3320 25. 9. 2015.
Живот пише драме
НЕКОЛИКО ТАЛАСА
Пливачки маратонац Адам Вокер стрпљиво је пливао према копну, освајајући талас по талас плаветнила Куковог мореуза, у водама Новог Зеланда. Пред сам крај трке из дубине је на њега јурнула застрашујуће велика бела ајкула. Где су сад они малопређашњи делфини?
ад се 22. априла овог пролећа отиснуо у воде Тасмановог мора, које новозеландско северно одваја од јужног тла те државе, Адам Вокер учинио је то рутински и по ко зна који пут у животу. Желео је још једном да докаже да је међу најбољим пливачима маратонцима и да му је савладавање водених препрека у крви. Дисциплиновани спортиста није могао ни да наслути шта ће му донети поновно пријављивање за „Оушн Севен челенџ” и каква му је изненађења судбина овог пута припремила...После препливавања Ламанша, Гибралтара, Хавајског мореуза, теснаца Каталина у близини калифорнијске обале и јапанског Цугару канала, на реду је био Куков мореуз. Још само два водена похода и две пустоловине, новозеландска и она Ирским морем ка Шкотској, делили су младића из Нотингема од освајања титуле свих седам океана.
Наиме, реплика планинарског маратона, бајковито названа, „Изазов седам мора”, овога пута није носила ни трачак чаролије у себи, барем када је у питању окретни Британац. Надметање у морима, препливавањем мореуза, на седам различитих страна света, одговара планинарском такмичењу „Seven samits” („Седам врхова”) које се за освајаче највиших врхова одржава истовремено на седам континената.
ећ 18. априла обрео се у Велингтону, граду који је полазна тачка за прелазак Куковог мореуза. Мучио се пуна три дана са сном, по сопственом признању, не могавши да савлада временску разлику између Велике Британије и Аустралије. Метеоролошки услови нису били на његовој страни, па је отпливавао само лагане тренинге у Оријентал беју, да остане у форми. Бринула га је температура воде, јер је претходне две недеље оближњом Аустралијом харао циклон. Ближио се велики дан.– Пробудио сам се у 1.30 и више ми није полазило за руком да заспим. Обузело ме је неко чудно узбуђење. Загледан у плафон хотелске собе, слушао сам мотивационе говоре, размишљајући како је преда мном велики дан и како ће очи целог света бити упрте у мене. Тако сам провео наредних пет сати, причао је касније Адам Вокер.
Пливач је напустио хотел у 6 часова и свега 30 минута делило га је од поласка ка Порт Хеду. Нервоза га није напуштала ни на трен, па ни када је коначно скочио у узбуркано море. Првих сат времена пливао је с једне на другу страну чамца који га је пратио. Умор од претходних непроспаваних ноћи као да је у зао час стизао маратонца, сваки замах руку доносио му је додатни напор.
– Као да сам пливао кроз центрифугу веш-машине. Требало је да дођем бар седам дана раније, што је минимум за прилагођавање и навикавање на временску разлику. Са брода ми је стигло освежење у виду витаминског сока без шећера које ме је мало окрепило, каже Вокер.
осле четири сата проведена у води, Британац је добио друштво. Испред њега, али и с обе стране, појавили су се делфини, најпре три, а потом још два. Својеврсно бесплатно обезбеђење на опасном путу кроз Тасманово море. Толико су му се примакли да је једног од њих, пливајући, ударио руком. Пријало му је њихово присуство. Као да су му отерали умор, брже је пливао. Изненада, Вокерови морски пријатељи су нестали. Наставио је пут у друштву посаде пратећег чамца. Био је у води скоро седам сати и још сат и по га је делило од циља. У даљини је угледао пераје. Насмејао се и помислио да су делфини поново решили да му се придруже. Море се чудно ускомешало и то је први пут изазвало сумњу у његовој глави. Болно отрежњење стигло је за тили час, а ка Вокеру је свом силином јуришала велика бела ајкула. Крвожедна напаст, дугачка два метра, устремила се на пливача.
– Мислио сам да је одбројавање почело и да ми теку последњи тренуци живота. Онда сам угледао делфине! Окружили су ајкулу и она је после неколико минута одустала од плена, мене. Поново су запливали са мном, неман се изгубила ка пучини, а мојим саборцима из чамца је лакнуло. Делфини ме више нису напуштали, а обала јужног острва била је близу. Као да су знали да је цео приход маратона намењен заштити њихове врсте.
Адам Вокер стигао је на циљ, после 8 сати и 36 минута проведених у води. Била је то пустоловина коју неће моћи да заборави.
Аутор:
Ј. Н. - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
