Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Злочин и казна


ОЛУЈНЕ НОЋИ КНЕЗА МИЛОША

Ноћ уочи годишњице убиства Карађорђа у Радовањском лугу увек је за Милоша била препуна страве и ужаса. Где год би се затекао, олујни ветар рушио је све пред собом



ранђеловдан, онај летњи, 26. јула 1859. године, освануо је ведар и необично леп. Изнад Шумадије није било ниједног облачка, као да претходне ноћи није протутњало незапамћено невреме. Још од ране зоре мештани Врбице, варошице подно Букуље, размилели су се на све стране. Док су једни журили да раскрче оборена стабла, прикупе грање и поправе црепове на кућама које је ветруштина пресложила на свој начин, други су се спремали за велику свечаност. Тог јутра, речено је, обратиће им се кнез Милош, први пут после повратка у земљу и изгнанства дугог двадесет година.
    Осим да је видно остарио, окупљени су приметили и друге промене на његовом лицу. Био је блед, уплашен и нервозан, чинило се као да жели да што пре обави оно због чега је дошао, а затим пожури према Крагујевцу, где се претходног дана и упутио из Београда. Тако је и било. Након што је наложио да се њихова варош убудуће има звати Аранђеловац и дао велики прилог за изградњу месне цркве, кнежевска свита је без задржавања кренула даље. Мало ко је могао да наслути да је његову зловољу подстакла ноћашња олуја, тако јака, забележили су хроничари, да нешто слично нису упамтили ни најстарији мештани. А шта се заиста дешавало током претходне ноћи можда би заувек остала тајна да није било бележнице, случајно нађене век и по касније.


                                         Накострешена коса

    Иако на бележници нема имена аутора, наша књижевница Светлана Велмар Јанковић закључила је да је реч о дневнику Анастаса Јовановића, првог српског фотографа и дугогодишњег двороуправитеља код кнеза Михаила Обреновића. Он је ту забележио (нај)занимљивије детаље из политичког и јавног живота Србије, понајвише из приватног живота свог великог пријатеља кнеза Михаила. Због тога, вероватно, није ни желео да је објави, јер је књижица сведочила о бројним „пикантеријама” везаним за његову супругу, кнегињу Јулију. Зато је, по свему судећи, и мислио да ће његов поверљиви разговор с тадашњим београдским митрополитом Михаилом, који га је заклео на ћутање, заувек остати тајна.


                                   Црква Захвалница у Радовањском лугу

    „Био сам летос у пратњи господаревој кад су из Београда у Крагујевац путовали”, казивао је у поверењу митрополит Јовановићу, а овај доцније записао. „Стигао сам с њим на Киселу воду и у Врбицу где смо први конак имали. У ноћи када је празник Светог Аранђела летњег долазио, између 12. и 13. јулиа (по старом календару), велики се олуј подигао. Олујина невиђена. Врата, прозори, капије, ограде, све лупа и шкрипи. Дрвета хуче. Ноћ дубока, сви легли. Господар и ја смо у одвојеним кућама коначили. У глуво доба, ево ти код мене слуге господаревог. Да одмах господару идем. Да се не облачим много, што пре да стигнем. Кад сам му дошао, нађох господара ван себе. Ни замислити нисам могао да ћу га икада таквог видети. Косе му се седе све накострешиле, хода па седне.   Опет хода, па седне. Кад хода, клеца.”
    Сведочећи о понашању кнеза Милоша те ноћи, митрополит је, тврди бележница, наставио тишим гласом:
    „Видиш какав се олуј подигао, рекне ми. Видим, господару. Није то олуј обичан, рекне. То душа Карађорђева мира нема, па мене гони. Знаш ли ти, попо, да се ноћас 42 године навршује од како смо Карађорђу живот узели. Главу му од тела одвојили. Изненада. Морало се. На превару.  Морао сам, попо. А какова је то човечина била, тај Карађорђе! Кум мој. Ма гди да сам, попо, у овој се ноћи увек олуј диже. Свих 42 лета, 42 ноћи.  И кад сам у Бечу, и кад сам у Влашкој. Ево сад и овди. Крв ме његова опомиње опрост да тражим. Исповеди ме, попо, па да молим господа да грехе моје велике опрости ми.”
    Јовановић наводи да су до зоре молили заједно, да се кнез није смирио све док сутрадан Врбицу није прекрстио у Аранђеловац.
  „А олуј кад се смирио?”, питао је Анастас митрополита.
  „Пред зору, кад смо се у молитви и господар и ја утишали. А онда је дошла зора. Ни дашка ветра, ни облачка. Дан светао, родио се.”
    И поред свега, кнез Милош је слутио да ће то бити од мале помоћи. Још од смрти сина првенца Милана, који је умро 1838. године, након двадесетак дана владавине, плашио се да од свега оног за шта се борио, отимао, чак и убијао, неће остати ништа. Знао је да од Михаила неће добити унука. Слутио је, изгледа, и трагедију у Кошутњаку. Забрањивао је да се син креће сам, без заштите, по шумама и пустарама.


