3320 25. 9. 2015.
За читање и уживање - Арсеније Дамаскин
НЕПОПРАВЉИВИ СЕЛЕМАНИ
 |
Тропске кише углавном брзо престану да би изнова припекло сунце. У логору влада велика пометња. Све што је покисло качи се на ужад или простире по земљи, да се осуши. Захваљујући свом троструком вуненом ћебету, брзо се загревам и опет сам на ногама. Прелазим поток преко импровизованог моста (положено дебло) и успињем се на оближњи усамљени брежуљак. Након обилне хладне кише долину местимично покрива беличаста измаглица. С десне стране, ка северу, оштро се истиче планински ланац. Енгаре Најроби кривуда ка истоку попут зелене змије кроз пустињу, све док се не изгуби у прашуми на југоистоку од Килиманџара.
Дуго уживам у предивном призору. Кроз измаглицу се појављује зелена равница, на којој у мањим скупинама пасу газеле. Сат показује пола шест. Можда бих могао пре сумрака да уловим коју. Покушавам да се примакнем најближој групи, али она узмиче пушкомету. Најзад један мужјак Томсон-газеле заостаје. Удаљен је неких сто осамдесет корака. На пуцањ пада, али се снажно копрца. Мој пратилац, и поред моје строге забране, јури према газели која стаје на ноге и тетураво бежи даље. Прво због њега, а после због високе траве не могу да пуцам на газелу која трчи ка крду. Газеле зачуђено посматрају свог сродника који им се неспретно приближава. Из крда се издваја један стари мужјак и спуштене главе напада придошлицу. Овај се, без икакве одбране, само мало затетурао од ударца. То је изненадило нападача који наставља да блене у правцу рањене животиње. Искористивши тренутак, приближим се и докрајчим је пуцњем у плећку.
Томсонова газела је нешто крупнија од наше срне. Риђаста је, баш као и знатно већа Грантова газела. Има бео трбух, а на боковима упадљиву црну пругу. С чела до носа спушта јој се широка тамна линија. Лепа животиња, веома складних покрета. И рогови јој помало личе на рогове Грантове газеле, само су двоструко краћи (тридесет пет центиметара према читавих шездесет и пет). Код обе врсте и женке имају рогове, додуше много мање и слабије него код мужјака.
Пошто се већ смрачило, крећемо назад у логор.
Узгред буди речено, чим сам погодио мужјака Томсон-газеле, ту се однекуд нашао носач по имену Селемани и, пререзавши газелин врат, уз тајанствено мрмљање, источио јој крв. Наиме, већина мојих носача су Вањамвези, од којих су многи примили ислам. Сагласно њиховој вери, за храну је погодна само животиња коју је усмртио (ритуално заклао) правоверни. Зато се Селемани непримећено шуњао иза мене, да пресече врат још живе животиње, и да месо животиње буде јестиво и за његове пријатеље муслимане.
Вањамвези је староседелачко племе с источне обале двају великих језера источне Африке, Викторија и Тангањика. Прави су Банту црнци. Од свих мени познатих племена истичу се снажном телесном грађом. Ванредно су издржљиви у тешким пословима, при ношењу великог терета. Због ове особине трговци робљем Вањамвезе сматрају највреднијим „материјалом” и масовно их допремају на лучке пијаце, за продају. Као носаче и раднике на плантажама послодавци и данас упошљавају искључиво припаднике
племена Вањамвези.
Векови робовања уништили су у овом народу и најмањи траг самопоштовања. Вањамвези је понизан, потуљен. Захтева чврсту руку, иначе не поштује надређеног, не боји се, штавише, постаје дрзак. Сасвим је другачији Масаи или Вататуру! Сушта самосвест и таштина! Не воли да ради за другог. За ратника је срамота да ради, једино можда као предводник (киронгози) или пратилац, али онда је неуморан и поуздан. Племена која држе до своје слободе презиру Вањамвезе због њихове ропске душе. Више пута се десило да су ми, при повратку из лова, предводници из редова Масаија носили трофеје, чутуру или опрему. Угледавши издалека припаднике свог племена, тренутно су спуштали терет и молили ме да упослим „слуге”, да их саплеменици не би исмејали што обављају дужност Вањамвеза. Ову детињарију сам им, наравно, прогледавао кроз прсте, ионако нису били код мене дуже од две-три недеље. Унајмљивао сам их само док сам пролазио преко њихове земље.
За афричке услове уобичајено је да припадник једног племена не може да уђе наоружан на подручје другог. Вататуруи, као велики узгајивачи рогате стоке, живе у сталном рату са суседним Масаијима, који се поносе отимачином стоке од других племена. Због тога су се, чим бисмо стигли до њихове границе, Масаи опраштали од мене. Исто то важило је и за Вататуру водиче испред Масаи границе. Свог Масаи ловца, Муруоа, водио сам са собом све време, као свог личног слугу, тек пошто сам га обукао у овдашње маскирно војно одело каки боје.
 |
Друштвени прогрес јамачно ће да истреби сва ова слободарска племена, попут Индијанаца у Америци. Вањамвези народ се, пак, прилагодио, потиснуо самопоштовање, испољио понизност у односу на оне јаче и способније и, мада звучи чудно, на тај начин постао отворен за културне утицаје. Кад, посредством снаге водене паре и електричне струје, и у афричку пустињу доспе цивилизација, још слободна племена ће се или стопити са Вањамвезима или сасвим нестати с лица земље.
Сваком ко долази у додир с овим наивним, доброћудним народом, стеже се срце на помисао каква их тешка судбина очекује.
Овај такозвани пагански народ верује у духове природе. По овдашњем уверењу, и у дрвету, на пример, обитава дух, кога треба одобровољити, јер може имати добар али и лош утицај на људе. Дирљива је њихова љубав према мајци. Обичај је да се, при сусрету, пре свега распитују за здравље познаникове матере, а при растанку да јој шаљу поздраве. Више пута се десило да сам био у посети неком поглавици, мангију или џамбоу, кад му је у собу крочила мајка. Сви присутни су сместа устали, и остали да стоје све док старица није села. Уочи неког важног подухвата или посла увек се тражи материно мишљење.
Снажна је и љубав према ближњем, поготово унутар сопственог племена. Никада нисам видео да неко током јела, пића или шмркања дувана није понудио и пријатеља.
Кожа дивљих животиња има за њих велику вредност. Кожу антилопе увек сам давао ономе ко ме је довео до животиње; ако се овај после срео са земљаком који му је, разгледајући, похвалио иметак, није одолео а да му понешто не поклони.
Сандуци су ми током читавог лова били отворени. Никада ништа није нестало, мада су знали тачно где шта стоји. При одласку су могли комотно да узму било коју ствар која им се допала, на пример неки ловачки нож, огледалце, чутурицу, табакеру. Ови једноставни људи имају тако драгоцене особине да се треба дубоко замислити: нису ли управо то изворни квалитети човечанства које је цивилизација потом окужила?
***
Шести је март, предивно време. Тек што сам прешао поток, погодио сам мужјака Томсонове газеле. И опет се ту обрео Селемани са својим месарским ножем. Изгрдим га, јер сам му колико јуче забранио да се шуња иза мене и квари ми лов. Са неколико шамара отерам га кући, заједно с одстрељеном животињом.
На лепом зеленом пашњаку пасе безброј газела, али у условима равнице, без одговарајуће помоћи, немогуће их је ловити. Повлаче се улево, према узвишици, чије подножје ускоро врви од дивљачи. Испод једне грмљем обрасле провалије примећујем крдо мени непознатих, риђих антилопа. Имају рогове савијене у облику лире. Пошто без испомоћи не могу да им се приближим, одлучујем да, заобишавши целу планину, окушам срећу с друге стране. Након заморног верања доспевам до каменог одрона с друге стране. Испод планине пружа се пространа долина у којој пасу три ноја. Могао бих да им се приближим. Силазим у долину и, након получасовног пузања, стижем до једног дрвета које сам још с висине одабрао. Опрезно осматрам, али разочарано увиђам да су нојеви у међувремену одшетали неких четиристо корака напред, на чистину, где им је немогуће прићи. Огорчен, враћам се до планине и изнова се верем уз камену литицу. Задихан и ознојен, спуштам се у жбуновито подножје где су малопре биле антилопе. На своје велико изненађење уместо њих видим Селеманија који ми уз живахно махање рукама објашњава како је, кад је видео да прелазим на другу страну гребена, хтео да отера антилопе према мени, али су оне кренуле баш у супротном смеру, низбрдо. Изван себе од беса, ударам Селеманија и рукама и ногама, што он покорно трпи без иједне речи. На то ме обухвати снажан осећај стида и, да бих га сакрио, грубо му заповедим да се сместа губи кући, што он покуњене главе и чини.
Поново се враћам до гребена, у нади да ћу угледати нојеве. Спуштајући се низ стрмину, угледам пет Томсон-газела на једној травнатој чистини. Најближи мужјак стоји на осамдесетак корака, сам на истуреној стени, попут дивокозе. Сабрано нанишаним, али промашујем тако славно да он остаје на месту и зблануто ме гледа, док остале газеле брзо одскакућу. Поново га гађам – и опет промашујем.
У таквим ситуацијама ловци се, по правилу, теше узречицом да имају баксузан дан. Немајући куд, и ја извлачим тај закључак, крећући кући. Пошто сам за кратко време по четврти пут прешао проклети гребен, у долини опет видим крдо Томсонових газела. Чим су ме приметиле, беже на све стране, осим једног снажног мужјака. Велика је раздаљина, али немам времена за размишљање. Нанишаним, пуцам и он пада. Запутим се по њега преко чистине, али ме у трку претиче непоправљиви Селемани, с намером да прекоље још копрцаву животињу! Што ти је човек! Једва сам га нешто мало укорио, пошто је раздаљина била прилична (двеста осамдесет корака), а мужјак је имао снажне рогове.
Селемани ми је касније, у логору, објаснио да је у повратку видео крдо и сакрио се у честар да га не уплаши. И поред тога свима упућујем упозорење да ћу сваког ко ме убудуће буде кришом пратио сместа отпустити.
Аутор:
С мађарског превела Драгиња Рамадански
Илустровао:
Душан Павлић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
Fri, 14/09/2012 - 05:18
#1
shywatches.com
replica iwc watches Use looks. More and more men are using cosmetics and cleansers these days in order to look great swiss replica watches sale . Don"t assume that you look fine without cleaning the black spots and acne from your skin replica tag heuer watches for sale breitling replica watches for sale .
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
