3320 25. 9. 2015.
Друго лице медаље
НОБЕЛОВЦИ И НЕВАЉАЛЦИ
1 МАРИЈА КИРИ ИЗВРГНУТА РУГЛУ
Да би одбранио пољуљану част велике научнице, Пол Ланжевен једног од уредника изазвао је на двобој
Марија Склодовска Кири (1867–1934) остаће упамћена као прва особа која је добила две Нобелове награде: 1903. године, заједно са супругом Пјером Киријем, за рад на радиоактивности, и 1911. године за откриће два нова хемијска елемента – радона и полонијума. Нажалост, ова славна научница пољског порекла, мајка две кћерке, у једном тренутку нашла се у средишту великог скандала.
Четири године пошто је Пјер Кири 1906. године несрећно страдао на улици, кад су га оборила кола с коњима, Марија је почела бурну љубавну везу с физичарем Полом Ланжевеном (1872–1946), једним од својих бивших студената. Ово двоје „голупчића” тајно је делило љубавно гнездо у једном париском стану. Ланжевенова супруга постала је сумњичава и, да би открила да ли јој је муж заиста неверан, приватном детективу наложила је да упадне у стан и докопа се љубавне преписке.
Наравно, писма су сместа објављена у штампи, на велику радост јавности која је овом недозвољеном везом двоје научника почела да „испира уста”. Ствари су попримиле забрињавајуће размере тако да се Марији Кири догодило да је, по повратку с једног научног скупа у Белгији, стигла кући и пред вратима затекла разјарену масу. Научница овенчана Нобелом за физику није имала куд – на брзину се спаковала и с кћеркама отишла код пријатеља.
У жељи да одбрани част Марије Кири, Пол Ланжевен изазвао је на двобој једног од уредника листа у коме се распредало о недозвољеној вези и суочио се с њим. Дуго су се одмеравали и мрко гледали, али окршај је завршио тако што ниједан није испалио метак. У међувремену, у читаву причу умешао се Алберт Ајнштајн (1879–1955). Иако је, наизглед добронамерно, желео да стави тачку на читав тај непријатан догађај, објашњење овог чувеног научника било је, најблаже речено, веома увредљиво: „Марија Кири заиста је бриљантне интелигенције али, упркос њеној страственој природи, спољашњост јој је таква да тешко да би икога могла да заведе.”
На врхунцу ове афере, 1911. године, Марија Кири добила је и другу Нобелову награду – за хемију. Без обзира на то што су јој чланови Нобеловог комитета изокола саопштили да би било боље да се не појави на свечаности доделе награда, Марија Кири ипак је отпутовала у Стокхолм. Како је нагло почела, бура се убрзо стишала. Марија Кири умрла је од последица онога чему је посветила читав живот. До данас свеске у којима је брижљиво бележила добијене резултате толико су радиоактивне да човек не сме да их узме у руку без посебне заштите.
2 НОБЕЛ? ДОБАР ШТОС!
Кад је примио вест да је добио награду, Синклер Луис био је уверен да с њим неко збија неслане шалеГодине 1930. Хери Синклер Луис (1885–1951) постао је први амерички писац који је добио Нобелову награду за књижевност. Један шведски новинар позвао га је 5. новембра те године у нади да ће први с њим направити разговор. Познат по смицалицама и посебној врсти хумора, Луис је био убеђен да неко с њим збија неслане шале. Уместо да одговара на постављена питања, писац се трудио да што боље опонаша шведски језик и да на питања даје што бесмисленије одговоре. Збуњени новинар на крају је забезекнут морао да одустане од разговора и прекинуо је везу.
Само што је спустио слушалицу, Луису је поново зазвонио телефон. Један пријатељ звао га је да му честита што је добио Нобелову награду. И даље сумњичав, Луис је отишао да вест саопшти супрузи. Она му је заједљиво добацила: „Како да не! Ти да добијеш награду? И мене ће сигурно овенчати орденом подвезице!”
То није крај необичне приче. Наредних неколико дана, кад се писац напокон уверио да није у питању лажна вест, почели су да га салећу новинари. Једно од питања било је шта ће да уради с наградом од 46.350 долара (данашња вредност 600.000 долара). Луис је одговорио да ће „новац поклонити једном младом и познатом америчком књижевнику, у жељи да га охрабри да настави с писањем”. Европска штампа сместа је разгласила вест, новински текстови били су пуни хвале за овакав племенити гест. Амерички репортери нису насели, одмах им је било јасно да је Синклер Луис заправо мислио на себе.
3 ЋУТАЊЕ ЈЕ ЗЛАТО
Мало познате појединости из живота чувеног британског физичара Пола Дирека
 |
У потрази за естетиком, Дирек је 1928. године поставио једначину која је објединила квантну теорију са специјалном теоријом релативитета, објаснивши понашање електрона и предвидевши постојање антиматерије. Та нова спознаја Диреку је 1933. године донела Нобелову награду за физику. Његова једначина и данас се користи.
У научним круговима Морис Дирек истицао се по несвакидашњем понашању. За почетак, увек је носио исто одело, с обавезним прслуком. Осим у свечанијим приликама, британски физичар се тако одевен пентрао и по дрвећу, хоби који је упражњавао у слободном времену. Овај особењак често је знао да ућути и да, наизглед без икаквог повода, данима, некад и месецима, не проговори ни реч.
Кад је примио вест да је добио Нобелову награду, прво што је изјавио било је да ће одбити да је прими, јер не жели да постане славан. Међутим, пошто су му објаснили да ће га тај поступак учинити још познатијим, решио је да отпутује у Шведску. Кад је изашао из воза и на стокхолмској станици угледао мноштво углађеног света како се врзма по перону, Дирек је сео на клупу и ту остао неколико сати. Да ли се правио луд или заиста није схватио да су чланови комитета дошли да га поздраве на станици?
4 ДЕБЕЛИ НИСУ ПОЖЕЉНИ
Да је знао за последице, питање је да ли би се Џејмс Вотсон на време уздржао од неумесних примедби
 |
Џејмс Вотсон (рођен 1928), заједно с Френсисом Криком, 1962. године добио је Нобелову награду за медицину, овенчан славом научника који је открио грађу ДНК. Тим пре сви су били изненађени оним што је изјавио 2000. године, током предавања на Берклију. Показао је фотографију Кејт Мос, изразито мршаве манекенке, и објаснио да су витки људи углавном амбициознији јер су, пошто су махом стално гладни, мање задовољни. Још је додао: „Кад год се с неком дебелом особом обавља разговор за посао, човек који с њом прича лоше се осећа јер од самог почетка зна да дебељка неће запослити.”
То није био и крај Вотсоновим испадима. Причајући о наравима људи беле и тамније коже, додао је да су они тамнопутији страственији љубавници. „Зато не чуди што се говори о латинским љубавницима”, рекао је мртав хладан, „а за енглеског нико никад није чуо. Постоји само енглески пацијент.”
Џејмс Вотсон се ни ту није зауставио. Новинару британског „Санди тајмса” 2007. године рекао је да је дубоко несрећан због будућности Африке. Без обзира на саосећање, мисли да су становници Црног континента мање интелигентни од белих људи.
Оно што је уследило, сасвим је разумљиво и очекивано. Не само да је, због великог протеста јавности, морао да откаже сва предавања, већ је сместа био приморан да се повуче из лабораторије у којој је радио на Лонг Ајленду.
5 С БИБЛИОТЕКОМ У ГЛАВИ
Познатог хемичара није спасла ни беретка – његов заштитни знак
Лајнус Полинг (1901–1994) почео је с хемијским огледима кад је имао тринаест година – у подруму родитељске куће направио је лабораторију.
 |
За Полинга, познатог по запрепашћујућем памћењу, један од биографа рекао је да је имао „читаве томове података у глави”. Истраживања на пољу молекуларне биологије 1954. године донела су му Нобелову награду за хемију.
Осим што је за живота постао легенда у научним круговима, истицао се и као борац за људска права. Ужаснут што су његови сународници бацили атомске бомбе на јапанске градове Хирошиму и Нагасаки, Полинг се свим срцем борио за укидање нуклеарног наоружања. Успео је да сакупи потписе тридесет шест нобеловаца и близу десет хиљада других научника, и тај захтев је 1958. године предао америчкој влади. Све је то учинио у годинама познатим по хладном рату. Зато не чуди што је Џо Мекарти, сенатор који се истакао у тадашњем „лову на вештице” и борби против комуниста, „прозвао” Полинга. Нобеловцу није помогло ни то што му је, како су се многи неслано шалили, главу често красила беретка, један од симбола битника. Оптужен за субверзивну делатност, морао је да напусти дужност професора.
Антинуклеарном борбом истакао се као неуморни борац за правду, тако да је 1962. године добио Нобелову награду за мир. Тако је, уз Марију Кири, једини добитник који је за две сасвим различите области овенчан овим светским признањем. Неуморна борба овог научника допринела је да наредне године САД и тадашњи Совјетски Савез потпишу мировни споразум и замрзну трку у нуклеарном наоружавању.
