3320 25. 9. 2015.
Заборављени оброк
НЕ ЈЕДИ СЕ,
ако није урађено подробно истраживање о броју људи који на нашим просторима и даље, осим кафе, ујутру ништа не ставе у уста, верује се да најмање трећина житеља Србије не доручкује. То је, знају то чак и особе које прескачу ранојутарњи оброк, сасвим погрешно, али шта вреди кад је тешко одрећи се погрешних навика. А добро је позната крилатица да „доручак човек треба да поједе сам, ручак да подели с пријатељем, а вечеру без гриже савести може и да прескочи или да је дâ непријатељу”. То само говори да је доручак изузетно важан и да, без обзира на то чиме се човек (не) бави и колико година има, први оброк у дану никако не би смео да прескочи. Занимљиво је да се о ручковима и вечерама из прошлих времена писало надугачко и нашироко, у више наврата и у нашем листу, али не и о историјату доручка. Иако постоје подаци и о овом оброку, неупоредиво су оскуднији у поређењу с осталим обедима.
Грци и Римљани
Ако начас одлутамо времепловом у стару Грчу и древни Рим и кренемо у јутарњи обилазак различитих домаћинстава, на шта бисмо наишли? Пре свега, треба имати на уму да је дневни распоред у тим давним временима био прилагођен смењивању дана и ноћи. Тада није било осветљења на које смо данас навикли, користиле су се уљане лампе, али њихова светлост била је недовољна да растера мрак. Ако је и било уличних светиљки, служиле су тек да се људи по градовима не претуре у неки јарак или не загазе у нешто што би им касније оставило смрдљиве трагове на ципелама. Племићи су могли себи да обезбеде и расвету по вилама у којима су живели, али лампе су за ниже слојеве биле нешто што су тешко могли да приуште.
Не само у старом Риму и Грчкој, већ и касније, током средњег века, односно од 5. до 15. века, људи су често устајали веома рано, да „ухвате дан”, а на починак одлазили углавном са заласком Сунца. Дневне обавезе прилагођавале су се природном светлу и, наравно, годишњем добу.
Занимљиво је да различити историчари нуде другачије податке о обичају да се доручкује. Тако, рецимо, Каролин Јелдам, Британка која се бави историјатом хране кроз векове, наводи да су житељи старог Рима јели само једном дневно, наводно уверени да би увођење још једног оброка било равно недопустивој прождрљивости.
Наравно, знатно је више стручњака који тврде да су наши преци, опет у зависности од друштвеног слоја коме су припадали, јели рано ујутру и потом око једанаест, дванаест сати. Потреба да се раном зором обедује сасвим је разумљива ако се радило о деци, радницима који су морали да обављају тешке послове. Ако би устали у цик зоре, требало је издржати наредних шест сати, до поднева.
У старом Риму, као и у Грчкој, за обичан свет хране није било у изобиљу, напротив. Ако се и доручковало, обично би човек појео кришку хлеба, понекад умочену у вино или пиво, а ако би хтео да се добро почасти додао би неку маслинку, смокву, можда комад сира, много ређе и неко јаје или млеко.
По доручку те познајем
У средњем веку доручак је био повластица малобројних. У хроникама и расположивим белешкама из тог раздобља, ако се помиње доручак, обично се каже да су у њему уживали само одређени појединци. На овај оброк често се гледало као на облик терапије, преписивао се болеснима или људима у поодмаклим годинама. Едвард I (1272–1307), енглески краљ, 1305. године запослио је кувара који је имао дужност да му припрема доручак. Тада је Едвард I имао шездесет пет година, поприлична старост за то доба.
Поједини калуђери, у зависности од реда коме су припадали, такође су обичавали да ујутру поједу неколико залогаја. Јер, како се наводи у одговарајућим изворима, сматрало се да је боље да калуђер доручкује него да до ручка толико изгладни и преједе се, а потом не може ништа да ради док не прилегне и не наспава се.
И надничари, у раздобљу предвиђеном за рад у пољу, такође су морали рано ујутру нечим да попуне стомак јер у противном никако не би издржали сатима да раде, до ручка. Доручак се сводио углавном на комад хлеба, доступне житарице за место где се живело, од којих би се направила каша, а ако је било млека, сира, можда меда, онда је то била права гозба.
Све у свему, колико год се водило рачуна, кад су богатији слојеви у питању, о раскошним обедима у време ручка или вечере, с мноштвом најразличитих намирница, доручак је и за племиће у протеклим вековима очигледно био више потреба него оброк на који се обраћала посебна пажња. Ако би човек нешто и појео, била су то јела која се махом нису посебно припремала, чак ни у владарским кућама. Разлика између сиромашних и богатих била је у томе што су ови други располагали богатијим избором намирница и могли су да се заложе и нечим хранљивијим од хлеба замоченог у вино или пиво.
Некад су и поједине слуге у племићким домовима уживале у доручку, али и то је зависило од ранга који су заузимали у хијерархији послуге. Жене које су служиле господарицу куће, осим хлеба и чаше пића, добијале су понекад и комад меса. Али су зато радници у шталама могли да рачунају само на кришку бајатог хлеба и можда мало пива.
Од меса до свежег воћа
Ако је до 15. века доручак био повластица, ствари се полако мењају од 16. века. Томас Мор (1478–1536), енглески хуманиста, писац и државник, 1528. године пише да „људи треба да иду у цркву пре доручка и после вечере”. Такође наглашава да би било добро да човек бар четири сата пре ручка поједе нешто да би несметано могао да се препусти одговарајућим дужностима.
До тада практично сасвим непостојећи оброк, доручак полако улази у животе све већег броја људи. Историчари кажу да је овај оброк постао неопходност за све друштвене слојеве у 17. веку. Млечни производи све су доступнији, чак и сиромашнијима, а они дубљег џепа ујутру све чешће поједу и јаја, комад меса, уводи се и обичај испијања кафе или чаја.
Виши слојеви, као деца кад добију нову играчку, све одушевљеније прихватају ранојутарњи оброк и у својим домовима одвајају посебне просторије у којима се он сервира. Како је протицало време, доручак постаје све обилнији тако да неки властелини уобичавају да госте позивају и на доручак, оброк који је могао да има велики избор најразличите спремљених јела, уз обавезне слаткише и свеже воће.
У раздобљу индустријске револуције, од краја 18. до средине 19. века, кад се граде велика постројења с парним машинама и у фабрике се слива армија радника, сви ти људи пре одласка на посао труде се да се заложе што калоричнијом храном да би лакше издржали рад до ручка, често организованог по кантинама.
---------------------------
УНОСНА ГРЕШКА
Иако су људи током историје у исхрани користили различите житарице, изумитељ и данас траженог корнфлекса је Џон Харви Келог (1852–1942). Крајем 19. и почетком 20. века он је с братом успешно водио санаторијум Бетл Крик у Мичигену. Пацијентима је препоручивао здрав живот уз строгу дијету, без меса, кафе, алкохола, дувана. Оброци су се углавном састојали од житарица. Једном приликом, настојећи да смисли нови укус, Келог је случајно направио корнфлекс, односно кукурузне пахуљице, и данас изузетно тражену намирницу, посебно за доручак. Патент за корнфлекс Келогу је одобрен 1895. године, а фабрику „Келог” основао је 1906.
-----------------------
Од двадесетих и тридесетих година протеклоог века све је већи број стручњака који наводе изузетну важност доручка, проглашавајући га најважнијим оброком. Међутим, избијање Другог светског рата пореметило је живот готово на читавој планети. Чак и особе које нису непосредно учествовале у рату боре се често за голи живот. За многе је и кора хлеба у току читавог дана била права гозба.
По окончању рата, кад је полако све поново дошло на своје место, појављује се све већи број намирница које знатно олакшавају припрему свих оброка, па и доручка. На тржишту се нуди тост хлеб, нес кафа, житарице већ спремљене за јело, дуготрајно млеко и сијасет других ђаконија.
Доручак који је некад био готово занемарен оброк, стављен је на пиједестал. Ко год и даље прескочи овај оброк, наглашавају нутриционисти, много греши. Све што се поједе за доручак, пре свега, организам правилно искористи, а човек је спремнији да се баци на посао. Онај ко претовари стомак после шест (не тако строги стручњаци кажу после осам увече), треба да има на уму да штети здрављу. Никад није касно да се промене лоше навике.
Аутор:
В. Софреновић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
