Живот је бајка – Исак Албенис, композитор
НОМАД
Био је бунтовни ученик, врло необичан, неуравнотежен и нетрпељив, посебно према академском приступу клавирској техници, па је после свађа са професорима одлучио да више не прима никакве поуке и створи свој музички свет коме се и данас дивимо
сак Албенис провео је кратак, буран и пустоловинама испуњен живот. Музику је учио у Паризу, затим у Мадриду. У деветој је побегао од куће и почео да скита, одржавајући концерте и издржавајући се свирајући – где год! Свирао је по Шпанији, а затим по Америци. Вратио се у Европу и после читавог низа пустоловина и перипетија, наизменичних таласа среће и несреће, 1877. године упознао је свог идола – Франца Листа. Дивио се великом мађарском пијанисти и композитору и пратио га је наредне две године, од Рима до Пеште.
Онда се поново јавила нека врста унутрашњег немира, жеђ за номадским животом. Албенис је поново почео да путује и одржава концерте. Свирао је и у Мексику и Аргентини, у безмало свим већим градовима у Шпанији. Испраћан је аплаузима и овацијама. Свестан јаловости таквих јавних признања, те да су она само краткотрајни дарови таштини уметника, последњи пут за публику свирао је 1893. године. Решио је да се посвети компоновању.
Избор за „мирно место” за рад пао је на Париз, где је све заправо врвело од нове музике. Јасно, Албенисова музика била је нешто сасвим друго. Одисала је медитеранским фолклором. Па ипак. мелодије и ритмови Иберије прошли су кроз музичку завесу нових огледа којима су се бавили француски аутори. Укратко, Исак Албенис написао је око 500 дела, највећи део за клавир, симфонијску музику, камерну, црквену, опере, оперете. Међутим, највећи део тог опуса није објављен већ је изгубљен. Можда заувек. Дела су једноставно нестала док је Исак грозничаво путовао, остављајући партитуре по изнајмљеним собама и хотелима. Нека је предавао сумњивим издавачима који их никада нису објавили, а онда су и сами нестали. Ипак, са Педрелом, Гранадосом и Де Фаљом, Исак Албенис сматра се обнављачем нове шпанске музике која је цветала у доба ренесансе.
Свађа и клетва
Исак Албенис рођен је 19. маја 1860. године у месту Кампродон у каталонској провинцији Ђирона. Свима је врло брзо било јасно да је дебељушкасти дечак ниског раста – чудо од детета. Имао је само четири године када је наступио пред великим бројем слушалаца у позоришту „Ромеа” у Барселони. Сви су били одушевљени. Каква техника! Какав темперамент! После приватних часова с Антоаном Мармонтелом у Паризу, почео је редовно да наступа. Наставио је да одржава концерте и положио пријемни испит на Конзерваторијуму у француској престоници. Нажалост, упис званично није био могућ. Студент је имао само седам година! Одбили су га и та одлука је била коначна. Млади пијаниста потом се вратио у Мадрид, верујући да ће га ту, као пијанисту који обећава, свакако примити.
Међутим, ту су се јавиле препреке другачије врсте. Дечак је био крајње непослушан, готово диваљ. Био је надасве ексцентричан и нетрпељив према обавезама које су му наметали професори. Посебно су га нервирале вежбе за наводно стицање пијанистичке технике. Имао је осам година и могао је да свира шта год би му пало на памет! И како онда некога да слуша? Био је превише незрео.
У сваком случају, после једне (у низу многобројних) више него бучне расправе са професором, Албенис је одлучио да га по кратком поступку прокуне (за сва времена) и да од тог тренутка никада више не крочи у било какав конзерваторијум или академију, школу музике. Наставио је да сам себе подучава, како свирању, тако и компоновању.
То је свакако морало бити занимљиво. Млади Албенис био је неваљали дечак. Недисциплинован у погледу учења, што је важно за пијанисту виртуоза. Извесно је да је у деветој години побегао од куће и сам себе издржавао неколико месеци. Тај бег у међувремену је постао мит, па се не може са сигурношћу рећи шта се током тог раздобља заправо дешавало са будућим композитором. Неки тврде да се укрцао на брод у намери да стигне у Порторико. Наводно се договорио с капетаном да свира док не доплове до одредишта и тако себи омогући бродску карту. У Порторику га је дочекао отац Анхел, инспектор царине, будући да је недуго пре тога почео да ради на Куби. Да ли га је током те турнеје по Јужној и Северној Америци пратио отац или је дечак био сам, мишљења историчара музике су супротстављена.
Сви се слажу да је млади Исак око 1875. године одржао читав низ концерата у Сједињеним Америчким Државама, Лондону и Лајпцигу. Иако је обећао да неће крочити ни у једну школу музике, изгледа да су успели да га убеде да се упише на Конзерваторијум у Баховом граду.
Ипак, није се дуго задржао. Дошао је у Брисел.
ПО НАГОВОРУ БАНКАРА
Један богати банкар који је сву снагу и страст уложио у писање оперских либрета понудио је увек сиромашном Албенису да уз замашну новчану накнаду преточи у музику неке његове текстове. Тако је требало да настане Циклус о краљу Артуру. Албенисов заштитник био је врло поносан на њихов заједнички рад, премда је први део драмске трилогије – „Мерлин” – доживео фијаско. Други део, „Ланселот”, Исак Албенис није завршио.
|
Породични мир, најзад
Жестока промена настала је када се Албенис заљубио у једну од својих ученица. Исак и Росина Ђордана венчали су се 1883. године. Убрзо су добили кћерку. У међувремену се упознао са Фелипеом Педрелом који је важио за оснивача шпанске националне школе музике. Пијаниста је најзад открио неисцрпно надахнуће за компоновање, национално музичко благо које ће касније оваплотити у својим свитама.
После краткотрајног мирног породичног живота у Мадриду, Албенис се поново обрео у Паризу и Лондону да би се 1893. године најзад поново скрасио у Паризу. У француској престоници наставио је да се дружи са колегама Шосоном, Дебисијем и Фореом, поставши професор клавира у „Сколи канторум”.
Почетком 1900. године осетио је врло оштар бол у леђима. У почетку је мислио да је то од седења за клавиром. У ствари, постао је бубрежни болесник. Наставио је да компонује. Управо у време највећих мука са здрављем компоновао је своје најзначајније дело, свиту „Иберија” која се састоји од дванаест импресија из различитих делова Шпаније, надахнутих ритмом и хармонијама народног мелоса. Поред „Иберије”, ту је и „Шпанска свита”. Најширој публици вероватно најпознатија Албенисова композиција остаје „Астуриас” из „Шпанске свите”. Многи познају ово дело не као клавирско, већ у транскрипцији за гитару или као „Шпански караван”, чувену композицију са репертоара славне групе „The Doors”. Можда ова верзија са текстом Џима Морисона заиста дочарава праву Албенисову пустоловну природу?
Занимљиво је да је Исак Албенис најбоља дела написао управо после 1905. године, када се разболео и када су му и жена и кћерка такође биле веома болесне. Из тог несрећног, трагичног осећања живота, бљеснула је свита „Иберија”. Последње ставове „Azulejos” и „Navarra” завршио је Енрике Гранадос. Заиста, не би могло да се наслути да је „Навару” написао умирући композитор. Уосталом, проверите и сами путем интернет странице за размену музичких и видео записа Јутјуб.
Послушајте како чувени пијаниста Артур Рубинштајн свира овај комад. Иако је реч о прилично старом снимку, биће јасно о каквим мелодијама и темпераменту је реч.
Исак Албенис заувек је склопио очи 18. маја 1909. године од последица хроничног нефрита (упале бубрега). Неколико дана делило га је од 49. рођендана. Сахрањен је на гробљу у Барселони.
Аутор:
Мирјана Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре