Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Прича се у нашим крајевима


НЕ ЉУТИТЕ
Међу Власима и Румунима у источној Србији део становништва и даље верује у вилинска бића међу којима се истиче Шумска мајка 

есте ли сигурни да смете да сазнате истину о мени? Видела сам много бедних људи окупаних леденим знојем који губе дах, а срце им прескаче као лудо када им се прикажем. Док им је страх гутао душу и узимао разум, руке су им панично тражиле светло, лампу, било шта. Срела сам и пркосне мајке које бајалицама насрћу на мене кад им нападнем децу. Чврсте мушкарце који су прихватали моју страст. Ја сам иста као ви! Умем да будем бескрајно добра и неизмерно зла. Ја сам Шумска мајка…
   Влашко народно веровање спада међу најстарија веровања очувана на тлу савремене Европе. Систем веровања и културних образаца који за циљ имају да објасне порекло и смисао живота, човека и универзума, стручњаци одређују као аним(ат)истичко-фаталистичку, насталу из уверења да је све у свету одуховљено и живо, да у стварима, појавама и људима делује нека општа, безлична сила. Култ мртвих средишњи је садржај влашког народног веровања, али је реч заправо о култу бесмртности, јер почива на прастаром веровању да смрт не раздваја душу од тела и да је посмртни живот продужетак овоземаљског. Стога погребни обичаји имају за циљ да опреме покојника за други свет, а посмртни да му, преко сложеног система обичајних радњи – помана, обезбеде све оно што му је неопходно за вечни живот у том другом свету.
   Ипак, на првом месту, човек може да издахне неокупан, без свечане одеће и ван своје куће, али без свеће у руци никако. Ако се то деси, породица је дужна да покојнику што пре пошаље „рајску свећу”. Она се, по правилу, израђује у току ноћи пред сахрану, и треба у погребној поворци да буде на првом месту.
ТАБУ БАЈАЛИЦА
Записивачима народног духовног стваралаштва далеко најтеже је записивање бајалица. Табу казивања „трећим” лицима постоји због веровања да ће изгубити сваку моћ ако је чује уво коме није намењена . Један од хероја ове дисциплине је етнолог-антрополог, дугогодишњи директор Музеја у Мајданпеку, Паун Ес Дурлић, данас пензионер, који каже да тајна успеха лежи у искреном поштовању које показује према приповедачима: „Сујета, таштина и себичност не иду са овим послом. Ствари се брзо мењају, још брже изобичавају, а старци умиру као да горе књиге.”
Млади етнолози би стално могли да се подсећају да је народ прогледао захваљујући слепој баба-Живани, слепом Филипу и записима хромог Вука. Славећи Вука славимо и његове златоусте казиваче и златноруке записиваче. Без све троје слава је крња, а трпеза празњикава.
    Ви који сте ме видели причате да сам чаробне лепоте, раскошних дојки, са дугом црном косом која вијори. Нага, каткад у белој кошуљи, али могу да будем стара, ружна и зубата. Ти што читаш, дођИ, ако смеш, у поноћ у шуму. Чућеш чаробни глас или ће те помиловати дашак ветра који упутим на тебе. Знаћеш да сам ту када видиш како се дрвеће клања својој Господарици. Волим трудне жене и мале бебе али, кад ми дође – нападнем их. Бебе очајно плачу све док их мајке не изнесу у двориште под дрво и завапе: „Горска мајко, горска вештице, горска Мума Падури, доста си очи бечила, доста си зубе церила, доста си моју децу пудила. Ја имам златне ножеве, очи ћу ти извадим, зубе ћу ти поломим, сад се ти плаши од мене и моје деце, па бежи у гору и воду, ту места више немаш.” Тад се склоним, али сам и даље ту. Ја сам Шумска мајка, ја сам Мума Падури.