6 И СИРОМАШНИ ИМАЈУ ДУШУ
Мухамед Лунус схватио је да некад и мала позајмица може много да значи
Мухамед Лунус (рођен 1940), који је 1976. године учествовао у економском програму за оживљавање пољопривреде у Индији, одлучио је да почне необичан економски оглед. Добро је знао да банке одбијају да дају позајмицу сиромашним људима који нису, како се то у банци стручно каже, кредитно способни. Лунус је одлучио да учини преокрет.
Нудећи по двадесет седам долара, Лунус је плетиљама корпи из Бангладеша понудио позајмицу. Без обзира на то што се радило о веома малој суми, новац је плетиљама омогућавао да купе неопходан материјал и да тако, не радећи за другог, постану сопствене газде. Позајмљени новац требало је да врате за годину дана. Овај његов план испоставио се као одличан, напокон је неко схватио да треба пружити руку сиромашнима и да чак и тако мала сума значи велики напредак. Лунус је основао „Грамен” банку и почео такозвано микрофинансирање. Његов систем у пракси се показао одличним, чак деведесет девет одсто клијената успевало је да заради и потом врати кредит.
Ову Лунусову идеју, осим „Грамен” банке, прихватиле су и многе друге у свету. Верује се да се малим привредницима дневно даје укупан кредит од два и по милиона долара. Мухамед Лунус је за заслуге 2006. године добио Нобелову награду за мир.
7 НАГРАДА И ЛАЊСКИ СНЕГ
Зашто се Дороти Лесинг нимало није узбудила кад је примила вест да је добила Нобелову награду за књижевност?
 |
 |
Иако је био један од најбогатијих људи свог времена, Алфред Нобел (1833–1896) није био срећан. Овај шведски научник и индустријалац обогатио се открићем динамита. Изум га је учинио особењаком, већи део живота провео је обилазећи предузећа која су му доносила велико богатство, док је у слободно време читао или се бавио проналазаштвом – пријавио је више од триста патената.
Алфред Нобел никад се није женио. Говорио је о себи као о „безвредном инструменту размишљања, опхрваном мислима тежим него што то ико може и да претпостави”. Да би учинио радост макар другима, за живота је одлучио да богатство намени особама које ће „утицати на добробит човечанства”.
Нобелова одлука разбеснела је не само његове могуће наследнике, већ и многе Швеђане који су га оптужили да није патриота кад новац намењује људима свих нација. Међутим, четири године пошто је Алфред умро, основан је Нобелов комитет и, чим су почеле да се додељују награде, сународници овог доброчинитеља схватили су величину његове племените заоставштине.
 |
Мултимилионер Роберт Грејем (1906–1997) основао је 1980. године такозвану Нобелову банку сперме. Замисао овог Американца, који се обогатио изумом неломљивих пластичних стакала за наочаре, била је да оснује седиште у коме ће се чувати сперма генијалаца, по могућности нобеловаца, да би послужила за „стварање” натпросечне деце.
Грејему се није остварила жеља да нобеловци добровољно пристану да за собом оставе телесни „траг”, напротив, већина је то одбила с гађењем. Али, тројица су ипак рекла „да”. Један од њих био је и Вилијам Бредфорд Шокли (1910–1989), амерички физичар и изумитељ који је 1956. године постао нобеловац. Нажалост, Шокли ће остати познат и као велики расиста.
Да ли се нешто урадило с том спермом? Извесно је да је банка помогла да на свет дође више од двеста деце – испоставило се да већина малишана има коефицијент интелигенције знатно изнад просека. Без обзира на то што су многи научници негодовали због оснивања овакве врсте банке, никле су и нове. Жена која жели, а при том има и довољно новца, може да бира сперму мушкарца одлучујући да ли јој он одговара због изгледа, интелигенције, професије, многобројних занимања.
ХВАЛА, НЕ ЖЕЛИМ НАГРАДУ!
 |
Било је и оних који су морали да кажу „не” Нобелу, под притиском „одозго”. Борис Пастернак (1890–1981) био је овенчан овим значајним признањем 1958. године за „Доктора Живага”, али пошто је тај роман садржавао и критику марксистичких идеја, у тадашњем Совјетском Савезу било је забрањено његово објављивање. ЦИА и Британска обавештајна служба, остало је забележено, све су учиниле да Пастернак постане добитник желећи да тако омаловаже СССР. Агенти су успели тајно да пренесу роман у земљу и да га штампају на руском, јер је услов да се добије Нобелова награда за књижевност да дело буде објављено на матерњем језику писца.
Совјетска влада забранила је Пастернаку да прими награду, а он сам имао је великих непријатности у земљи. Тек 1989. године, Пастернаков син је, у име свог оца, примио награду.
Аутор:
В. Софреновић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