                                      Пред вратима Покајнице

    Карађорђе је, заједно са својим писаром Наумом, убијен на спавању, на имању Драгиња Војкића, у Радовањском лугу, надомак Смедеревске Паланке. Глава која је девет година владала Србијом, секиром је одвојена од тела на Аранђеловдан, 26. јула 1817. године и послата султану у Цариград. Тела су закопана у непосредној близини места убиства, али се, по народном веровању, нису смирила у гробу. Злочин који је наредио један, а спровео други кум, избегао је људском закону, али оном другом, божанском, изгледа да није могао.


                                                      Црква Покајница

    У бројним легендама које су се преносиле с колена на колено до танчина је препричавана судбина Карађорђевих убица. Иако већина ових прича није имала историјску потврду, служиле су као наук будућим генерацијама да ниједан злочин не пролази без казне.
    Први је, према народном предању, страдао несрећни Драгић, сељак из Радовања, на чијем имању се убиство и догодило. Иако савременици тврде да ништа није знао о злочиначким намерама кнеза Милоша и војводе Вујице Вулићевића, судбина његових несрећних гостију као да је пратила и њега. Безглаве приказе сретао је свуда, а где год би се појавиле, вода и земља би постајали неупотребљиви. Извори би пресушили, бунари постали загађени, стока је без видљивог разлога умирала. За неколико година Драгић је од имућног човека стигао до просјачког штапа.
    Још већу муку имао је Никола Новаковић, војводин момак који је убио вожда. Док су се сељацима из Радовања утваре само приказивале, он их је, изгледа, носио у себи. Брзо се раставши с разумом, казује легенда, махнито је лутао селима борећи се сам са собом. Две године након злочина, док је ходао бесциљно поред Расине, земља се одронила и несрећни човек пао је у реку. Земља га, каже народ, није хтела. Изгледа, међутим, да га је вода једва дочекала. Борећи се да дође до даха, Никола није приметио да је упао у јаз који га је вукао ка воденичном камену.  Језиви крик који се након тога чуо годинама је, препричавали су сведоци, дизао косу на глави случајних пролазника.
    Војвода Вујица брзо је схватио да ту нису „чиста посла”. Зато је и пожурио да са својом савешћу што пре „измири рачуне”. Изградња цркве Покајнице и богат прилог требало је, веровао је, да сперу грехе прошлости. У почетку је изгледало да ће тако и да буде. Не задуго. Породичне трагедије низале су се једна за другом, али и непозната кожна болест која га је напала, били су довољан разлог да људи почну да га избегавају. Нису га посећивали, још мање примали у кућу. Самоћа је почела да га раздире. А онда су дошли „гости”.
    У прво време само ноћу, касније и дању. Кад год би затворио очи, пред њим би се појављивале безглаве приказе. Избегавао је да спава, бежао је од куће, тражио спас у манастиру. Кад је схватио да помоћи нема, помирио се са судбином. Почео је да се навикава на њихово присуство, престао је да се плаши, почео је с њима и да разговара. Слутио је смрт, али она није долазила. Тело му се распадало, болови су били све јачи. И када је већ помислио да је жив закорачио у пакао, поново се сетио своје задужбине. Последњом снагом воље дошао је пред врата Покајнице.   Једина жеља била је смрт. Пред свештенством и окупљеним народом тражио је опроштај. За мање од десет минута, по сећању присутних, испустио је душу.


                                         У Брестовачкој бањи


    Све ове приче, зависно од тога која је династија била на власти у Србији, подстицане су или забрањиване. Сам Милош, изгледа, није имао сумње. О томе сведочи и његов последњи Аранђеловдан који је, 1860. године, провео у Брестовачкој бањи. И о томе је Анастас Јовановић оставио занимљиво сведочење.

                   
                                         Прво Карађорђево гробно место

    „Ниједно једито добро известије”, бележи он. „Ниоткуда. Из Брестовачке бање јављају да је тамо прави покор био. Олуја је кров на кући у којој је господара Милоша конак чупала и хтела однети. А кућа нова, само она у целом крају од камена и цигала зидана, кров од чврстих греда тврдо углављених, црепом покривен. Домаћин, стари обренићевац, дуго је из Србије морао избивати, па је дуго и у Аустрији боравио. Тек пре неку годину се вратио и ту своју кућу, најбољу у неготинској крајини, подигао. И ето ти сад: са такве куће, олујина умало да кров однесе. Господару Милошу, јављају, ова непогода је шкоду нанела и његово до прекјуче одлично здравље пореметила. Од јуче ништа. Ни да устане, ни да се окупа, ни да једе. Само у својој соби лежи и никог, осем митрополита, себи не пушта.”
    Све до тог Аранђеловдана 1860. године остарели владар је још био здрав и при свести. Све до олујне ноћи у Брестовачкој бањи. Од тог тренутка, бележе хроничари, био је више „тамо” него овде. Умро је 27. септембра, на Крстовдан, убеђен да га кум стрпљиво чека.


               


Аутор: 
Влада Арсић
Илустровао: 
Горан Горски
број: