Живот је бајка – Ђовани Батиста Белцони

    Поткрај 19. века земља се нашла у расулу пред трупама Наполеона. Белцонију, који је израстао у двометраша огромне физичке снаге, није се свидела могућност да буде регрутован, па је напустио и идеју о калуђерском завету, проценивши да му ни то не би донело сигурност, и кренуо у свет. После Француске и Холандије пут га је одвео у Енглеску.
    Тамо је нашао посао у позоришту Седлерс велс. Захваљујући телесној грађи и тадашњим прописима о томе које се врсте представа где могу изводити, наступао је у класичној циркуској тачки као чудо природе кадро да се креће по позорници издржавајући тежину десеточлане „људске пирамиде” коју је носио на посебној конструкцији. Каријеру на сцени допунио је играњем једне од насловних улога у комаду „Џек, убица џинова” – јасно вам је које – као и краља људождера у „Филипу Кварлу”.

    Упркос оваквим остварењима, остало је више писаних сведочења да је био леп човек, те се убрзо и оженио женом по имену Сара. Десет година провео је у Енглеској на сличним пословима, али повремени покушаји да пред заинтересованима одржи „занимљиве представе хидраулике” откривају дух задивљен напретком науке и жељан сасвим другачијег живота.
 

   Нашавши се током једног путовања са супругом на Малти и премишљајући се да ли да вашарску каријеру настави у Истанбулу, Белцони је сазнао да Египтом управља човек који жели да модернизује земљу. Решен да се најзад опроба и као инжењер, Италијан се 1815. године упутио на север Африке.
   Мухамеду Алију, човеку посебне врсте, који је, уместо да њиме управља као намесник Турског царства, од Египта одлучио да скроји државу по сопственој мери, Белцони је понудио водени точак, пумпу која би снагом једног вола могла да надмаши шест справа исте намене какве је ова земља до тада познавала. Италијан је пројекат успешно завршио, али проба пред Алијем, упркос томе што је машина надмашила очекивања, није окончана срећно. Точак је озбиљно повредио младића у Белцонијевој служби и, мада је он кривицу за то приписао присутним пашиним поданицима, посао је пропао.

    За прекретницу која се тада догодила у његовом животу заслужне су неке историјске околности – прва је била та што се на месту британског конзула нашао Хенри Солт, живо заинтересован за прикупљање египатских старина за сопствени и рачун музеја државе коју је представљао, а друга што Мухамед Али за те ствари није давао ни пет пара. Свако је могао да их носи где хоће, ако има његов ферман. Солт, као конзул силе са којом је Алију било стало да буде у што бољим односима, добио је ферман без муке. Преко Швајцарца Јохана Лудвига Буркхарта, кога је у Египту упознао, Белцони је дошао у везу са Енглезом.

    Хенри Солт је с Белцонијем склопио договор да овај нађе начин да с југа, из Луксора, пренесе огроман торзо, горњи део преломљене статуе Рамзеса II. Пошто хијероглифи још нису били дешифровани, име владара заправо нису знали и звали су га Мемнон. Кип, тачније његов део тежак више од седам тона, био је намењен Британском музеју.  Наравно, и све друге старине на које би Белцони успут наишао биле су добродошле.
 

    Пред таквим огромним задатком нашао се 1816. године берберинов син из Падове и успео је у ономе у чему Наполеонова експедиција није. Унајмивши локалне раднике и користећи полуге и дрвене ваљке, више од две седмице је с прекидима напредовао с кипом до не тако далеке обале Нила. Да га извуче, није оклевао да поломи два староегипатска стуба која су му се нашла на путу. Чекајући да се појави одговарајући брод, стигао је да посети острво Филе, а и место где је Буркхарт нешто раније открио огроман храм уклесан у стени. Данас чувени Абу Симбел тада је био потпуно затрпан наносима песка. Белцони је покушао да се пробије до улаза, убрзо схвативши да су за то потребне много озбиљније припреме.
    Пошто је током овог подухвата успео да открије још неке статуе и гробницу и дошао до поклопца једног саркофага, Белцони је коначно нашао позив по својој мери и већ се припремао за ново путовање Нилом. У Египту се одомаћио, пустио је огромну браду и почео да носи локалну ношњу са све турбаном. Намерио је да буде први који ће ући у Абу Симбел и пошао на југ да то оствари.

   Две недеље је с неколико познаника и посадом свог брода од песка ослобађао данас једну од најпрепознатљивијих грађевина света, прочеље храма које красе четири горостасне статуе Рамзеса II висине од по двадесет метара. Температура је била знатно изнад четрдесет степени, а посао попут „копања у мору”. Првог августа 1817. први Европљани ипак су продрли у већи храм Абу Симбела. Унутра их је дочекала дворана с још осам огромних фараонских кипова. Иако је било мало тога што би се могло однети, осећај незваних посетилаца пред сазнањем да су први људи који виде ту просторију и осликане зидове после ко зна колико времена морао је бити нестваран. Уметник Хенри Бичи и Белцони, и сам не без дара, насликали су мноштво призора из храма док им је сопствени зној у неподношљивим условима упропашћавао труд. Већ 4. августа морали су да крену назад.
 

    Шеснаестог октобра 1817. године вашарски снагатор из енглеског позоришта посматрао је пажљиво Вади Бибан ал-Мулук, Долину капија краљева. Смештена у брдима западно од Нила, она је скривала у стенама усечена почивалишта готово свих фараона староегипатског Новог царства. До тада је у њој Белцони већ нашао три гробнице, од којих две фараонске. Трећој је, на ужас генерација будућих археолога, врата развалио правим опсадним „овном”. Али о открићу којим би се прославио још је само маштао.
    Пратећи трагове водених токова који настају после повремених киша, Белцони је искористио познавање хидраулике и приметио место на које је наизглед више воде стизало него што је отуд отицало. Показао је својим људима где да копају. После два дана пред њима се појавио камени ходник, улаз у најукрашенију гробницу икада нађену у Египту, предвиђену још давно за фараона Сетија I. Пред Италијаном су се, под светлошћу пламена, из мрака свуд по зидовима и стубовима указивали призори који су се преливали у бојама више од пет стотина година старијим од доба у којем предања траже Ромула и Рема. Осликане рељефе и писмо у том тренутку нико није разумео, али им се значење, бар на овом месту, могло наслутити. Пут кроз Дуат, Доњи свет, Књига капија, погребне церемоније, Обред отварања уста, Сети пред староегипатским божанствима, персонификације сазвежђа Египћана – из ходника у ходник, из просторије у просторију, преко јама и кроз лажне зидове, Белцони се пробијао кроз загробна сновиђења ишчезлог народа. Више од сто метара у стени, више од три хиљаде година, више од два света. И алабастерни саркофаг, исписан, осликан. Празан.

   Али Белцони није био тек неки пљачкаш гробова из петпарачких романа. Мада је разбијао врата и стубове, урезивао сопствено име где год му је пало на памет и из Египта отпремио гомилу споменика, био је уједно и човек кога је опчињавала наука иако научник никада није био, који је пажљиво премерио сваку просторију кроз коју је прошао, и брижљиво бележио све што је видео. Гробница која га је окруживала можда је била празна и давно опљачкана, али он је био савршено свестан значаја овог открића:
    „Могу рећи да је ово био срећан дан, један од најбољих, можда, у мом животу; не желим да кажем да ме је ова добра срећа учинила богатим, јер не сматрам све богате људе срећним; али ми је пружила оно задовољство, онај изузетни угођај који новац не може да купи; радост проналаска нечега за чим се дуго узалуд трагало...”
    Биће понешто озлојеђен када касније увиди да уважени гости на открићу углавном честитају Хенрију Солту.
 

    Наредне, 1818. године, Ђовани Белцони одлучио је да учини нешто сасвим за свој грош, без икакве сарадње са Солтом. У покушају да надмаши све што је до тада постигао, поставио је себи највећи задатак, да нађе улаз у Кефренову пирамиду. И овде је, као небројено пута, приказао несхватљиву, такорећи „рашљарску” вештину да јасно увиди оно што је измицало стотинама његових претходника.
    У оно време преовладавало је уверење да у Кефреновој пирамиди, за разлику од Кеопсове, нема никаквих просторија. Италијан је шетао по висоравни Гизе, посматрајући најчувенија знамења Египта и остатке грађевина које су их окруживале. Једноставном аналогијом запитао се може ли улаз да буде на северној страни, на истом месту где и у Кеопсову, и установио да је баш то место затрпано гомилом каменог крша. Унајмио је Арапе и послао их на посао.

    Нашли су пролаз који је водио у унутрашњост, који су с тешком муком и под сталном опасношћу од обрушавања ослобађали од шута, али убрзо је постало јасно да то није прави ходник, већ тунел који је неко на силу једном прокопао, вођен сличном жељом. Белцонија то није поколебало. Док су му се радници отворено подсмевали, присетио се да пролаз који води до Краљеве одаје усред Кеопсове пирамиде не улази у одају по средини, већ сасвим уз њену источну страну, што га је упутило на помисао да тај ходник заправо не пролази тачно средином симетричног здања као што је испрва мислио.
   И заиста, применивши ову претпоставку на грађевину која га је заокупљала, недалеко од места на коме је почео потрагу, нешто источније, затекао је гомилу камења која би од погледа скривала улаз ако је био тамо. Одмах је преусмерио своје људе. Убрзо се указао пролаз који је водио наниже.

    На крају је дошло и до разлаза са Солтом. Белцони је временом полако схватао да је та сарадња била далеко од његове замисли. Док је он веровао да је задужен да прикупља рукотворине за Британски музеј, заправо је радио за конзула лично, а овај је после сам одлучивао шта ће од старина коме продати или уступити. У музејима га уз збирке нису помињали.
    Од тада је радио у своје име и по сопственом нахођењу. Уз помоћ Алесандра Ричија верно је пресликао призоре из Сетијеве гробнице и прикупио и одливке рељефа у воску припремајући се да касније у Енглеској, копијом у гипсу, јавности дочара своје откриће.
     Уследиле су и две експедиције кроз источну и западну пустињу, области које су стари Египћани звали Дешрет, Црвена земља. С јесени 1818. године, на вест да је у том крају нађен стари рудник смарагда, Белцони се с неколико пријатеља на камилама упутио ка Црвеном мору, у потрагу за Береником, изгубљеном луком за коју се знало да су јој слична налазишта била у близини.

                  

    Основан у доба хеленизма, у трећем веку пре наше ере, град је постао важна спона у трговини са областима Арабије, Етиопије и Индије.  Прешавши пустињу, уз ризике да остане без хране и воде, Италијан је нашао остатке луке тамо где их је и очекивао, у заливу који затвара полуострво Рас Банас. Због недовољних залиха воде за задржавање на месту свог најновијег открића имао је тек мало времена, део дана и ноћ. Под месечином је разгртао песак око рушевина да открије и види што више, али оданде се вратио само с једном каменом таблицом исписаном хијероглифима.
    Успео је, уз тешкоће које су опет само његов инжењерски дар и упорност могли да превазиђу, да организује и пребацивање обелиска са острва Филе за рачун Енглеза Бенкса. Овај је, у правом колонијалистичком духу, споменик пожелео за своје имање у Дорсету, јер, наравно, каква би то кућа била без обелиска. Подухват је Белцонија довео у сукоб с другим ловцима на старине, па је крајем 1819. године био нападнут у околини Карнака. Догађај је потресао и њега, али много више његову супругу, која је одлучила да се таквом ризику више не сме излагати и да је дошао тренутак за одлазак.

    Пре напуштања Египта, док је припремао превоз свега што је прикупио и чекао да се расплете правничко клупко око сукоба у коме се нашао, стигао је да истражује и по западној пустињи. Тамо је био лошије среће него на истоку, не успевши да нађе лавиринт о коме је писао Херодот, нити Амоново пророчиште које је посетио Александар Македонски.