3320 25. 9. 2015.
Чаролија која је зауставила време
ОГЛЕДАЛО ЗА СЕЋАЊЕ
Прва вест о проналаску фотографије стигла је у Србију 5. априла 1839. године, преко листа „Магазин за художество, књижество и моду”. Тада је објављено да је сликар Луј Дагер, у јануару исте године, пред француску Академију наука изнео важно откриће с којим може да бележи стварност путем светлости. У тексту се објашњавало да је „дагеротипија” толико савршена да ће због ње сликари и вајари остати без хлеба. Вест о „важном откровенију” стигла је у Србију у време кад се она изграђивала у модерну државу.
 |
| Анастас Јовановић се сам сликао 1854. године са новим Пецваловим објективом |
Ипак, радови Анастаса Јовановића први су који су код Срба сачувани. У раздобљу од 1840. до 1858. године, овај заљубљеник у фотографију, у свом атељеу на мансарди зграде Таборштрасе број 6, начинио је праву галерију портрета знаменитих личности. Снимио је кнеза Михаила и кнегињу Јулију, Петра Петровића Његоша (од „владара Црне горе и брда” добио је из захвалности медаљу Обилића), кнеза Александра Карађорђевића и кнегињу Персиду, Вука Караџића, Бранка Радичевића, Милицу Стојадиновић Српкињу... Фотографије је користио као предлошке за израду графичких портрета. Кад су се 1858. године Обреновићи вратили на престо, Анастас Јовановић вратио се у Србију, где је наставио да се бави фотографијом највише из личног задовољства. Кад је почео да ради у служби двора кнеза Михаила, у малој соби у двору уредио је фотографски атеље, па је „за успомену” снимао високо друштво које се ту окупљало.
 |
| Вук Караџић на фотографији Анастаса Јовановића из 1850. године. |
Док је Анастас Јовановић радио у Бечу, путујући фотографи већ су освајали Србију, а вест о свом боравку оглашавали су у новинама. Рецимо, један путујући дагеротиписта је 1844. године, три пута заредом, давао оглас да поседује машину „за малање лица” и да „обитава у кавани Дунавовића до варош капије”. У наредним годинама још пет-шест фотографа радило је на терену, а неки су се рекламирали да сликају „на американски начин”. Осим довољно светлости, нису тражили неке посебне захтеве: муштерију су постављали у двориште или на терасу, испред равног зида или затегнутог платна. Године 1852. Београд је посетио сликар и фотограф Карло Сатмари, који је радио на месту некадашње велике пијаце, испред Капетан Мишиног здања. Али, мало ко је од грађана могао себи да приушти то задовољство, називано „скидањем образа”. Цена од пет форинти сребра за једно лице и осам форинти сребра за више лица била је прилична. За ту суму могло се купити сто ока (око 120 килограма) брашна, или шездесет ока белог хлеба, или да се уплати ручак за скоро месец дана у некој бољој кафани. Ипак, појединци нису жалили новац – испуњавали су себи жељу да се фотографишу и кући понесу то чудесно „огледало које се сећа”.
Прве фотографске муштерије уживале су да дагеротипије, због савршене јасноће и мноштва детаља, посматрају кроз лупу. Међутим, то се односило на мушкарце, не и на већину сујетних жена које су се жалиле да, због неумољиве оштрине и јаких сенки, на сликама изгледају ружно, „мрко и старо”. Дешавало се да због љутње толико жељени портрет и не понесу кући, иако их је приказивао у најлепшим костимима и шеширима. Зато је прелазак на „талботипију” – фотографију на хартији (названу по аутору Талботу) – испунио жеље свима који су очекивали да имају „лепу слику”.
 |
| Млада жена са белим шалом, накнадно бојена фотографијаАнастаса Јовановића из 1842. године. |
Мајстори су искористили чињеницу да хартија може да се боји, па направили „колор” фотографије. Путем ретуширања прикривали су све недостатке модела: „пеглали” су боре, смањивали нос, наносили руменило, додавали сјај очима... И старим и младим особама често су ласкали и улепшавали их „за све паре”. Портретисани су тако губили личност, па су изгледали као да су изашли из истог калупа. Кад су, због претеривања у боји, фотографије почеле да наликују акварелима, фотограф и „академички живописац” Ђорђе Кнежевић међу првима указао је да „ретуширане фотографије нису трајашне”. Међутим, његова упозорења готово нико није схватао озбиљно, јер се жеља за зарадом стављала у први план.
Од 1854. године, захваљујући проналаску Андре Адолфа Диздерија, фотографија је постала јефтинија и приступачна већини људи. Овај познати француски фотограф измислио је камеру која, с више сочива, одједном може да сними осам портрета. Добијене контакт копије лепљене су на картон величине посетнице, димензија 6,5 са 10 центиметара, и то их је чинило погодним за стављање у албуме и за слање у писмима. Публици је најпре понуђено да купи визиткарте с портретима крунисаних глава и важних историјских личности, затим репродукције уметничких дела, слике старих тврђава, катедрала...
„Картоманија”, која је завладала широм Европе и достизала милионске тираже, није мимоишла ни Србију. У њој су се, поред портрета чланова владајућих породица, издавали и портрети знаменитих личности, на пример Вука Караџића, Доситеја Обрадовића, кнеза Лазара, цара Душана... Слике су прво израђиване у литографији, потом су умножаване, лепљене на картоне величине посетнице и продаване у папирницама и фотографским радњама. Некад се за двадесет цванцика могло добити дванаест комада визиткарата, док се појединачна цена кретала од три до четири цванцика. Данас су позната два таква албума која су припадала кнежевској породици Обреновић, и у њима су портрети чланова ове династије и портрети других европских владара, као и портрети славних личности из српске историје.
 |
| Професор Драгољуб Поповић са тек венчаном супругом Мицом 1902. године на фотографији Милана Јовановића. |
Пошто је, због приступачнијих цена, све више људи из града и села долазило да се слика, фотографи су стекли сталне муштерије, па су могли да одржавају радње. Први стални фотографски атеље у Београду отворио је Флоријан Гантенбајн из Швајцарске, и то код Саборне цркве, у близини Зеленог венца, највероватније 1861. године. У наредних десет година маса света прошла је кроз његов атеље да би се „зраком портретисала”, најчешће у целој фигури. Постојала је пракса да фотографски атеље обично отвори странац, а да му се затим придруже наши људи, и уједно уче занат. Рецимо, Рикард Мусил и Мирић држали су атеље код „Златног Прага”, у кући Илије Коларца у Београду, па Христић и Книрш... Што је необично и за Европу, једна жена – Ана Фелдман – водила је око годину дана атеље у Београду. Дошла је из Беча и у огласу у „Видовдану”, од 5. августа 1865. године, потписала се посрбљено као Анка Фелдманова. Највећи број атељеа налазио се у Кнез-Михаиловој и околним улицама, али било их је и на Малом Калемегдану, у Топчидеру, а ван Београда, у Крагујевцу, Нишу, Врању, Јагодини, Шапцу... За ове „дућане” користиле су се обично дворишне, дрвене бараке с косим стакленим кровом, а тек касније мансарде зграда у центру града.
Пошто се није правила разлика да ли је пред камером владар, чиновник, трговац, официр, сељак, сви који су долазили код фотографа добијали су сличан „краљевски” портрет и то за свега неколико новчића. Људи су тај дан доживљавали као мали празник: свечано су се облачили, дотеривали, намештали фризуру... Кад је требало да следе упутства фотографа како да позирају, док седе или стоје, то су радили с пажњом, често и страхом, и најчешће су испадали укочено и уштогљено. У почетку се од муштерија тражило да седе у фотељи и да руку држе на столу, или да њом придржавају главу. Тај став „мислиоца” биран је из практичних разлога, јер је требало издржати и до педесет секунди непомично, да глава не клоне. Некада су женама у руке стављане вазе и књиге, док су мушкарци држали сабље и кубуре.
 |
| Бранислав Нушић на необичној фотографији Милана Јовановића из 1904. године. |
Пет сталних атељеа, који су 1870. године радили у Београду, ратовали су преко огласа, тако што су спуштали цене или уводили новитете и погодности које други немају. На пример, да би привукао муштерије и пробио се на тржишту, Јован Влаховић истицао је да је свој салон „пријатном топлоћом удесио”. Други су се хвалили отмено уређеним салоном и раскошним, скупоценим намештајем (стилским фотељама, столицама, сточићима и вазама), који су најчешће доносили из својих станова. Међутим, у Немачкој, Аустрији и Америци производила се најразличитија опрема за фотографе: библиотеке с нацртаним књигама, камини, сеоски предели, стене, дрвеће, раскошни накит... Све лепо и лажно.
Већ у то време мање се помињао начин снимања, истицало се да се фотографије веома вешто ретуширају, чак и машинским путем. У наредним годинама на ову „чаролију која може да заустави време” све више се гледало као на могућност добре зараде. Због масовне израде, квалитет је опадао, а само су ретки појединци желели и успевали да се уздигну до уметничких вредности. Рецимо, Милан Јовановић, дворски фотограф и брат чувеног сликара Паје Јовановића, урадио је крајем 19. века вредне портрете својих пријатеља, сликара, писаца и научника. Његов атеље с одличним природним осветљењем, налазио се у Улици краља Милана, у згради биоскопа „Звезда”, на првом спрату. Њега су радо посећивале отмене даме, обучене по најновијој моди, па су тако за приватне збирке настале праве (и у Србији прве) модне фотографије. Али, већина његових колега задовољавала се осредњошћу, што је потврдио и закон о радњама из 1910. године, који је фотографе, до тада сматране за самосталне уметнике, сврстао у занатлије.
 |
| Непознати грађани из албума Анастаса Јовановића снимљен 1850. године. |
Чувари породичног стабла
Веома брзо грађани су пожелели да у фото-албумима чувају своје фотографије и фотографије чланова породице. У салону, који је постао обавезни део отменог стана, породични албум држао се на видљивом месту и с поносом листао кад би долазили гости. Раније су фотографије стављане у медаљоне, кутијице, рамове, брошеве, прстење од злата и бронзе али, како се број фотографија умножавао, осмишљен је бољи начин њиховог чувања. Први албуми индустријски су се производили шездесетих година 19. века и имали су мали формат, кожни повез и металну копчу за затварање. Главна производња за целу Европу била је у Немачкој, а наши људи су овај модни новитет најчешће куповали у Бечу или Пешти.
Убрзо албуми су постали мање трајни, али су се све више обогаћивали новим, модерним садржајима: фотографијама рађеним у природи, „у авлији”, у бањама, на излетима, на летовању, током недељне шетње... Све мање су се тражиле зашећерене и улепшане слике рађене за показивање гостима, а све више оне које ће чувати успомену на неке пријатне тренутке. У њихову израду укључили су се и фотографи аматери, и то захваљујући „Кодаковој” бокс (кутијастој) камери, која је пуштена на тржиште 1888. године, уз рекламу: „Ви притисните дугме, а ми ћемо учинити све остало!” Колико људи их је послушало, видело се на првој аматерској фотографској изложби која је, с готово хиљаду радова, одржана 1901. године у Београду.
На тој изложби, поред непознатих, учествовале су и славне личности. На пример, књижевник Бранислав Нушић приказао је педесет осам фотографија које је снимио на Косову и Метохији, док је у Приштини радио као конзул. Чак се и једна жена – Анђа Магдаленић, супруга генерала Магдаленића – нашла у друштву фото-аматера. А шта су у доколици и за своју душу „шкљоцали” љубитељи фотографије? Најчешће „мали свет”, догађаје с улица, излетишта, одмора... Појединци су у тајности правили и „срамотне слике”, због којих су завршавали „у апсу”, о чему је у својој књизи, 1909. године, писао министар Ђорђевић. Неке од најлепших аматерских фотографија забележио је Марко Стојановић. Ту су летњи, отворени трамвај, заспали бозаџија, радознала комшиница која вири с балкона, стари разносач „Србских новина”, господин са сунцобраном, уморни амалин (носач), деца која се клацкају на обичној дасци, људи који узвикују: „Гуске за старо, госпоја!”... Као најбољи судија, време је показало да су аматерске фотографије веома вредне јер, попут дневника, описују живот обичног света и чувају дух епохе!
Данас се многе старе фотографије чувају у музеју примењене уметности и приватним породичним албумима. Неке друге, које су „осиротеле” и остале без правих власника, завршиле су на бувљим пијацама, где чекају да их неко откупи. Ако су купци колекционари при том и уметници, дешава се да им нечије старе успомене постану велико надахнуће и део стваралаштва. Рецимо, стрипски цртач Александар Зограф у књизи „Полован свет” показује фотографије које је спасао од заборава: војнике који шаљу поздрав из ЈНА, девојчицу која у школи пише слова зрнима кукуруза, кицоша који позира у купусишту, девојку која позира у холивудском стилу... тако одбачене фотографије добијају нови живот и оправдавају веровање да су настале како би трајале „за вечност”.
Аутор:
Весна Живковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
