести. Коначно, 1934. године јавне куће забрањене су у Краљевини Југославији!
Међутим, ова работа наставила се у тајности, упорно опстајући као део наличја града.
 
(Фотографије из књиге
„Проституција и друштво”
др Богољуба Константиновића,
издате у Београду 1930. године)


Аутор: 
Весна Живковић
број: