Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Исповест једног паука / Вал Монд


ОДБЕГЛИ

    
Читава незгода била је несрећна претходница трагедије пудлице са колицима у Сент Џонс Вудсу...

адам се да сте уживали у „Кокошијем Божићу”, причи која је објављена у „Забавнику” 20. децембра прошле године, међутим, да ли је ико од вас, тамо приметио трик с насловне стране?
    Да, у праву сте, на насловну страну ускочио је ђаволски страшан и врло гадан миш. Потпуно непозван. Да ли је било ко икада чуо за миша који држи мач и носи шлем? Наглашавам да су кокошке све саме обавиле. Вал Монд никада није, и никада и неће писати о мишевима.   Као прво, она налази да су приглупи, цијукави, непромишљени створови (не опако забавни као пацови), а осим тога, други људи су о њима већ писали. Погледајте „О мишевима и људима”, или „Госпођа Мишица”, или чак „Маус”.
    Не плашим се паука. А ви? Пауци су корисна створења. Они праве свилу. Заиста ми је веома драг мој црвени кимоно од свиле са крилима.  Добар део паука има осам очију те су најбољи сведоци у сваком правном случају. Они боље користе очи него што хоботнице употребљавају својих осам ногу. Осам је један од мојих врло срећних бројева, као 5 и 3, или, најбољи од свих – 13. Али никада, никада 7 или 12. Настојим да спавам по цео дан 7. и 12. у месецу како би време брже прошло, док сам на сигурном месту. Никада не прихватам 7 или 12 ружа од обожавалаца.
    Прича о шатору коју ће вам испричати истакнути и правно обучени паук збила се 12. јула 2007. године, дана тако упакованог у бројчано лошу судбину да бисмо могли да се упитамо како се уопште ишта добро на свету могло догодити тог злокобног дана?

                                                      

ве се збило у раним часовима, тог тмурног летњег јутра на имању леди Гледис, крај дивљих обала Дорсета, на југу Енглеске. Кобни ветрови почели су да дувају после поноћи.
   Шатор је био вишебојни драгуљ од изворне хајтекс тканине Ванго са страницама које су допирале до земље, што је било одлично за нашу пауковску чету и као ловиште за прегрејане мушице. Било је то врло мемљиво лето, тако да су све сорте подземних буба настојале да умиле у шатор. Са пуним стомацима после још једног успешног дана ткања и предења за нама, сви смо попадали у сан – све очи беху затворене – па нико није ни приметио да је грозни ветар почео да дува.
   Шатор је припадао одважној породици интелектуалаца (не могу да кажем и интелигентних људи) – Лисичићима. Били су интелектуалци јер би сваке вечери, пошто би појели своју пасту са туњевином (на томе су живели, будући да су били градске лисице, рођене у околини Лондона), изашли са својим бакљама (у облику оловке, и различитих величина) и почели да читају књиге из библиотеке. Нико од њих заправо није имао довољно новаца да купује књиге у књижари. У ствари, лисице уопште (као и ми пауци) избегавају продавнице.  Настојимо да се мувамо испред радњи, али не улазимо, будући да су трговци немилосрдни ниткови. На жалост, Енглеска је њих препуна, како је уосталом и сам Наполеон приметио.*



    Једног по једног, сан је обузео чланове породице Лисичич и они су затворили својих десет очију поступно, по старости, почев од најмлађе, девојчице лисице природно коврџаве косе по имену Линка. Нама пауцима због тога је лакнуло, будући да је светлост бакље крајње досадна и продире све до дна душе и, с обзиром на то да имамо толико много очију, то је онда право мучење. Дакле, до тренутка када је најстарији члан породице, Тата Л, угасио своју џиновску гумену бакљу, ми смо сви били на ивици разума и исцрпљени. То је разлог због којег ми – који смо обично први када треба да се шпијунира** те све уочавамо – тада нисмо чули ветар како се подиже, све док није постало прекасно.
    Али Линка је чула и њено врискање и урлање пробудило је све.
    ,Тата, тата, сви остали. Упомоћ. Шатор ће одлетети. Упомоћ.'
   Сви осим Маме Л поскочили су до неба – добро, не баш сасвим, ми пауци волимо да претерујемо. Шатор је био недирнут у том часу, те нико од нас није могао да види небо. Уосталом, то је и сврха шатора. Да чврсто држе ван домашаја и небо и звезде.
    ,Нема потреба да паничите', рекао је један једини Линкин брат, по имену Ел (изговара се Л, због очигледних разлога).
    ’Тата и ја имамо наше бакље и чекиће. Изаћи ћемо и проверити да ли су шаторски клинови сигурни, а затим ћете сви моћи да се вратите на спавање. У ствари, идите да спавате одмах. Следите Мамин пример.   Оставите нама да решимо ствар,’ рече Ел смело, премда се трзао од страха испод своје пругасте пиџаме.
    Мама Л је заиста чврсто заспала, не мичући се, као насукани кит, са спаваћом капицом на глави. Слатко је сневала и неслатко хркала.   Потпуно безбрижно. Ми пауци нисмо нимало мирне природе. Увек смо на делу. Запослени као пчелице или мрави које често подражавамо и стално им се дивимо. Штета што није могуће наћи више мрава у Дорсету. Тол’ко уживамо у њиховом друштву.

итлајући чекићима наоколо без престанка, Тата Л и Ел изван шатора ударали су, звекетали и тукли клинове веома храбро. Киша се убрзо придружила ветру. Премда има паука који могу да изађу на крај са водом и живе чак испод ње у савршеном складу са морским краставцима, за нас, земљи привржене пауке, на жалост, вода је непријатељ, па смо тада дошли до страховитог слома живаца. Вода уништава наше мреже без икакве милости.
    ,Смилуј нам се’, вриснула је Линка и њена старија сестра Снежа (необично се римује са – мрежа), док су се држале једна за друга у страху, уплетених бркова. Сат за сатом, под варљивом месечином.   Мушкарци лисице наставили су да се боре. Чинило се да ће све трајати вечно, а онда се догодила најгора ствар. Шатор је попустио и процурео, па је вода почела да улази, у почетку кап по кап... будећи Маму Л као да је неко продрмао. Она се придигла са снажним трзајем панике, цепајући ноћну капицу у знак узбуне.
    ,Упомоћ, и-ју – напоље – ’ајмо напоље. Сада, овог часа. Немамо ни трена за губљење. Морамо да спасемо књиге из библиотеке. Оне не смеју да буду поквашене. Не могу себи да дозволим плаћање казне. Тата Л, ми долазимо... молим више мрдај, мање причај... Трчите, трчите спасите животе...“
    Превише хитро за нас пауке догодио се тада излазак породице лисица, док су Мама Л и девојчице пуниле књиге из библиотеке у ,Сеинзберис’ пластичне врећице и напуштале шатор (и нас) 0150 да се више никада не видимо.
    А да су се само једном осврнуле у дивљем бекству, не би се претвориле у стуб соли – Дорсет није Мртво море...*** – већ би виделе призор који није прикладан за рањиве очи. Не само што се шатор ишчупао из земље, уз трзај постранце и убио човека – једног од закупаца леди Гледис који је, нањушивши лисичју крв, изашао да види шта сав тај русвај значи – већ се подигао, у застрашујућем миру, и као живи створ, полетео према мору са свима нама што смо се држали за његова крила као за драги живот.
    Читава незгода (као што можете да видите, ја, као и већина из мог друштванцета преживели смо да бисмо испричали причу) била је несрећна претходница трагедије пудлице са колицима у Сент Џонс Вудсу. Ако имате још само часак, упутићу вас. Није за чуђење, догодила се испред продавнице – ни мање ни више него једне од ових нових помодних све-у-једном мини супермаркета. Колико су само продавнице опасна места, нарочито ако су смештене, као што је ова била, на северној лондонској падини! Господин седефастих очију, звани  Доерти... можда сте чули леди Гледис да га помиње.... ноншалантно је везао своју пудлицу у ружичастој јакни за колица изван радње, док је он ушао да купи сардине. Већина паса, укључујући и пудлице, воли сардине.

астрашујућим стицајем околности, био је то 7. децембар и ја сам намерно започео пауковску хибернацију тог најнесрећнијег дана. Чврсто сам заспао у тим истим колицима када их је налет ветра, вероватно дувајући чак из Дорсета, истргнуо са места где су стајала и покренуо низ плочник па низбрдо, заједно са јадном старом пудлицом која је цвилила молећи за милост. Колица су кренула напред таквом брзином, да су убила човека који се задесио ту, чистећи лишће са свог дела тротоара.
    Срећом по њега, стари Доерти не само што је имао мене као величанственог сведока одбране, већ је био у могућности да употреби све своје старе папире из ,случаја убиства шатором без предумишљаја’ и успео да одбрани и себе и пудлицу – мада не и колица – од кривице и одговорности за ту несрећну пропаст“.
*Une nation de boutiquiers
**на енглеском – spies, јер су прва три слова
иста и код именице spider, што значи паук
*** Књига Постања


Аутор: 
(с енглеског превела Мирјана Огњановић)
Илустровао: 
Добросав Боб Живковић
број: