3320 25. 9. 2015.
ДА ЛИ ЈЕ КАМАТА
НЕМОРАЛНА?
Вечно је питање да ли је зарада на позајмљено покренула или уназадила свет
ивимо у време када је сасвим уобичајено да појединци, затим мала и велика предузећа, па, најзад, и многе државе узимају кредите од банака или неких великих међународних монетарних установа. При том је предвиђено да се ти новчани дугови враћају у за то уговором договореном року, али, најчешће, уз одређену камату. Свима нам је то не само сасвим блиско, него и потпуно разумљиво. Међутим, да ли је увек било тако? Да ли је узимање процента на позајмљени новац сматрано нечим што се просто подразумева или не? Платон и Аристотел, двојица горостаса античке науке и филозофије, заузимали су крајње негативан став према позајмицама новца уз узимање камате. Старији од њих је у свом спису „Закони” записао следеће:
„Новац не сме да се оставља на чување ономе у кога немаш поверења, не сме да се даје на зајам уз наплаћивање камате, јер је слободно свакоме ко је узео новац на зајам да повериоцу (који тражи проценте од оног коме је дао позајмицу) не врати не само камате него ни главницу. Таква уређења су за државу сигурно најбоља.”
Неправда, па то ти је!
У даљем тексту наводи да „у држави не сме да буде ни злата ни сребра нити смеју да постоје велика богаћења занатским радом, зеленаштвом или таквим одгајивањем стоке...” Тако је о камати и с њом повезаним зеленаштвом писао Платон.
Платонов млађи савременик и ученик био је Аристотел. Попут свог учитеља, он је такође био велики противник позајмљивања новца уз узимање камате. У свом делу „Политика”, забележио је:
„Већина стицања је, како смо рекли, двојака: то је трговина, с једне, и вештина вођења домаћинства, с друге стране. Ова друга је неопходна и достојна хвале, док се трговина с правом потцењује, јер није природна већ ту људи зарађују једни на другима. Сасвим је оправдано омражено и зеленаштво, јер се ту добит постиже помоћу самог новца и новац не служи сврси којој је намењен”.
Премда унеколико увијеније саопштен него Платонова оцена зеленаштва, односно камате, Аристотелов став према узимању процента на позајмљени новац није ништа мање негативан.
У Библији, за коју се каткад заборавља да је састављена у старом веку и да је заправо наслеђе античког света – мада је потпуно поштовање доживела у средњем веку – такође срећемо веома лоше мишљење о каматама. Тако, на пример, у Старом завету можемо да прочитамо:
„Не даје на добит и не узима придавка (додатка), од неправде устеже руку своју...” (Књига пророка Језекиља, 18, 8 ) . У Старом завету такође стоји:
„Кад даш у зајам новаца народу мојему, сиромаху који је код тебе, немој му бити каматник, не ударајте на њ камате”. (Друга књига Мојсијева, која се зове излазак, 22, 25) И у Давидовим псалмима налази се хришћанска поука која устаје против узимања процента на позајмљени новац:
„Ко не даје сребра својега на добит и не прима мита на правога. Ко овако ради, неће посрнути до вијека”. (Псалми Давидови 15, 5)
Као и у Старом, тако и у Новом завету суд о камати остаје непромењено лош. У једном од четири јеванђеља може да се прочита:
„Него љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајите у зајам не надајући се ничему; и плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега, јер је он благ и према незахвалнима и злима” (Јеванђеље по Луки, 6, 35). Уколико би се, дакле, строго следило Свето писмо, у животу хришћанских држава које су временом почеле да ничу на тлу Европе, Северне Африке или предње Азије не би било места за финансијске трансакције које су у себе укључивале камату. Тако су почев од Првог васељенског сабора, одржаног у Никеји 325. године, осуду зеленаштва садржавали декрети многих синода, а уз њих и списи великих црквених отаца.
