Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Мале тајне великих мајстора


НЕКА ЖИВИ ЖИВКО, БЛАГО БЛАГОЈУ
Кад знамо да лично име служи као моћно средство заштите, постаће нам јасно како је могуће да мајка свом љупком, вољеном детенцету да име – Грозо

     Лично име изузетно је важно и вредно великог поштовања. Оно није нешто произвољно нити безначајно. Име је трајна ознака коју особа носи цео живот и по којој се разликује од друге. У веровању многих народа име се сматра не само пуком етикетом, већ важним, суштинским делом, тако рећи заступником саме личности који одређује њену судбину. Стари Латини говорили су: Номен ест омен („Име је знамење”).
     Детету се његово право име, код Срба и других народа, крије зато да му неко од злих људи или бића не би наудио. Отуда жене кад се распитују за здравље мушког детета, „макар какво му име било, кажу: ‘Како ти је Живко’”, пише Вук. Због страха од урока и демона, детету се крштено име обично замењује новим. А овај надимак често сасвим потисне право име, па нико, чак и од најближих пријатеља, не зна какво је право име тој особи.

     Код Срба, све док је некрштено, дете зову оним именом које му је поп дао на „водици” или га зову „Турче”, „Бугарче”, ако је мушко, или „Булче”, „Циганчица”, ако је женско дете. Ова заштитна имена су привремена. Право и стално име дете стиче тек крштењем. Надевањем личног имена детету у древном обреду крштења, оно се признаје за самосвојну јединку и истовремено се уводи у породичну и ширу заједницу. Заправо, дете тек тада, крштењем, добија положај људске јединке и постаје пуноправни члан друштва.


Станко, Грдан, Здравко...

    Име детета веома често је магијски вид заштите новорођенчета од злих сила које угрожавају његов живот. Нека апотропајска имена која се дају онда кад се не држе деца, самим својим значењем треба да учине да стане даље умирање деце у породици. То су: Станко, Стојан, Станиша, Станоје, Станимир, Станислав... Друга би, опет магијски, требало да учине да дете остане живо: Живко, Живоје, Живадин, Живан, Живорад и слично. Да би дете било здраво као дрен, даје му се име Здравко, Здравиша или Дренко.
Друга група заштитних имена јесу јака имена која као штит одбијају зло, урок и болести од њихових носилаца. Таква имена су: Гвозден, Златко, Камен. У ову групу спадају и имена: Бранета, Браниш, Бранивој...
     Кад знамо да лично име служи као моћно средство заштите, постаће нам јасно како је могуће да мајка свом љупком, вољеном детенцету да име – Грозо. Могуће је и то управо зато што га воли и што жели да га заштити од вештица, урокљивих очију и злих душа. Таква ружна, мрска, гадна српска имена су: Грдан, Грдоња, Гадић, Гнусан, Грубиша, Гад и слично. Из истог разлога родитељи дају деци и имена Мркша, Завид, Злоба. Називајући децу тако, родитељи верују да ће одагнати нечисте силе и спасти дете од болести и погибељи. У ту групу спадају још и Горча, Смрд, Руг, Дуран (љутит, срдит). Срби су, као мрска, својој деци давали и турска имена да их магијски заштите. Вук наводи обичај да родитељи хришћани деци, као надимак, дају турска имена, те имамо оваква необична имена и презимена: Мурат Вуковић или Рамо Лазаревић. Овај наизглед необјашњив и чудан обичај Тројановић објашњава: „Сви Срби сматрају Турке за нечисте, зато и ђаволи неће њима као својима ништа да науде.” У нашем народу верује се да демон не напада демона („Врана врани очи не вади”), а како су и Турци припадници демонског света, то онда деци која носе њихова имена зла бића неће никакво зло учинити.
     Сродна група мрских имена јесу и имена безвредних, нечистих ствари. Она се дају деци да би се демони обманули и одвратили од те деце. Код Срба на Косову таква су имена: Бена (блесавко), Кривош, Кукољ, Малко, Мртвак, Поздерја (поздер = отпад од конопље), Чађ и тако даље. У овом случају, демони се варају лажним представљањем детета као ништавног, малог, невредног створења и тако се одбијају од њега.




