Пером као копљем

Неосвојива тврђава судбине

Усама ибн Мункиз преживео је многе бојеве, безброј пута зајахао коња и кретао у лов, упознао крсташе, и као непријатеље и као савезнике, и доживео дубоку старост да испише мемоарску „Књигу поуке” у којој је представио свој необичан живот

Тврђава Шејзар

рсташка коњица изненадила је мали арапски одред од двадесет коњаника када је нагрнула на њих у долини код града Апамеје. У насталој пометњи једном младом арапском витезу смрт се учинила лаком и он свог коња, брзог као птица, окреће на франачке редове. Снажни ударац његовог копља избацио је из седла једног коњаника – мртвог. Затим је спазио витеза на вранцу, великом као камила, и на њега хитнуо копље тако јако да је и сам готово испао из седла. Видевши да је копље кроз груди његовог противника пробило на другу страну и уверен да је овај мртав, одјахао је ка Шејзару, утврђеном сиријском граду, где је живео с породицом.
   Неколико дана касније на двору свог стрица затекао је крсташа који је желео да упозна младог витеза који му је задао тако силовит ударац копљем да је пробио панцир с обе стране. Тада је тај хришћанин, чије име није забележено, пред собом видео Усаму ибн Мункиза – битка код Апамеје била је прва у којој је учествовао. На своје запрепашћење, млади ратник је сазнао да страшни ударац, ипак, није усмртио коњаника већ га је само окрзнуо.
   „Доиста је судбина неосвојива тврђава!”, писао је неколико деценија касније остарели Усама који је пером управљао подједнако вешто као и копљем, па је арапској књижевности оставио један од најособенијих мемоарских записа, „Књигу поуке”, у којој читамо и ову епизоду.

                                               Шејзарски емир

   Пошто се његов отац, учени и побожни Абуселам Муршид одрекао власти над Шејзаром у корист брата Изудина Абуласакира Султана, било је само питање времена када ће Усама бити принуђен да напусти стричев двор. Добар ратник, спретан ловац, млади витез који се одликовао храброшћу у бројним биткама, Усама ибн Мункиз био је претња свом стрицу у доба када се они који су полагали право на разне високе положаје у друштву нису много либили да у крвавом окршају остваре циљ.

                                     -------------------------------

                                     (НЕ)ВЕРОВАТНЕ ПРИЧЕ

   Уз посебност да приповеда о себи, говори у првом лицу, сећа се својих ближњих с великом осећајношћу која није својствена за друге аутобиографије и мемоаре у арапској књижевности, иначе редак књижевни жанр, Усамина „Књига поуке” меша стварност и машту. Поред догађаја из његовог живота, историјских епизода, шејзарски емир исприповедао је измишљене приче. Читалац неће бити сигуран да ли је стварност или мит да је емиру Ифтихарудаулу Абулфутух ибн Амруну, господару тврђаве Абу Кубеис, пошто се у свом двору обрачунао с браћом која су била уверена да су га убила на спавању, лекар после више од три дана извадио врх мача из леђа пошто се он жалио на свраб.
    Његова сумња биће још већа када прочита повест о Алију Абду ибн Абирејду који је могао да види караван удаљен и по читав дан хода од њега или Абдуалију који се једног јутра пробудио одузет, да би после необичног сна његове танке, сасушене ноге изненада постале снажне и мишићаве.
                                          ---------------------------

   Када су се Изудину родили мушки наследници, шејзарски двор постаје претесан за Усаму и он одлази. Остатак живота провео је у служби других владара, све ређе долазећи у родни град, за који га после очеве смрти, 1137. године, више ништа не веже. Завичај коначно постаје само успомена са страшним гласовима који га затичу у служби код Нурудина Зенгија, чувеног господара Мосула, за кога ратује против хришћана и муслимана. Шејзар је до темеља срушен у разорном земљотресу 1157. године, док је већина Усаминих рођака страдала.
   Када се у поодмаклој старости буде посветио књизи и писању, трагично изгубљеном родном граду посветиће антологију поетских одломака о напуштеним боравиштима, „Књигу станишта и пребивалишта”. У немирно време сукоба међу муслиманским великашима, раздорима шиита и сунита, нападима фанатичних бранитеља вере, припадника исмаилитске секте, раздобљу када је ослабила централна моћ Турске, а подигли се обласни племићи који су хтели да се осамостале, и Усама води буран живот селећи се од господара до господара, ратујући час за једног, час за другог, учествујући понекад и сам у сплеткама и заверама.
   То је доба крсташких похода и стварања првих крсташких држава у Светој земљи, Јерусалимског краљевства, грофовије Едесе, кнежевине Антиохије, грофовије Триполи. О Францима, како Усама назива крсташе, биткама против њих и њиховој нарави, писаће у „Књизи поуке”, уз готово обавезни „напев” на сваком месту где их именом помиње – Алах их проклео. То је време када ће арапска раздвојеност полако почети да прелази у јединство у наступању против крсташа, од Зенгија, који је освојивши грофовију Едесу однео прву велику победу над хришћанском војском, преко његовог сина Нурудина, до Салахудина, Саладина, „спасиоца ислама”, који је ушао у Јерусалим.

   Усама је служио код све тројице муслиманских великаша, сасвим очекивано највише хвалећи Саладина, који га је примио у престоницу као већ онемоћалог старца. По напуштању Шејзара, Усама ибн Мункиз, у служби Зенгија, ратује по Месопотамији и против Бурида у Дамаску, да би, када је због неовлашћеног одласка у Шејзар морао да напусти ту службу, отишао у исти онај буридски Дамаск против кога је ратовао. Дамаск ће постати његов други завичај, али и њега мора да напусти 1144. године због Зенгијевог беса који га и овде стиже. Тако долази у тада шиитски Каиро, где му је наклоњен везир Ибн ас-Селар.
   Десет година провешће у служби Нурудина Зенгија. Преваливши седамдесету, учествоваће од 1162. до 1164. године са Нурудиновом војском у биткама против Франака из Антиохије и Триполија. На позив пријатеља Фахрудина Кара Арслана прелази у Хисн Кајфу и вероватно тамо пише највећи део својих књижевних радова. Око 1174. године, залагањем Усаминог сина Мурхафа, на свој двор у Дамаску позива га Саладин. Ту је и умро 1188. године.

                                        Непознати пружа руку

   Пре него што се залетео на франачког витеза и на њега хитнуо копље чију силину је овај чудом преживео, Усама ибн Мункиз је као дечак пратио оца и стрица у ратним походима. Војнички занат учио је у породици: отац га никад није заустављао од учешћа у биткама, чак и када је опасност била велика, а стриц Изудин проверавао је његову присебност у боју постављајући му најразличитија питања када би се окршај завршио. Метеж у коме лете копља и стреле, напади у којима се улеће у непријатељске редове, махнита трка на рањеном коњу пред противницима, страшна рањавања и честе погибије, све је то доживео и описао Усама ибн Мункиз.
   Ратника, препричава он из личног искуства, пре боја обузимају немирни трзаји и страх пред смртном опасношћу, али када сукоб почне, тог страха нестаје, а ратник постаје миран и прибран, усредсређен на непријатеља. Излагање опасностима не значи да ће витез тиме скратити своје земаљске дане – најбоља потврда те Усамине тврдње је он сам који је доживео дубоку старост. Питање живота и смрт зависи од Алахове воље, као и питање победе у рату. „Сине мој, рат се развија сам од себе”, говорио би му стриц.
   Ипак, онај ко не следи разум у војевању, не пролази добро: погрешна команда емира Кутбудина Хусрева ибн Талила да нападу групу разбојника спуштајући се низ брдо до њих, уместо да их сачекају на врху успона, довела је до погибије двојице коњаника. Као што је и Саладиново лукавство да шаље два-три коњаника да изјахују пред Франке како би их заварали да су им поставили заседу и како их Франци не би напали, сачувало главе његове далеко малобројније чете док није стигло појачање. Бојиште је извор бројним причама.
   Нису ту само витезови у налету, окренути једни наспрам других, то је читав ђердан невероватних обрта, чувених удараца копљем или мачем, најнемогућијих смрти од безначајних узрока, дејстава божанских сила које се спуштају међу бојовнике. Док Шихабудин Махмуд ибн Караџа умире од незнатне ране на лакту, величине зрна јечма, како каже Усама, коју му је задала залутала стрела, Бади ибн Талил ал-Кушајри преживљава ударац копљем које му је пробило грудни кош и изашло кроз бок.

                                             Сурови Саладин

   Нису необичне само та приче о невидљивој граници живота и смрти. Из рата израњају и сасвим тајанствене приповести. Усама својим очима гледа како Франци упадају у једну џамију са исуканим мачевима и не виде Хасана Испосника, занетог у молитви. „Ниједног тренутка нисмо уопште могли посумњати у то да их је сам Алах – слављен био! – пред њим заслепио.” Рука неког непознатог помаже Усами да се попне уз стрмину док је бежао пред Францима, као што је безимени човек откупио од ропства испосника из племена Бену Курдус.
   Суровост времена у коме је живео, међутим, изненађује и самог Усаму, који је описао како је, не напунивши ни десет година, без размишљања ножем убио слугу који га је одгурнуо када је желео да заштити једно ропче. Крвави обрачуни око власти у Египту оставиће на њега мучан утисак, мада су каснији истраживачи истицали да је и сам Усама учествовао у сплеткама. После убиства Усаминог заштитника, везира Ибн ас-Селара (1153), он је у служби његовог убице Ибн Абаса, према његовим речима, невољно и под претњама. Син Ибн Абаса, Наср, после само неколико месеци, убиће и халифу Аз-Зафира, док ће његов отац починити страшан покољ у халифином дворцу посекавши децу Аз-Зафировог оца. „Беше ово један од најтежих дана у мом животу”, пише Ибн Мункиз.

                                             ----------------------

                                             УСАМИНЕ ПОУКЕ

„Онај ко се спрема да зада ударац копљем треба да га учврсти шаком и мишицом руке приљубљене уз тело, а да само извођење налета и ударца препусти кретању коња. Ако, пак, покрене руку с копљем или је испружи, ударац неће оставити трага нити задати ране.”

„Кукавичлуком се не одгађа, а одважношћу не убрзава одређени час судбине.”

„Баш је разум тај који човека баца у сусрет мачевима, копљима и стрелама, из презира према кукавичлуку и лошем гласу.”

„Познато ми је, поред осталог, да се лав, попут свих других животиња, боји потомака Адамових и зазире од човека. Незаинтересован је и тром све док није рањен. Тек кад је рањен, постаје лав.”

„Што се пак тиче безмерне смелости, она није последица презирања живота. Извор њен је у томе што човека, кад постане познат по одважности и издвојен врлином храбрости, самољубље у боју гони да учини нешто по чему ће бити спомињан, а што није доступно другима.”

„Дуго нисам схватао да је за људе болест старости неизбежна коб и да сустиже свакога кога поштеди рани долазак смрти”.

                                                 -------------------

   Силовит и без много милости био је и Усамин последњи заштитник, Саладин, кога најбоље описују речи атабега Зенгија: „Не зазире ни од Алаха ни од мене”. У епизодама које чувају његов лик у „Књизи поуке” Саладин без много испитивања располућује заробљенике мачем надвоје и сурово се обрачунава са противницима не дајући им много прилике да се оправдају. Усама моли Алаха да му опрости његове грехе пишући о овим догађајима, али на другом месту, као свом последњем заштитнику, упућује му похвалу истичући његову милост према старом емиру, славећи га као султана који је „веру правоверних халифа васкрсао”.

                                       Чанче воде за јастреба

   „А чиме се он па бави сем ратовањем и ловом?”, покушава да умањи Усамино ловачко знање Ал-Хафиз док му слуге одушевљено причају Мункизове веште савете из похода на ждралове. Омиљену забаву европске властеле упражњавао је и арапски племић ловећи у околини родног Шејзара, у Египту, Дамаску, Хисн Кајфи, јашући окружен јастребовима и ловачким псима са одабраном свитом свог оца, Зенгија или Нурудина.
   Највећи део ових записа посвећен је лову са оцем, иако не пропушта да напомене да му је чувени Зенги, одличан стрелац, увек поклањао прву газелу коју би устрелио. Абуселам Муршид није жалио новца када је лов био у питању: своје људе слао је чак до Константинопоља да купе соколове. А соколова је у њиховој кући било као кокошака, сећа се Усама. Сликовита поворка одлазила је из Абуселамовог дома у лов: отац са четворицом синова, с њима четрдесетак коњаника, слугу и пријатеља, а поред њих резервни коњи, десетак јастребова, и по двојица људи са соколовима, гепардима и керовима.
   На путу до одредишта говорио је синовима да се разиђу свако на своју страну и изговарају молитву из Курана, а онда би их, када би се поново срели у ловишту, испитивао колико је сваки од њих изговорио текста из свете књиге.
   „Мој отац је тако помно организовао лов као да је реч о ратном распореду или неком крајње важном послу. Нико ни с ким није разговарао и свима је једина брига била да нетремице гледају и испитују тле, не би ли открили зечеве или птице у гнездима.”
   За време посете Шихабудину Махмуду ибн Караџи, Усама добија вест да је у лову умро један од очевих нераздвојних пријатеља. Ту у Хами, Шихабудин га је достојанствено сахранио, онако како је сматрао да је заслужио. Радило се о Јахшуру, који је тринаест година живео код Мункиза, стално боравећи у Абуселамовој близини – био је то јастреб, који је као млада птица донет с планине, да би касније постао готово члан породице. За време лова на руци га је носио сам Абуселам а, када би се вратили кући, стављао би пред Јахшура чанче воде да пије, а ако би почео кљуном да пљуска по води, то је његовом господару био знак да јастреб жели да се окупа, па би наређивао да се донесе велики суд са водом.
   Када би завршио с купањем, Јахшура су слуге чешљале и мазале уљима док је стајао на пречки начињеној посебно за њега, а онда би му прострли савијено крзно на коме би заспао. Абуселам би, када би се повукао у своје одаје на починак, обавезно тражио да му у собу буде донет Јахшур, да би га положили поред његовог кревета. „Никаква дивљач, од препелице до дивљих гусака и зечева, није могла умаћи овом јастребу”, кога је позајмљивао и Шихабудин, који му је приредио погреб.

                                        Трка за печено прасе

   Спријатељивши се с неким угледним витезом из војске краља Фулка, Усама ибн Мункиз је доживео да га један Франак назива својим братом. Пред повратак у своју земљу, тај хришћански брат предложио је Усами да му да свог четрнаестогодишњег сина да га поведе у Европу где би се научио разумности и витештву и вратио се као разуман, одрастао човек.
   „Моје уши тако чуше речи које никада не би могле потећи из паметне главе. Кад би мој син којим случајем био заробљен, ропство би за њега било мања несрећа од одласка у франачку земљу.”
   Епизода којом почиње приповедање о особинама и нарави Франака, којима признаје само да „попут животиња” поседују храброст и борбеност, показује у малом судар двеју цивилизација, европске и арапске. Европљанин „пријатељски” нуди Арапину да му образовањем у својој домовини уразуми сина, пошто су његови муслимански сународници – неразумни. Арапин је, с друге стране, запрепашћен предлогом да му се син „европеизира” и постане налик том извитопереном хришћанском народу. Иако са Францима повремено склапају и примирје, па и ратују удружени с њима против муслимана, јаз који дели Усаму и његове сународнике и хришћане непремостив је у „Књизи поука”.

   Добро осмишљени план емира Фахрудина да освоји Амид, који је укључивао и подршку курдског емира из самог града, доживео је потпуну пропаст емировом одлуком да на чело муслиманских витезова постави франачког ритера Јарука, који се кретао споро, па су исламски емири стигли под зидине града пре њега где су убрзо и разоткривени и разбијени. Пишући о Францима, Усама им се подсмева, извргава их руглу описујући сулуде и несувисле начине како деле правду, лече људе или се просто забављају. Према његовим речима, Франци су кривицу утврђивали потапањем окривљеног у бачву пуну воде, па, ако би испливао, значило би да је крив, док су они који потону сматрани невинима. Он је изненађен њиховим лечењем: свештеник кога су позвали да болесника спасе смртних мука, то је заиста и учинио, али тако што му је запушио нос воском – да брже умре.

                                                           ***
   Сасвим лакрдијашки делује епизода где Усама описује франачку забаву која подразумева трку двеју старица које настоје да што пре дођу до печеног прасета постављеног на циљу, док их са стране бодре витезови коњаници. Усами нарочито није јасан франачки однос према женама.   Несхватљиво му је да муж допушта жени да спава у постељи с другим човеком, да кћери одлазе обнажене у купатило с оцем не узнемиравајући се због присуства других људи. С чуђењем гледа како његов слуга задиже сукњу некој жени у хамаму, сећајући се можда како је његов стриц откупио из ропства своју бившу супругу, не желећи да дозволи да она која је пред њим открила лице буде у франачком ропству.
   „Погледајте ви сада ову противречност: код Франака нема ни љубоморе ни поноса, а одликују се безмерном храброшћу, премда се храброст, као што је познато, баш рађа из поноса и самољубља, које по сваку цену жели да избегне лош глас”.

Аутор:

Ј. Чалија

Илустровао:

Горан Горски

Активне теме форума

Нови корисници

Тренутно на сајту