Најгнуснији црв
У средњем веку, у којем је Библија постала неприкосновени ауторитет за свакојака морална и етичка питања, проширио се веома негативан однос према узимању новца уз стицање камате. Каткад се за такав став охрабрење тражило и у Аристотеловим размишљањима. Велики филозоф је, наиме, сматрао да новац може да се посматра само као мерило вредности. Аристотел је тврдио да „новац не може да роди новац” јер је бесплодан, односно непродуктиван. Овакво становиште старогрчког филозофа нашло је свој одјек у познатој средњовековној девизи „pecunia pecuniam non potest (новац не може да роди новац)”. С друге стране, на ниво начела уздигнута је крилатица да плодове може да даје само земља.
И Аристотел је био велики противник камате
Када је у питању латински свет Западне Европе, негативан став према камати потврђују поједине одлуке или препоруке најмоћнијих људи онога времена. Тако је чувени папа Лав I Велики (440–461) године 443. осудио како световне, тако и духовне зеленаше. Још је радикалнији био један од његових потоњих наследника на столици Светог Петра. Реч је о римском првосвештенику Александру III (1159–1181) по чијем су налогу 1179. године зеленаши били искључени из цркве. Ништа мање искључив није био ни још један римски архипастир: папа Климент V (1305–1311) као јерес је 1311. године жигосао мишљење о дозвољености зеленаштва.
Против зеленаштва и камата писали су и неки од најученијих људи као што су Блажени Августин, по мишљењу неких научника можда највећи црквени отац, затим Свети Јероним, преводилац Библије са хебрејског и грчког на латински језик, онда Тома Аквински, и највећи ауторитет римокатоличке цркве у средњем веку, италијански доминикански калуђер, проповедник и верско-политички реформатор Ђироламо Савонарола. Међутим, мотиви који су поменуте интелектуалце побуђивали на критику били су различити и нису увек били етички и морални. Тако је Савонарола свој глас подигао против „злоштетног понора и најгнуснијег црва зеленаштва” изражавајући ставове средњих слојева фирентинског друштва с краја 15. столећа, а незадовољан удруживањем зеленашког капитала и економском надмоћи градског патрицијата.
Патрон заленаштва
Омраза према каматама надживела је доба средњег века, па су о њима врло негативно, али, опет, са разноликим побудама, писали и Мартин Лутер и Роџер Фентон. Мартин Лутер је у 16. столећу устајао против неправичног узимања процента тако што је заступао ставове умереног грађанства које је чинило основу реформационог покрета Немачке.
Његови аргументи против зеленаштва били су у великој мери традиционални и на трагу средњовековног начина мишљења. Енглески богослов почетка 17. века Роџер Фентон осуђивао је зеленаштво са положаја феудалне класе у раздобљу које је претходило буржоаској револуцији. Међутим, Жан Калвин, представник радикалније струје у таласу реформације, иступио је као бранилац наплаћивања камате. Због тога га је Роџер Фентон и назвао „главним патроном зеленаштва”.
Калвиново учење одговарало је захтевима буржоазије у раздобљу првобитне акумулације капитала. Западна Европа се налазила на прагу епохе која ће економским аргументима улити одлучујућу снагу и подстицај кредиторима и камати и учинити их неизоставним делом новог и напредног друштва.
Закон једно,
пракса друго
У Византијском царству, чији је важан ослонац било хришћанство, став према каматама и зеленаштву био је лош. Тако, на пример, 10. канон такозваног Пето-шестог или Трулског сабора одржаног у Цариграду 691/692. године налаже следеће:
„Епископ, или презвитер, или ђакон који узима камату (добит) или такозване постотке (проценте), или да престане или да се свргне.”
Међутим, стварност се увелико разликовала од прокламованих начела и канона. Тако је упркос чињеници да се тражење интереса косило са средњовековним хришћанским моралним поимањима, у Византији прилично ретко било забрањивано. То просто значи да су се морална правила, утемељена на Светом писму и делима старогрчких филозофа, нашли у тешкој сенци потреба развијене новчане привреде. Већ је законодавство цара Јустинијана I Великог (527–565) предвиђало да представници виших сталежа траже камату на новчану позајмицу од четири одсто, трговци од осам одсто, а сви остали од шест одсто, колико је могла да наплаћује и сама држава.
Поучан и добар пример за такво стање је цар Нићифор I (802–811) који је пре ступања на престо био секретар државне благајне и изванредан финансијски стручњак. Он је, истина, забранио поданицима да на зајмове наплаћују камату – што значи да је ова пракса у Царству већ увелико постојала – али је тражење процента свео на искључиви државни монопол. Нићифор I захтевао је да богати престонички бродовласници од државе узимају позајмицу у висини 12 фунти злата уз веома високу камату од 16,66 одсто.
Новац цара Андроника III који је донео закон против камате
У једном византијском законском споменику, који се назива „Приватна проширена Еклога” и потиче из 15. века, расправља се о одређивању највеће дозвољене камате, чиме се фактички озаконило зеленаштво. Истина, било је покушаја да се зеленаштву стане на пут, па је тако цар Василије I (867–886), оснивач такозване Македонске династије, укинуо свако узимање камата на зајмове. Учинио је то уз оцену да је „корен (друштвених) болести... у зеленашима”. Међутим, већ његов син и наследник Лав VI Мудри (886–912) у својој 83. новели (законској одредби) писао је:
„Та наредба (мисли се на закон Василија I), услед немаштине народа, довеле је не до бољега, како је законодавац очекивао, него до горега. Раније, у очекивању камате, многи су давали зајам, али када се појавио закон, сагласно коме не може да се извлачи добит из давања зајма, неки су постали бездушни, немилосрдни и без саосећања у односу на оне који су имали потребу за таквим зајмом...”
У даљем току византијске историје став према каматама остао је двојак: неки су је подржавали, а неки су је сматрали нечасном работом. Чувени интелектуалац друге половине 12. века Евстатије, митрополит Солуна, био је против узимања процената на позајмљени новац. Цар Андроник III Палеолог (1328–1341) донео је закон против узимања камате. Убрзо, међутим, тај закон више није био поштован о чему у два трактата из средине 14. столећа врло острашћено пише византијски писац Алексије Макремволит. Уз непрестана позивања на далеку прошлост, он сматра да је управо зеленаштво главни узрок осиромашења државе и расула у које је она доспела. Чињеница је да су камате у његово време биле веома високе. Према службено дозвољеним нормама камата на позајмицу износила је од четири до осам одсто, а у случајевима ризика и читавих 12 одсто. Међутим, у стварном животу она је била још већа и колебала се између 15 и чак 30 одсто.
Многи савесни људи с разлогом мисле да је срамота богатити се на општој несрећи било да је то рат, земљотрес, пожар, глад или епидемија, а управо такво стање било је у Византијском царству 14. века. Алексије Макремволит са жалошћу упозорава да постоје неки који сматрају да закон који забрањује камату не треба штитити. Он истрајава на тврдњи да наплаћивање високе камате „не уклања сиромаштво већ га продубљује”. У даљем тексту Макремволит упорно полемише с присталицама камате, па на једном месту каже да је исход „доброчинстава” зеленаша „стењање и шкргут зуба”.
Уздизање зеленаштва у ранг законског преступа заправо је једна од водећих тема трактата Алексија Макремволита. При том се он позива на Библију, а приметан је и утицај филозофа Платона и Аристотела на његов суд о камати и зеленаштву. Византијски писац се не либи и да одреди казну за оне који узимају камату. Он верује да би их требало казнити на исти начин на који се поступа с отпадницима од вере. Тако речи „Идите од мене проклети у огањ вечни” (Јеванђеље по Матеју, 25, 41) у трактату одзвањају као рефрен.
***
Примери који су изнети, а који осликавају само основне обрисе једне непрестане утакмице присталица и противника камате, показују да се њихова међусобна борба водила вековима. На једној страни била су књишка ученост и теоријска знања, утемељени на узвишеним моралним начелима, који су предност давали етици. Међутим, на другој страни био је сам живот, свакодневна пракса и економски токови и процеси који су се одвијали по својим законитостима. У реалним околностима ови други су временом на својеврстан начин оспорили етичка наравоученија Платона, Аристотела, Светог писма и осталих несумњиво учених аутора. Друштвени развој и неумољиви банкарски и трговачки постулати, који су указивали да неће бити напретка уколико се не поштују економски закони, једноставно су засенили древне етичке поставке, па је поменута утакмица морала да се заврши управо онако како је једино и могла да се заврши.
Аутор:
Радивој Радић
Илустровао:
Драган Максимовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
