Новогодишњи обичаји света

ОД ТИШИНЕ ДО ПЛОТУНА

Ово је један од најстаријих и најлепших празника свих народа на планети. Па ипак, свима не почиње истог дана, нити је сви дочекују на исти начин. Зашто?

Не мере сви време по грегоријанском календару, па има и оних којима 1. јануар није први дан нове године. Вијетнамцима на пример, или Кинезима, Јеврејима, Тамилима, муслиманима, православцима... Некима долази и више пута годишње, као, рецимо, код нас – два пута. Међутим, добра страна овог међународног несагласја су новогодишњи обичаји. Питање је да ли би их било толико много да се почетак нове године истовремено слави свуда на свету.
Текст који следи је кратак, веома кратак, водич кроз светске нове године. Поређане су по грегоријанском календару, зато што га користи већина људи на свету, а нарочито зато што га и ми користимо.

             Јабука с медом

За Јевреје је 28. септембра по грегоријанском календару почела 5772. година. Они године броје од Адама и Еве, сматрају да је тада настао свет, и да је то било 3761. године пре наше ере.

    На јеврејском, нова година каже се Рош ашана и у дословном преводу значи „глава године”. Слави се у месецу тишри који је седми месец јеврејског календара, на дан младог Месеца. Зашто се не слави у нисану, у првом месецу јеврејског календара? Зато што у Талмуду, светој књизи, пише да је свет створен у месецу тишри.
    За разлику од нових година већине људи, Рош ашана није весео празник. Озбиљан је, зато што је намењен преиспитивању сваког Јеврејина о ономе шта је урадио и постигао претходне године. Обичај је да се на дан нове године, ујутро, иде у синагогу. Она је сва у белом, па и завеса на орману где се чува света књига Тора. Хахам, глави свештеник, након што је изрекао благослов и молитву, пред отвореним дверима синагоге устима приноси шофар. То је свети рог, користи се само у новогодишњој служби у синагоги, и позива људе да се замисле над својим животом. На звук шофара, верници – дубоко поклонивши се и не дижући поглед, био би то грех – прате његов јек који буди њихову савест. Ево како је овај обичај у књизи „Јеси ли ти разапео Христа” описао Жак Конфин:
    „Смерно и богобојажљиво верници прате то завијање које душу испуњава језом. И сви осећају своју сигурност, безвредност свега, око чега се води та непоштедна животна борба, и блажени су што поседују то безмерно богатство, тај јединствени чаробни шофар, којим они могу непосредно да опште са Свевишњим. Да Га призивају и да Му се моле. И то право у – ухо!”
   Јевреји верују да је Рош ашана време када се сва човекова дела стављају на тас правде. Ниједно неће бити заборављено, зато што се тада, како се верује, отварају Књиге сећања. На Рош ашану отварају се и Књиге живих, зато што се тада одлучује чије ће име бити уписано у Књиге, а чије неће, односно, ко ће бити жив те године.
Јеврејска нова година прославља се мирно, у породичном окружењу. Прво се прочита молитва, благослове се хлеб и воће, а затим се вечера. На трпези је обавезна јабука која се премаже медом, како би година била слатка. Хлебови су искључиво од белог брашна. Морају да буду округли, зато што је круг симбол годишњег циклуса. Зову се чала. На столу је обавезна риба с главом како би Јевреји били глава, а не реп међу народима, те да би их било онолико колико има рибе у мору.
   Незаобилазан је и нар, како би живот и година пред нама били испуњени као што је нар испуњен зрнима. У народу се каже да нар има тачно 613 зрна колико има и божијих заповести у Тори, светој књизи Јевреја, од чега се 365 заповести односи на оно шта не сме да се чини, а 248 на оне које треба да се чине. Припрема се и кувани језик или други делови главе животиња или риба, чиме се симболично указује на „главу године” – значење речи Рош ашана. Сервирају се и урме, црни пасуљ, празилук, спанаћ и тиква. Друге ноћи Рош ашана на трпезу се износи свеже воће како би наредна година била благословена.

                                               Из зрна грожђа

    Исламска нова година почиње првог дана месеца мухарама по исламском календару. Ове године, 27. новембра по грегоријанском календару, муслимани су обележили нову 1433. годину.
   Исламска нова година се не прославља, више је културни догађај него гала прослава. Нема песме и свирке, људи дочекују празник у трезвеној атмосфери, у миру и уз молитве. Мушкарци иду у џамију, тамо се учи Куран, и разговара о догађају који се десио на тај дан. У кући се окупља породица за трпезом свечанијом него иначе. Обичаји нису бројни.
   Уобичајено је, рецимо, да се тог дана у кућу уноси нешто ново, део намештаја, неки уређај, било шта што симболише нови почетак. Један од обичаја је да жене пре нове године сакупе зрна пшенице у кофу како би до нове године из њих израсле стабљике, симбол рођења нове године и долазак пролећа.

   Највише људи на свету испраћа Стару а дочекује Нову годину између 31. децембра и 1. јануара, зато што, како смо већ написали, већина време мери према грегоријанском календару.
   За католике, празновање првог дана нове године је део божићних празника који трају од Бадње вечери, од 24. децембра, до 6. јануара, до црквеног празника Три краља. Сматра се да је обавезно обележје нове године украшена јелка. Легенда каже да је кићење почео утемељитељ протестантизма Мартин Лутер. Он је, шетајући кроз шуму, био задивљен хиљадама звезда које су светлуцале кроз грање јела. Толико је био очаран призором да је одсекао мало дрво и однео га кући. Да би оживео исту лепоту коју је видео у шуми, закачио је и мале свеће на гранчице. Од тад, значи од 16. века, јелке се ките у кућама, по улицама, њима се украшавају јавне зграде, излози, укратко – сви простори.
   Некада је било обавезно нову годину дочекати у кући, са својима, уз свечану вечеру са печеницом, тортама и шампањцем. Флаша шампањца отвара се у поноћ и уз куцање пуним чашама и пољубац, укућани једни другима пожеле да им нова година донесе срећу, здравље и весеље. Ко данас дочекује нову годину у кући, придржава се тог обичаја. Многи јој, међутим, наздрављају у ресторанима и по градским трговима. У поноћ је обавезан ватромет, остатак старог обичаја када су у Немачкој људи ишли улицама и звецкајући правили буку не би ли отерали зле духове. И у кући и на улици, било где, подразумева се весеље, пиће, бука и свечана одећа, или макар, неки новогодишњи одевни детаљ.
   Католички новогодишњи обичаји везани су за лепе жеље и очекивања. Шпанци у поноћ једу 12 зрнаца грожђа да би им сваки месец наредне године био сретан и успешан. У Грчкој се служи колач у коме је умешен новчић за срећу. Први комад колача одломи се за малог Исуса, други за домаћина, а трећи за кућу. Ако се новчић нађе у трећем парчету, породица ће бити срећна. Аустријанци верују да ће им срећу донети сладолед од менте у облику детелине, а Британци да ће им срећу донети гост који им први уђе у кућу, па је пожељно да то буде мушка особа с поклонима. Сицилијанци верују да треба јести лазање, никако макароне.

                                                 Женски Божић

   У Србији се славе две нове године: једна стиже 1. јануара, а друга, названа српска или православна, 14. јануара. Наиме, Српска православна црква је до данас сачувала јулијански календар, а народ није имао ништа против да има два разлога за славље.
   Српска нова година дочекује се у поноћ између 13. и 14. јануара, најчешће у друштву с пријатељима, у ресторанима, или на организованим прославама у центру града. Уз руковање и пољупце, жели се „Срећна нова година”. У кући се спрема вечера с печењем, сармом, подварком, колачима и пићем. Поклони се углавном не размењују, зато што је то учињено 1. јануара.
   По традицији, Српска нова година део је божићних празника. У неким крајевима овог дана понављани су обичаји везани за Бадњи дан и Божић. Са радошћу се ишчекивао полажајник и бадњак уносио у кућу. Ломила се василица – колач сличан чесници, у којем су скривани новчић и друга знамења као симболи благостања, здравља и напретка. На тај дан су у Војводини на раскршћима палили ватре. Светлост и ватра требало је да донесу радост и очисте од грехова. Четрнаести јануар жељно су ишчекивале и неудате девојке. На овај дан, у неким крајевима познат и као Женски Божић, гатале су да ли ће се удати у години која долази. Пре свитања, после непроспаване ноћи, девојке су се пеле на таван и са њега бацале своју обућу. Ако су врхови опанака били окренути од куће, веровало се да ће се девојка удати, и отићи на ону страну према којој се обућа окренула при паду. За вечеру је неопходно спремити печено прасе и друге ђаконије, и крофне за поноћ.

Петнаест дана славља

Крајем јануара и почетком фебруара по грегоријанском календару, на Тибету чекају Лосаср, нову годину. Тачније, 25. дана 10. месеца тибетанског календара. Прославља се недељу дана.
Последња два дана старе тибетанске године зову се Гутор. Обичај је да их Тибетанци проведу темељно чистећи кућу, и припремајући храну за прославу. Обавезно се спрема супа од девет састојака: пиринач, пшеница, месо, слатки кромпир, сир, зелена паприка, резанци, грашак и ротквице. Првог дана Лосара, рано ујутро, сви се окупају, обуку нову одећу и одлазе у храмове како би боговима однели понуде. Затим одлазе кући, на свечани породични ручак. Уз тањир супе од девет састојака наређају се округлице направљене од папира, шљунка или комадића дрвета са исписаним реченицама које предвиђају будућност. Обавезан је и колач и алкохолно пиће чанг. Куће су им украшене сликама Сунца и Месеца, а ноћу их осветљавају уљаним светиљкама. Другог дана је – забава.
   Традиционални плес представља борбу између краља и његових министара и то је врхунац доброг расположења. Те ноћи бацањем бакљи што даље од куће бацају се и зли духови претходне године.
   Од свих људи на свету, Кинези се новој години најдуже и најбурније веселе – чак 15 дана! По грегоријанском календару она сваке године пада између 21. јануара и 20. фебруара, па ће тако први дан наредне кинеске нове године бити 23. јануар 2012. године. Биће то година Змаја.
   Да је прослављање нове године изузетно стари кинески обичај, открива легенда о немани Ниан. На савременом кинеском језику, реч Ниан значи – година. Према легенди, неман Ниан нападала је људе уочи нове године.

   Имала је тако велика уста да је могла да прогута и неколико људи одједном. Сви су је се плашили. Једног дана пришао јој је један старац и рекао: „Чуо сам да си веома моћна. Али, питам се да ли смеш да прогуташ и месождере уместо људи? Ниан је прихватила изазов и прогутала многе месождере и грабљивице. Показало се да је старац био прерушени бог. Ниан је после тога нестала, а животиње које није појела, сакриле су се у шуми и, бојећи се од Ниан, нису одатле излазиле па ни нападале људе у селу. Нестао је и старац. Али, пре тога, научио је људе да стављају украсе од црвене хартије на прозоре и врата на крају сваке године и да испред куће пуцају петарде како би преплашили Ниан ако јој падне на памет да се врати, зато што се она плашила и црвене боје и пуцања.

                                                  Фењери за крај

    Од тада се преноси обичај прославе победе над Ниан. Украшавање куће црвеним тракама и лампионима, и ватромет више немају улогу плашења митске немани, већ су део свечане атмосфере на прослави, и обилато се користи. Прославља се сваког дана по другим обичајима.   Првог дана дочекују се богови неба и земље у кући, породично. Кинеска породица тада једе Јаи, вегетаријанско јело, са коренастим и влакнастим поврћем коме се приписују моћ да доноси срећу и здравље... Једе се цела риба – представља заједништво и обиље, и цело пиле – симбол потпуности и просперитета. У Северној Кини једу се кнедле, симбол богатства, а на југу се после поноћи прави колач године, како би се његови парчићи послали пријатељима и рођацима. Вече се завршава пуцањем петарди.
    Другог дана, рано ујутро, деца поздрављају родитеље желећи им здраву и срећну нову годину, а родитељи им дарују црвене коверте или црвене пакете са новцем. Износ новца треба да буде у парним бројевима. Тај дан посвећен је прецима и свим боговима. Верује се и да је то рођендан свих паса, па су према њима Кинези тада посебно љубазни. Трећег и четвртог дана удате ћерке посећују домове родитеља. Петог дана остаје се у кући како би се славио Бог богатства. Нико никог не посећује, да би се шестог дана ишло у госте рођацима и пријатељима. Размењују се и мањи поклони, слаткиши на пример. Сви се мире, заборављају ружне догађаје, и једни другима искрено желе мир и срећу.

   Седми је дан пољопривредника, они износе своје производе, једе се риба за успех и тестенина за дуговечност. Осмог дана је породична вечера и у поноћ се моле Богу неба. Деветог дана се носе понуде цару Жад. Десетог до дванаестог дана приређују се обилне вечере за рођаке и пријатеље.    Тринаестог дана справља се храна којом се чисти организам од претходних вечера. Четрнаестог дана су припреме за прославу Фестивала фењера, који је наредне вечери, последњег дана новогодишњег празника. Породице ходају улицама с упаљеним фењерима, опште је весеље.

                                            А боговима – шаран

    За кинеску нову годину везана су и многа веровања. На пример, верује се да целу кућу треба очистити дан пре, и сав прибор за чишћење склонити, а никако на сам дан нове године како срећа не би била обрисана. Дан после дозвољено је чишћење, али ка средини просторије. Верује се да ће, ако се ђубре помете преко прага, неко од укућана отићи далеко. Сва прљавштина и смеће морају да се износе на мала врата. У поноћ на нову годину, сва врата и прозори треба да буду отворени како би стара година могла да изађе.
   Све дугове треба вратити до нове године, и на тај дан не треба ништа позајмљивати, како се не би то исто чинило целе године. Не треба изговарати ружне речи. Не треба изговарати реч „четири” зато што на кинеском звучи као реч „смрт”. Смрт и умирање се не помињу, и не причају се приче о духовима. Не треба се сећати старе године, како би све било окренуто новом почетку. Ко плаче на нову годину, плакаће целе године. Ни деца се не туку због несташлука како не би плакала. Не треба прати косу, како се не би опрала срећа. Треба носити црвену одећу. Не треба користити ножеве, то може одсећи богатство. Данашњи Кинези, иако не верују у ове ствари, поштују их и спроводе, одржавајући тиме своју традицију.
   Вијетнамци нову годину славе истог дана кад и Кинези, али само седам дана. Они користе локалну верзију кинеског календара с разликом у часовној зони. Верују да им тај дан утврђује судбину наредне године. Украшавају бамбус звонима и цвећем, а куће жутим цветовима који, верују, доносе благостање породици. На кућном олтару свих седам дана гори тамјан као дар прецима. Поштују обичај даривања шарана боговима, обавезно праве сутлијаш, пудинг и свињетину. Лубеницу сматрају срећним воћем зато што има црвени плод. Један дан прославе обавезно посећују своје наставнике.

                                                  Пет забрана

   Између последњих дана фебруара и првих дана марта по грегоријанском календару, а рачунајући месеце по лунарном календару, нову годину прослављају становници идонежанског острва Бали. Следећа балинежанска нова година – Њепи биће 1934.
   Њепи се прославља у тишини. Претходи јој Дан тишине. То је један од најважнијих празника, па свака кућа месецима унапред почиње да прави ого-ого, демонску статуу направљену од трске и папира, често огромну, која симболизује зле духове. Пред прославу сви изнесу своју статуу и у паради крену до најближе плаже. Носе и понуде другим боговима, жртве, обавезно биљног порекла. У паради се гласно свира, пева и плеше. Кад стигну на плажу, увече, спаљују ого-ого и тиме најављују нову равнотежу богова, природе и човека. Затим одлазе кућама. Идућег јутра у шест почиње Њепи.

За становнике индијских држава Тамил Наду, Керала и Пудучери, и за тамилско становништво у Малезији, Сингапуру и Сри Ланки, Нова година почиње 13. или 14. априла по грегоријанском календару. По тамилском календару тада наступа пролећна равнодневица. Пре три године влада државе Тамил Наду укинула је тамилски календар, али тај потез није се нарочито осетио у пракси, па становници и даље славе нову годину по старом календару. Тог дана на снагу ступају пет забрана: забрана рада, путовања, паљења ватре, телесних уживања и храна. И тако све до идућег дана у шест ујутро. Тај нови дан посвећен је посетама пријатеља и узајамном мирењу и опраштању.
И тако, сваки народ има неки свој обичај и неки који имају и други. Спаја их нова година, и ново очекивање среће и лепог живота које њен долазак подразумевају сви на свету .

Аутор:

Соња Ћирић

Новогодишњи обичаји света

Активне теме форума

Нови корисници

Тренутно на сајту