...Огњен, Жарко, Вук...

      Да би се зле силе одвратиле од деце, често им се дају и застрашујућа, опасна имена. Нека од њих су: Огњен, Пламета (демони се боје ватре), Жарко, Зажар (жар је магијско средство којим се терају демони), Светолик, Светозар, Светлан (зли духови беже од светлости). Ту, вероватно, спадају и имена Звезда, Звездана. Пошто је црна боја добар утук против демона, деци се дају и имена: Вранко, Вран, Вранеш, Враноје, Мркша, Мркоје и слично. Из истог разлога, као одбрана од вештица, деци се дају и имена Трн и Трновица, Дерач, Здух, Јеждер, Кустура (нож с дршком од рожине), Оштрин.
      Опасна имена која упозоравају зле силе да се не шале с њиховим страшним носиоцима јесу: Душман, Небојша, Злопоглеђа, Мргуд, Страхиња, Срда... Зооморфна имена такође служе да заплаше зле силе. Таква су: Медвед, Крагуј, Орлина, Сокол и, најпознатије, Вук. Постоји велики број имена изведених од именице „вук”: Вукдраг, Вујаш, Вујо, Вујадин, Вукеља, Вукман, Вукмир, Вукота, Вуксан, Вучић, Вучина и тако даље. У Вуковом „Рјечнику” има их преко педесет! Име Вук несумњиво је заштитно, опасно име које треба да уплаши демоне. Зато је и Вук Караџић, рођен у породици где је пре њега умрло петоро деце, добио то име. Ономе ко носи име Вук, веровало се, не могу наудити ни уроци, ни вештице ни але, нити икоја невидовна сила. О томе сам Вук каже: „Кад се каквој жени не даду дјеца онда надјену дјетету име Вук, јер мисле да им дјецу вјештице једу, а на вука да неће смјети ударити (за то су и мени овако име надјели).”

...Милан, Срећко, Благоје

      Поред велике групе апотропејских имена („опасна”, „мрска”, „безвредна” имена), у Срба постоји и друга велика група имена – благослова, која су много лепша и милозвучнија од прве групе.
Многа српска имена настала су од глагола или придева којима се изражава жеља родитеља да им дете буде: добро, мило, здраво, напредно, јако, славно, радосно, весело, срећно, душевно...
     У Дечанској хрисовуљи налази се чак 48 личних имена изведених од придевске основе „добар”, од којих су многа данас заборављена, као на пример: Добробуд, Доброгост, Доброхвал, Добретко. А од придева „мио”, односно од основе „мил”, изведено је 45 личних имена, од којих су нека и данас распрострањена: Милан, Милена, Миленко, Мило, Милош, Миљана, Милован, Милојица, Милорад...
     Велики број мушких и женских имена настао је од придева „драг”: Драги, Драган, Драгослав, Драгољуб, Драгиша и тако даље. Родитељи су често желели да им дете буде весело, радосно и срећно, па су стога деци надевали следећа имена: Веселин, Весељко, Радован, Радоје, Радоста, Радојка, Сретен, Срећко, Срета...
     Имена – благослови су и: Благоје, Блажо, Блаженка и Благован. Да би дете добро напредовало и расло, даје му се име Растко, односно Растислав, да би дете било мудро, паметно, даје му се име Видра, а да би било душевно – Душан или Душица.
    А да би кћер постала лепа, миришљава, слатка и нежна девојка, даје јој се име Лепа, Цвета, Биљана, Ружа, Јоргованка, Дуња, Јагода или Невена.

Аутор: 
Жарко Требјешанин
Илустровао: 
Добросав Боб Живковић
број: