Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Венецијанске пустоловине А. Пераграша


ОД БУНАРА, ДО НЕБА!

Тајанствена жена у белом крај старог бунара на тргу Лукатело, појављује се понекад ноћу, када је месец млад...


         Корто Малтезе загледан у стари бунар где се и данас наводно појављује жена у белом

илазећи са моста Della fava, професор А. Пераграш размишљао је о томе да ли се током година у његовом срцу мењало осећање љубави. Не знам делите ли то мишљење, сматрам да већина људи никада не размишља о томе. Сви највероватније верују да су рођени стручњаци за љубавна питања. Професор зна да је то веома (веома!) клизав терен, па надахнут венецијанским пределима покушава да се сети својих првих љубавних изјава. Шта му пада на памет? Присећа се да је баки говорио како је воли од бунара до неба. То јесте прилична раздаљина, уколико се љубав мери километражом.
    С  друге стране, избор ова два симбола, бунара и неба, могао би бити у извесној мери – намеран и значајан! Бунар је наиме древни знак за тајну. Баш недавно, професор је на примеру Симонете Веспучи могао да закључи како је за многе људе права љубав, она неостварива, непотрошена, односно – тајна љубав.
    А Кинези су о бунару мислили сасвим другачије. Ако баците новчиће или штапиће да би вас пронашао ваш хексаграм из старе Књиге Промена, онда се као крајња искреност и срећа објашњава баш хексаграм бунара. У безмало свим предањима, бунар је знак који остварује јединство трију космичких поредака: неба, земље и подземља. Трију елемената – воде, земље и ваздуха. Бунар је заправо микрокосмос. Исто тако и тајанствена веза са светом мртвих, помишљао је А. Пераграш док му је пред очима лебдела слика његове баке. Бунар је џиновски телескоп уперен из дубине земље према небеском своду! – као да је саопштавао ритам професорових корака који су одзвањали по венецијанском плочнику. А. Пераграш одлучио је да ипак дигне главу и исплива из сећања. Да још неколико дана које има на располагању, проведе тонући најдубље што може у свет који и није личио на Београд.

                                            Наштимовани на лепоту

   Ох, каква је то била срећа и преимућство! Венецијанци изгледа да нису правили разлику између уметничких украса и употребне вредности одређених предмета. Па чак и здања! Њихово естетско чуло било је наштимовано на лепоту, а да тога нису били ни свесни. Ма како богати или сиромашни били.


      Камено круниште бунара са металним поклопцем на малом тргу Лукатело у Венецији

    Бунари су били део те приче. Венецијански бунари, данас већином затрпани, нису били бунари какве ми овде познајемо. У ствари, њихови бунари били су нека врста цистерни где је сакупљана кишница. Налазили су се у средини мањих или већих тргова, испод кровова кућа. Тамо где су се камене плоче благо нагињале.
   Какав је дакле био стари венецијански бунар? Личио је на ископину, не дубљу од пет метара, чије су странице биле прекривене слојем глине, а затим слојем чистог песка. На дну тог џиновског ћупа, стајала је камена плоча. Широка цев се на горњем делу, завршавала се каменим оквиром, (уздигнутим над плочником) округлог облика. Тај оквир, често је био уметничко дело клесара. Неки бунари били су приватни, а друге је пак градила Венецијанска република. Јавни бунари били су отварани бар два пута дневно, на одређен звук звона. Тада би људи задужени за снабдевање града водом, доносили кључеве да отворе капак, провере какво је стање унутар бунара и омогуће становницима вароши да сипају воду и однесу је кућама.
    Дакле, на тргу Лукатело на којем се нашао, поглед професора А. Пераграша остао је прикован за један бунар. Сумрак се спуштао на кровове кућа. Професора увек обузме језа када пада мрак и када свиће зора. По мрклом мраку (с једним изузетком!), као и по бљештавом сунцу он најбоље „оперише”. Не жали се ни на таму, ни на топлоту, па ни на хладноћу. Игре светлости му одвраћају пажњу.
   Бунар у који остаје и даље загледан, давао је воду становницима трга вековима, заправо до 1884. године када је завршена изградња акведукта. Неко би можда очекивао да ће професор прићи бунару и онда већ познатим покретом спустити наочаре и подићи поглед, како би га боље осмотрио. Ипак, он то није учинио. А Пераграш је почео да певуши. Он иначе лепо пева. Зато није чудно што често запева, јер зна како треба. Очигледно, знао је и коју песму:

Тамом обвијен стоји бунар
тамо куда корача судбина моја
плашећи ме...
 Којим правцем креће, речи не могу да кажу
јер ни право име моје не знају...
Ноћ, само је ноћ сама,
као што је срце моје.
Зато узми тугу своју,
Стави је на длан
И дуни је у реку...

   Чим је изговорио реч река, професор се тргнуо.
   „Како тугу да дунем у реку! Ех, реке више нису у стању да однесу никакве лоше, па ни добре мисли. Реке су живи отров!” – мрмљао је А. Пераграш мислећи на Тужну Мораву. Не баш уверен да постоји даља будућност, професор је због тога више него често загледан у далеку прошлост... 
Уском уличицом, по мокром плочнику, А. Пераграш изненада је бануо на мали трг..

   Чинило му се да поред бунара пред којим се управо нашао, види једну женску прилику, обучену у бело. Прилика се није померала и он се присећао легенде о мучној, сушној години која је пре много, много година погодила његову омиљену варош. Та година није била упамћена само по суши, већ и по људској зловољи и пакости. Измењене временске прилике, а жеђ на првом месту, учинили су да становници града-лавиринта постану зли једни према другима. Као прво, једну другима крали су воду у свакој прилици која би се пружила. Нису наравно водили рачуна да ли је можда некоме потребнија.
   Уморни бродар из легенде, једне давне вечери касно се враћао својој кући. Био је уморан и веома жедан. Носио је ведро, надајући се да ће у бунару подигнутом на тргу Лукатело наћи бар мало воде. Затворену решетку ваљало је најпре обити. Али пре него што је на и почео да размишља како ће то обавити а да ге нико не чује и ухвати, покрај бунара угледао је женску прилику. Била је одевена у бело. Уплашио се страшно, баш као што би се уплашио и професор А. Пераграш. Заговорник научног поглед на свет, професор често у себи признаје да се превише тога одиграва према законима магије, а не научних закона.

                                             Молитва жене у белом

    Дакле, венецијански чамџија од детињства је слушао како ноћу уличицама главну реч воде опаке вештице. Чак и на чувеном мосту Della tette било је тешко разликовати која је од веселих дама обична куртизана, а која „необична”.
    „Немојте се плашити”, одједном је прозборила жена потпуно мирним гласом.
   „Али, ноћас ће се догодити нешто важно. Знај, ако се не будеш стигао кући пре зоре, плочник ће бити умрљан управо твојом крвљу”.


                                                                         Корто Лукатело
  
   Човек се још више уплашио. Као што је познато, страх некога наведе на насилничко понашање. Повикао је на жену да се сместа изгуби. Затим је опсовао. За велико чудо, ова се чинила неустрашивом. Почела је да се моли док је он обијао катанац и скидао решетку с бунара. Неколико часака касније, из мрака је искочио непознати човек с бодежом у руци.   Бацио се на чамџију и убрзо потом из његовог трбуха лила је крв...   Видевши шта је учинио само због једног ведра воде, човек с бодежом, бацио се на колена и закукао. Призивао је и Бога и Богородицу све свеце и анђеле...
   Тада се десило нешто још необичније. Потпуно мирно и прибрано, жена је пришла рањенику и покајнику и узела бодеж. Сачекала је да са ножа у бунар капну три капи крви. Одједном, из бунара почела је једноставно да кључа вода. Толико је било у изобиљу! Преливала је чак преко каменог оквира бунара. Непозната дама у белом, извадила је у том часу марамицу, наквасила је свежом водом из бунара и њоме обрисала тешке чамџјине ране. Овај одмах оздрави и скочи на ноге као да му ништа није било.      Својим топлим и даље крајње прибраним гласом, дама у белом нареди двојици мушкараца да сместа оду својим кућама. Обећа им да ће од тога дана, па убудуће у Венецији бити довољно воде за све њене становнике.
   Двојица мушкараца су се погледала. Обојица су осетили као да је нека нежна рука обухватила њихово срдашце. Пожелели су да захвале тајанственој госпођи. Ништа од тога, на жалост. Она је нестала. Упркос томе – зна добро завршетак приче професор А. Пераграш – људи причају да понекад ноћу, разуме се, а када је месец млад, дама у белом бљесне на тргу Лукатело. Без икакве најаве и најмањег шума.
   Ко је она? И за то постоји одговор. Каже се да је она заправо дух давно убијене лепотице. Њено тело зазидано је у глинене зидове бунара како би се прикрио сурови злочин једног венецијанског племића. Њеног вољеног!   Зашто је убио, то не зна ни професор А. Пераграш, будући да не постоји траг њеног имена.
   „Ах, та прича са именима толико је варљива, да постаје збуњујућа”, полугласно изговара професор док рукама глади камене ивице бунара.
   „А ко ли је био некажњени зли племић?” – пита се. Ни то није битно.   Можда је окончао свој живот без осећаја гриже савести. Као слика и прилика емоционално неинтелигентне особе какве, на жалост и данас срећемо. „Е њих се ваља чувати. И не размењивати ни једну једину реч”, и даље помишља професор А. Пераграш, скидајући, у знак поштовања свој платнени шешир пред бунаром.
   „Вештице су за осећајне глупаке мале бебе!” изговара тихо уз благи наклон и одлази у мрак венецијанског лавиринта убеђен да овога пута неће срести ниједну вештицу.

                                                                                                        Снимио: А. Пераграш


Аутор: 
Мирјана Огњановић
број: