3320 25. 9. 2015.
Куд се деде доброчинство?
ОД НАС КАД НАС
Некада су они који су имали умели и да оставе потомству. Ово су само неки од лепих примера
ветли примери наших предака доброчинитеља и задужбинара одувек су били на понос и част. Међутим, како је 20. век одмицао, број добротвора, задужбинара и легатора сразмерно се смањивао, те је данас њихов број далеко мањи од стварних потреба друштва. Довољно је погледати листу српских добротвора коју износи Википедија, па уочити несразмеран број добротвора 19. и почетка 20. века с овим из наших времена. Нека овај поглед у прошлост српског задужбинарства буде прилика да се још једном подсетимо неких племенитих чињеница из живота великих људи наше прошлости.При самом врху пантеона српских добротвора свакако се налазе они који су несебично даривали и помагали образовање и науку, тачније Београдски универзитет. Велики и мањи добротвори су својим фондовима и задужбинама несебично помагали нашој науци, дајући пример будућим поколењима да је подизање нивоа образовања једини сигуран и известан пут у бољу будућност.
Из искрених побуда и љубави према своме „отечеству”, благородни завешталци – попут капетан-Мише Анастасијевића, краља Милана и краљице Наталија Обреновић, Ђоке Влајковића, Ђорђа Вајферта, Луке Ћеловића Требињца, Јоце Вујића и многих других – помагали су даровитим и вредним ђацима и студентима. А они су, иако највећем делом пореклом из скромних или сиромашних породица, марљивошћу стасали и постали водећи људи науке, културе, образовања, вере, спорта, дипломатије, политике, али и других области јавног живота.
етопис знаменитих дародаваца 19. века бележи име Павла (Хаџи) Риђичког Скрибешћанског (1804–1893), кога с правом сматрају оцем српске египтологије. Занимљиво је да је прва и једина аутентична египатска мумија која се чува код нас доспела управо захваљујући овом великом светском путнику и пустолову. Пореклом из угледне породице у Мокрину, Риђички се дружио с кнезом Михаилом, Бранком Радичевићем и многим другим познатим личностима 19. века. Као страствени путник обилазио је, како је сам написао, „веће европске вароши у тежњи да упозна свет у вишој културној образованости него што се у нас налази”. Тако се, средином 1888. године, Риђички писмом обратио Народном музеју, са жељом да јавности прикаже мумију коју је у Луксору купио „не за себе, већ за српски народ”. Излагање мумије по њему било би хуманитарно, јер би се прикупљен новац од улазница дао у добротворне сврхе. Током лета исте године више стотина заинтересованих посетилаца видело је у Народном музеју изложену египатску мумију која представља свештеника Несмина, данас познату као „београдску мумију”. Тадашњи управник Народног музеја Михајло Валтровић захвалио се Риђичком на племенитом гесту и обавестио га да је читав прилог од продатих музејских улазница предат градској управи за васпитање сиромашне и напуштене деце.
ије претерано рећи да се међу старим српским сликарима по моралу, доброти и хуманости посебно истицао Урош Предић (1857–1953). Он је прву самосталну изложбу приредио исте године када је у Београд дошла египатска мумија, али не у Народном музеју, већ у просторијама Грађанске касине. Како је занимање јавности било велико и како је одзив публике превазишао очекивања, сав прикупљен новац од продатих улазница Предић је дао у корсти Друштва Светог Саве. Сликар је до последњих тренутака био дарежљив и широке руке, тако да је део оставштине поклонио Народном музеју у Зрењанину, део музејима у Београду, а један део родбини. Ипак, листајући регистар великих српских добротвора на слободној електронској енциклопедији, не можемо а да посебно не истакнемо Михајла Пупина. Поред бројних доброчинитељстава, хуманитарних и национално-патриотских активности, он је задужио и нашу духовну и историјско-уметничку баштину. Захваљујући првенствено његовим личним напорима и издашним новчаним средствима, Народни музеј данас са поносом чува његов легат у коме су поједина ремек-дела српског сликарства, као што су „Херцеговачки бегунци” и „Сироче на мајчином гробу” Уроша Предића.
Познато је да је Михајло Пупин особито ценио и уважавао наше сликарске великане Уроша Предића и Пају Јовановића. То је и разумљиво, јер су били генерацијски блиски, а сва тројица пореклом и земљаци. Чак и онда када када су доживели међународна признања, нико од њих није заборавио своје порекло и родно место, о чему говоре и чињенице из њихових живота: Урош Предић се са Академије ликовних уметности у Бечу, где је добио место асистента, вратио да живи и ради у родном Орловату, да би се касније преселио у Београд; Паја Јовановић своју уметничку оставштину даривао је Музеју града Београда, а родну кућу у Вршцу за прво дечје обданиште у родном граду; Михајло Пупин свом Идвору је завештао породичну кућу у којој је данас смештен завичајни музеј, односно „Народни дом”, који по њему носи име. Колика је била љубав Михајла Пупина према Банату и Идвору довољно говори да се и званично изјашњавао и потписивао као Михајло Пупин Идворски.
рви конкретан Пупинов доброчинитељски гест виђен је већ 1889. године у Паризу, и то на великој међународној изложби на којој је учестововала и Краљевина Србија. Пупин је са те изложбе откупио два ремек-дела српског сликарства 19. века, слике „Херцеговачки бегунци” и „Сироче” Уроша Предића. Није случајно што је велики научник откупио управо ова уметничка дела. Можда је довољно истаћи две чињенице које су утицале на овакву Пупинову одлуку. Прво, Пупин је са Урошем Предићем друговао још из школских дана проведених у такозваној немачкој школи у Црепаји (као припремној школи за Панчевачку гимназију). Њихово другарство ће временом прерасти у трајно пријатељство, и управо захваљујући њиховом узајамном поверењу, нека од врхунских дела српског сликарства 19. века данас се налазе у Народном музеју. 
оред тога, код Пупина је била изузетно развијена свест о прикупљању старина и уметничких предмета наше прошлости, а када се томе дода његова такозвана америчка пословност и брзина у одлучивању, онда нимало не изненађује што та ремек-дела наше уметности морају да припадају првенствано нашем народу. Примера ради, речи анонимног аутора краћег чланака у великом илустрованом календару „Орао” из 1890. године о слици „Херцеговачки бегунци” као да су подстакле Пупина да предузме одлучне кораке у том правцу. У тексту се, поред описа и похвала, помиње да је у тој мери била запажена на Светској изложби у Паризу 1889, да је један амерички музеј био спреман да је откупи за своју збирку. „Ми смо тога мишљења (нагласак коментатора у листу – прим П. П.) да ову слику треба да купи српска држава за свој народни музеј (...) Српски владаоци и српске државе мора да имају средства да се најлепши производи наше уметности прибирају у средишта наше културе.” Овај патриотски позив није допро до надлежних, али је допро до Пупина,те се на овом примеру показало да је доброчинитељски гест нашег влеиког научника био прави потез у право време.
Аутор:
Петар Петровић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