                                     
Помане се праве и за живе – на овој је испечено 2622 обредна хлеба

ада се пореде народни обичаји на гробљу код Срба и Влаха разлика најбоље може да се види поређењем обредних формула намењених покојнику. Уз многе сличности са додиривањем, љубљењем и пружањем понуда преко гроба, код Срба нема такозваног буђења покојника. Код наших Влаха група жена то чини певајући обредне песме које почињу стиховима „Скуала, скуала!” устани, устани!)
   Приликом било које помане (даће) на сто, поред гроба, постављају се храна, пиће, цвеће и вода која се полива уз позив покојнику да се умије, опере и освежи. Иако су многи обичаји влашког народног веровања доживели промене и разликују се од места до места или, чак, породица, код етнолога и обичног света највећу пажњу изазивало је откопавања покојника. Овај поступак примењује се када је преминула нека млађа особа, чија је смрт изазвала изразито велику тугу и почива на веровању да човек остварује бесмртан живот тек ако га Сунце два пута обасја, једном за живота, а други пут кад га откопају четрдесетог дана након што закорачи у загробни свет, који је мрачан, хладан и безводан.
ЛИЛИТ, ДЕМОН НОЋИ
У вавилонским митовима називана Мајком уништења, која краде живот из новорођене деце, за Лилит се веровало да заводи и убија мушкарце које среће на раскрсницама. Представља Адамову прву жену, створену из праха на исти начин као и он, а не од његовог ребра као Ева. Бранећи жене, које једине могу да оставе потомство, тражи равноправност. Када јој је наређена послушност и покоравање, у бесу напушта рај. Три анђела, Санви, Сасанви и Семангелаф, проналазе је на обали Црног мора, али она одбија да се врати због чега је вечито проклета. У Библији се изричито не помиње, а у средњовековним митовима Лилит је постала ноћни демон који ноћу лети у облику сове и отима децу. Према веровању, ако се дете смеје за време младог Месеца, то је поуздан знак да се с њим игра Лилит. Њена омиљена жртва били су уснули мушкарци. Мит каже да она у свакој прилици стаје на страну жена. Једино јој смета Ева. Не зато што је у божјем и Адамовом срцу заузела њено место, већ зато што је себи дозволила да постане оличење подређене и угњетаване.
место симболичних радњи на гробу, прелази се на конкретне потезе. Преминула особа се откопава да би је умили, окупали, очешљали и пресвукли у ново одело! Овај обичај се упражњавао у кругу најуже породице, у цик зоре на четрдесети дан после погреба. Последњи случај откопавања за који се поуздано зна десио се у Дебелом Лугу 1992. године.
   Ти што лутају по влашким селима причају с људима и стално нешто записују, тврде да ме у целом свету знају. Кажу да ме Руси зову Лешечиха, Пољаци дзивожена, Чеси Дивежени, везују ме за Артемиду и Дијану, али на крају кажу да нам је мајка Лилит. Моји Власи их стрпљиво пуштају да причају и чекају да оду. Знају да сам за њих увек ту. Девојка којој треба моја помоћ чека ведру ноћ пуног Месеца. Изађе у поље с малим огледалом. Без сведока, окренута ка светлу, загледа се у свој лик све док не почне да нестаје пред њеним очима. Тада зна да сам ту и да може све да ме пита и замоли. Мене, Шумску мајку, Муму Падури.
СРЦЕ БЕЛЕ МАГИЈЕ
„Скидање” болести са човека, односно свега онога што су на њега „напратиле” друге зле врачаре, суштина је беле магије. Такозвано враћање чини дели се на мало и велико, што зависи од тежине болести или стања у коме се лице налази. При бајању се као реквизити користе готово све ствари које према народном веровању имају заштитну моћ: тамјан, босиљак, прутићи метлице, глога, цера, мермер, бели лук, паприка, вода из вира који се окреће с десна у лево, нож, понегде срп и друго. Магијска враћања чини, према влашком народном веровању, могу да се обављају сваког дана сем уторка.
лашко народно веровање познаје упадање у транс ради успостављања везе с мртвима, многе демоне који настају од живих људи као што су врколак (вукодлак) који једе сунчево месо, влва (здухаћ) који брани села од невремена, и прикољић – живи вампир који стоци сиса крв. Од демона чије порекло није људско издвајају се два: Шумска мајка – Мума Падури и Змај. Као што Мума Падури напаствује усамљене мушкарце, Змај прогања жене. Родбина жене коју је опседао Змај у шуми тражи његово станиште. Када га открију, пале ватру, и ако је Змај тамо, из дрвета у пламену чује се језива писка и цика, а на згаришту остаје само маст која има магијску моћ.


Паун Ес Дурлић: „Све треба забележити јер када стари умиру као да горе књиге”

њиховој духовној култури веома су изражени сета и фатализам, схватање да је човеку све унапред записано у часу рођења. А што су ове две ствари израженије, магија је развијенија јер само помоћу ње ствари могу да се исправе уколико нешто крене по злу, мимо записаног.
   Чули су у свету за мене и почели да долазе. По Кучајским планинама, Старој планини, Мирочу, окупљали су се из целог света и славили Сунце, Митру као некада, себе називали Децом дуге. Све сам их отерала! Ово је моје! Али све мање је мојих Влаха. Мој јецај пара ову земљу. Расули су се по свету, све мање ме се сећају. А шта сам ја без њих? Ја Шумска мајка, њихова Мума Падури!



Аутор: 
Владимир Јовановић
Илустровао: 
Тихомир Челановић
број: