Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Језик поставља замке


НЕМА ХЛЕБА



Шта све може да се нађе на интернет-страницама које нуде готове задатке из књижевности...

трах је једно од најснажнијих осећања, бар тако тврде психолози. Толико страхујемо и бринемо из најразличитијих разлога да би могло да се закључи да не проживљавамо живот, већ да смо стално у бризи. Срећом, неки страхови су безразложни. И тога би требало да будемо свесни, те да се боримо и одстранимо их из свести, из „области страхова с покрићем”.    
   Као пример могу да послуже писмени задаци из српског језика и књижевности. Посебно када професор наговести да ће на писменом задатку (у вежбанкама! брррр) бити слободна тема! То уноси додатан немир, а заправо немамо чега да се бојимо. Стога, договори трају до последњег тренутка. Шта рећи о најбољем другу? Зими у граду?   Узбудљивом догађају? Како то описати? Паника се увлачи у душе ученика, без ваљаног разлога.

            

    Додуше, разлог би могао да се нађе и у неразумевању професора који не дају ђацима баш никаква упутства на који начин би требало једноставно, читко и граматички исправно да се напише нешто о некоме или нечему... Онда ученици замишљају шта би се том и том професору допало. Какав стил? „Филозофски”? „Обешењачки”? „Минималистички”? „Сентиментални”? „Лирски”? Ова последња два често побеђују и одатле они отужни описи природе и осећања од којих је могућно добити горушицу и мучнину.
   Дакле, утврдили смо да би професори књижевности први требало да пруже руку. Међутим, често то не чине. И шта се онда дешава? Ученици посежу за преписивањем. Као што је свакако многима познато, разне саставе, такозване обраде књижевних дела из обавезне школске лектире, могућно је наћи на интернету. Уколико је неко помислио да су ти састави вешто написани, требало би да се одмах разувери и сам се ухвати укоштац са слободном темом. Већ написани писмени задаци сакупљени у својеврсне збирке на светској рачунарској мрежи често су комично штиво. Нажалост, сва је прилика да професори те саставе неће прихватити као хумореске. Петице ће изостати.
   Да се не бисте мучили и губили време тражећи задатке из српског (слободна тема) учинили смо то за вас, читајући веб странице с понуђеним збиркама задатака из српског. Било је забавно. Просудите сами да ли више личе на књижевне саставе или вицеве. Ево примера.
   Тема: „Мој љубимац” – „Моји папагаји једу луксузну храну. Када ја једем чоколаду, једу и они. И то им прија. Некада ми се чини да им је перје сјајније после тих луксузних оброка.”
   Тема: „Моје врлине и мане” – „Човек на латинском се каже хомо сапиенс, што значи, разумно биће. Данас је друго време, изгледа да је мање хомо сапиенса, све више будалетина. Боже ме опрости. Нико више није реалан, сви нешто к...ју. Нико да сагледа своје врлине и мане. Ја знам своје врлине и мане. Моје врлине су да сам леп, паметан и згодан.”
   Тема: „Пролеће” (за први разред гимназије) – „У мени је пролеће, јер када природа процвета тако и ја с њом заједно. Овог пролећа у кладионици нема добитака јер се много намешта и велики и мали тимови намештају. Нема леба без мотике и не би требали да се заваравамо било пролеће или зима увек ће бити намештања и кладионице ће увек бити у плусу јер тако то иде.”
   Тема: „Чезнем да ти кажем...” – „Чезнем да седнем поред тебе и да те посматрам. Могла бих данима и сатима ал се плашим да не бих издржала. Мислим да ће ова моја љубав према теби трајати бар онолико колико траје овај мој тужни живот, а можда и дуже...”
   Да ли онда можете да замислите какви су састави чија је тема из лектире? Опис лика Хамлета или препричавање приповетке Лазе Лазаревића? Најблаже речено, тешко употребљив „материјал”! Ипак, рецимо још једном, много тога зависи од професора. И за то постоји пример.
   Десета београдска гимназија, крај седамдесетих година прошлог века. Професор Драго Стефановић прилично љут улази у учионицу III/4. Прозива ученицу да устане. Требало је да напише састав о прочитаној књизи из школске лектире. Ученица тихо саопштава да није прочитала књигу. Професор диже поглед према њој и продорно је гледа.
   Она каже да је била у биоскопу. Гледала је филм „Кабаре”. Написала је нешто о томе. Професор је и даље мрко гледа и каже бесно:   „Прочитај!”
   Ученица прочита. Док то чини, он сагнуте главе нервозно хода по учионици. Ученица завршава. Ћутање. Професор после десетак секунди потмулим гласом проговара:
   „Знаш шта?”
   Ученица је нема од ужаса.
   „Е па има да добијеш петицу! И то одмах!”
   Ех, то су били незаборавни професори.



Аутор: 
M. O.
број: